Istorija savremene civilizacije 8
| ←< 7. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
9. glava >→ |
Mir u Evropi. — Rat između republikanske Francuske i monarhijske Evrope trajao je do 1801. godine. Napoleon je Francusku zatekao u borbi s jednom novom koalicijom (savezom), koja je 1798. godine sastavljena od tri velike sile (Engleske, Austrije i Rusije) i talijanskih vladalaca. Saveznici bejahu po novo preoteli Italiju i pokušali da upadnu u Francusku, ali su odbijeni, pre nego što su i došli do granice, u Švajcarskoj i Holandiji (1799.). Po tom Napoleon nagovori ruskoga cara da se povuče iz rata, istera Austriju iz Italije i južne Nemačke i ne htede zadržati Misir u prkos Englezima. Tako je mogao po novo izmiriti Francusku s Rusijom, Austrijom i Engleskom. Ratovi prave Revolucije bejahu završeni. Tada u celoj Evropi bude povraćen mir koji su svi narodi vatreno želeli. Francuska zadrža nove uredbe i ustanove koje je sebi stvorila i protiv volje Evrope, zemlje koje je bila prisajedinila, i saveznike koje je pridobila i stavila pod svoj uticaj (Holandiju, Švajcarsku, italijske zemlje i Španiju). Engleska vrati Francuskoj i njenim saveznicama naseobine, koje im je bila osvojila, ali ona i dalje ostade najveća kolonijalna i pomorska sila. Tri velike sile na istočnoj strani, Austrija, Pruska i Rusija, koje je Francuska potisnula sa Zapada, bejahu naknadile gubitak podelivši između sebe Poljsku (1793. i 1795.), a Austrija se pored toga pruži i do Jadranskoga Mora, pošto prisvoji mletačka pritežanja.
Sukobi s velikim silama. — Mir je trajao samo dve godine. Bila su dva pitanja koja revolucijski ratovi nisu mogli rešiti : — 1., Ko bi upravljao malim državama u srednjoj Evropi (u Nemačkoj i Italiji)? — 2., Ko će biti gospodar mora i naseobina?
U ta dva pitanja Napoleonova se politika sukobljavala i kosila s politikom drugih velikih sila.
1., On je hteo da sam gospodari u srednjoj Evropi i da sam određuje granice i unutrašnju upravu malih država: samovlasno je menjao ustav republike batavske, helvecijske, ligurijske i cisalpijske ; nametao je svima svojim susedima savez s Francuskom za napad i odbranu, obvezujući ih da mu, za njegove ratove, stavljaju na raspoloženje svoju mrnaricu, svoju vojsku i svoje blago. To je značilo Holandiju, Švajcarsku, Italiju i Španiju učiniti francuskim kletveničkim zemljama. On je po svojoj volji menjao državne oblasti; od velikoga vojvodstva načinio je kraljevinu Etruriju; od 1802. godine bio je spojio Pijemont s Francuskom, i na taj način prekoračio prirodnu granicu Alpe.
U Nemačkoj je trebalo urediti pitanje o naknadama, koje su obećane svetovnim knezovima koji su izgubili svoje baštine na levoj obali Rajne, i trebalo je da taj posao svrši dijeta ili jedan nemački kongres (sabor). A imperator je mogao imati dovoljno uticaja, da spreči uništenje crkvenih državica, koje su u dijeti davale većinu katoličkoj i austrijskoj stranci. No Napoleon je voleo da se neposredno sporazumeva s nemačkim svetovnim knezovima, i oni poslaše poslanstva, da svaki za sebe pregovara s Francuskom (pruski kralj i bavarski vojvoda prvi dadoše primer za to). Napoleon je raspolagao nemačkim zemljama, kao da su bile njegove; on uništi gotovo sve male državice (crkvene državice, slobodne gradove, grofovine i velika vlastelinstva), pa njihove zemlje razdade glavnijim svetovnim gospodarima Nemačke, koji dobiše ne samo naknadu, kako je ugovoreno, nego i povećanja države (1803). Potom, pri jednom putovanju u Ahen, koji je tada bio sastavni deo Francuske, naredi da mu se odaju onakve iste počasti kao i nemačkom caru. — Austrijska vlada nije htela ostaviti Napoleonu Italiju i Nemačku, gde je nemački car, od pre sto godina, imao već priznat uticaj.
