KOD KUĆE
Evo, majko, evo tvoga sina,
Došao je jednom iz daljina!
Došao sam, no ne pitaj kako?
Dosta, majko, kraj tebe sam jako.
Tužno srce ne boli me više,
Ma mi ruka ledne suze briše;
Teško ništa nije mojoj duši,
Tek što žiće davno mi se suši.
Pune behu negda moje grudi
Al' ih kivni porobiše ljudi;
Zdrava mi je mlada duša bila
Pa sada joj počupana krila.
Od oblaka mutnoga mi čela
Sad je već i tica odletela,
A od tužna teretna mi vaja
Suvo pada sveže lisje s gaja.
Ne ću više veselih pesama,
Da se srce od radosti slama,
Ne ću više vrule u pastira
Nit' ružina divna miomira.
Ne ću više vatrenoga vina,
Da mi srce igra od milina,
Ne ću više kraj svojih drugova
Da si žice pletem od sanova.
Šta će vino? vrule, pesme , snovi?
Kad po moru krvi srce plovi,
Kad je duša k'o ranjeno tiče,
Kad mi svuda trnje, pelen niče.
Trnje, pelen!... al' kakve su reči?...
Ta život se ovako ne leči,
Nit' se majka žalostiva, stara
Ovako u tuzi razgovara.
Negda... negda... al' kud sam se deo?...
Ja te, majko, nisam vređat' hteo!
Nisam hteo, da ti badavade
Iz oka se svetla suza krade!
Utri suzu... lakše, ćuti, stani...
Stegni srce više ne uzdani!
Ta moj život pun pevolje bede
To ne vredi, što ti suze vrede!