KAD SAM ŽEDAN BIO...
Ljuta žeđa morila me, zoro,
I još malo svisnuti bi mor'o!
Nisam znao, kud mi valja ići,
De ću l', tužan, na vrelo naići.
Niti htedo... al' ne mrka vina,
Već poljupca s usta od rubina.
I dopusti meni, belo lane,
Da mi duša na izvorak pane,
Na izvorak zamedljani, sele,
Kog obale dva listića dele,
Medan izvor — usta, čedo moje,
Dva listića — đul-usnice tvoje.
Žedna duša da sretna je bila!
Ali kad se s izvora napila,
Zanela se, teško zadrhtala,
Na crne je oči tvoje pala,
Te od duše u toj crnoj staji
Postadoše očiju ti sjaji.
Ali divna ona rajevina
Što mi duša s usta od rubina,
Što mi duša sa izvora pila
U pehar se — u srdašce slila;
U srcu mi rajevina vrije,
Srce mora pesme da ti vije.
Može biti, dušo moja mila,
I srcu će da naraste krila;
I srce će tebi da poleti,
Pesme svoje sve sobom poneti,
Al' nek ide! nek peva! nek tuži!
Kad je tica: nek se s ružom druži!