2., Na moru i u naseobinama Napoleon nije tražio da sam gospodari, ali je hteo da gospodarstvo deli sa Engleskom. On je imao u službi ne samo mrnaricu francusku, pego i holandsku i špansku, i smerao je da Francuskoj po novo stvori kolonijalno carstvo; bio je već izradio da mu Španija vrati Lujzijanu (to jest severnu Ameriku zapadno od Misisipe), a od Crnaca, pobunjenih od 1793. god., po novo je osvojio veliko ostrvo Haiti. Hteo je da francuskoj trgovini otvori ne samo francuske naseobine, nego i španske i holandske. — Englezi bejahu za vreme rata osvojili naseobine francuske i njenih saveznika; oni su uništili njenu ratnu mrnaricu i obustavili joj trgovinu; pošto su oni bili gospodari mora, to su samo oni i mogli slati trgovačke brodove, i oni bejahu prigrabili gotovo svu trgovinu Evrope, Amerike i Indije. Rat je dakle bio obogatio vlasnike brodova (armatere) i industrijalce engleske. Mir, oduzevši im monopol trgovine, smanji im prihode. Francuzima je bilo slobodno da se s njima takmiče na svima trgovima, pa su čak imali i prevagu u tom, što su ih podržavali i njihovi saveznici. Amijenski ugovor o miru ne bejaše, šta više, ni uslovio ponovno povraćanje starih povlastica za englesku robu, i Francuska i njene saveznice mogahu je odbijati zavodeći velike carinske dažbine. Engleski trgovci i državnici brzo uvideše da je za Englesku taj mir jedna rđava trgovinska operacija i dočepaše prvu priliku, da po novo otpočnu rat. Rat se ponovi 1803. godine.
Savezi protivu Napoleona. — Po trgoviiskoj politici svojoj Napoleon je bio neprijatelj Engleza, a po svojoj evropskoj politici neprijatelj Austrije i njenih saveznica. Ali Engleska nemađaše vojske, a Austrija i Rusija nemađahu dovoljno novaca, da bi mogle izdržati ratovanje. One su protiv Napoleona mogle raditi samo udružene. Zajednička ih korist zbliži, i za vreme od deset godina ređala se čitava povorka saveza između velikih sila protiv Francuskoga Carstva. Engleska je vlada ratovala na moru, a davala je novaca velikim državama, da ratuju na kopnu. Tako su se na ta dva poprišta u isti mah razvijale i dve uporedne borbe, ali je ovaj rat ipak bio poglavito dvoboj između Engleske i Napoleona.
Engleska je sama počela, i to pomorskim ratom. Napoleon vide, da bi njegova mrnarica, čak i sjedinjena s mrnaricom španskom i holandskom, bila slabija od engleske, pa naumi da rat prenese na kopno. Najpre pokuša u dva maha da se iskrca u Irsku, u avgustu i oktobru 1804. godine. Po tom prikupi svoju vojsku u Bulonju i spremaše se da je prebaci u Englesku, ako mu udružena mrnarica uspe da iz kanala (La-Manša) otera engleske brodove. Za to bi mu bilo dosta dva dana. Ali njegova mrnarica ne mogaše umaći engleskim eskadrama, koje su ih gonile, i najzad bude uništena kod Trafalgara (1805.). Napoleon ne samo da morade odustati od napadanja na Englesku, nego šta više morade napustiti i samu odbranu francuske trgovinske mrnarice. Englezi ostadoše gospodari na moru.
Pošto ne uspe na moru, Napoleon se baci na kopno. On bejaše veoma razdražio evropske vladaoce, što je naredio da se princ francuske kraljevske porodice, vojvoda Engijenski, uhvati na neutralnu zemljištu i da se strelja (1803.). Austrijski car Franja, ruski car Aleksandar I i pruski kralj Fridrih Biljem III približiše se jedan drugom u nameri da se sporazumeju, te da suzbiju Napoleona, od kojega je pretila opasnost da postane on sam jači od svih ostalih.
Austrijski i ruski car utvrdiše savez, ali čisto za odbranu, u koji ne stupi pruski kralj (novembra 1804.). Car Aleksandar, ne izveštavajući svoga saveznika, ugovori savez neposredno sa Engleskom (aprila 1805.), i tako se Austrija nađe upletena u rat, pre nego što se za nj pripremila. Tako bude obrazovan prvi savez između Engleske i istočnih sila protiv Napoleona. Taj je savez bio nepotpun, jer pruski kralj nije smeo u nj stupiti; on je osećao da mu veća opasnost preti od Aleksandra sa strane Poljske, nego sa strane Nemačke od Napoleona. Kad se pak on reši posle prvih austrijskih poraza kod Ulme i na Dunavu, onda je bilo i suviše dockan: Napoleon uništi austrijsko-rusku vojsku kod Slavkova (Austerlica, 2. decembra 1805. god.), i primora nemačkoga cara da moli za mir.
Napoleon, oslobođen od Austrije, dovrši utvrđivanje svoga potpunoga gospodarstva u onnm zemljama, koje mu je Austrija htela sporiti. U Italiji Burboncima oduze neapoljsku kraljevinu, pa je dade svojem bratu Josifu. Od holandske republike načini kraljevinu, koju dade svojemu bratu Luju. U Nemačkoj konačno uništi staro germansko carstvo. Kao ono i 1803. godine on je ugovarao neposredno sa svetovnim knezovima nemačkim; njihove je zemlje uvećavao na račun onoga, što je još bilo preostalo od starih slobodnih gradova i crkvenih baština, a glavnijima je dao i nove nazive (stvorio je dva kraljevstva i dve velike vojvodine); po tom šesnaest nemačkih kneževa izjaviše da se odvajaju od Carevine, i udružiše se, te obrazovaše Rajnski Savez (Conéfdération du Rhin); Napoleona priznadoše za protektora (zaštitnika) i obvezaše se da mu dadu 63.000 ljudi u slučaju rata. Franja se odreče titule nemačkoga cara i od tada se prozva carem Austrije (1806.).
Postavši tako gospodarem južne i zapadne Nemačke, Napoleon stade da gospodari i severnom Nemačkom. On je još u početku rata sa Engleskom, 1803. god., zapovedio, da se zauzme Hanover (svojina engleske kraljevske porodice) i primora pruskoga kralja, da ga uzme u zamenu za vojvodinu Kleve, uplećući na taj način i prusku vladu, i protiv njene volje, u rat sa Engleskom (decembra 1805. god.), a potom stupi u pregovore sa engleskom vladom, obećavajući joj povraćaj Hanovera (1806.). Tako je s pruskim kraljem postupao kao s kakvim nemačkim knežićem; njegova se kraljevina prestade ubrajati u velike sile, a kralj izgubi čak i onaj uticaj na severnu Nemačku, koji je nasledio od Fridriha P. On se reši da pokuša onako na sreću jedan rat, da bi očuvao svoj položaj među severonemačkim knezovima. Ali je Napoleonova vojska još bila u Nemačkoj. Pruska nemade vremena, da ugovara s kim savez, te morade sama izdržati ceo rat; njena vojska bude uništena i Francuzi zauzeše celu kraljevinu (1806.)
Godina 1806. donese izmenu u Napoleonovu položaju: 1., Pregovori sa engleskom vladom biše prekinuti i Napoleon ne mišljaše više da gradi ma kakav mir sa Engleskom, nego je sad samo radio na tom da je upropasti; — 2., Napoleon, koji se dotle zadovoljavao gospodarstvom u srednjoj Evropi, uplete se i u razmirice istočne Evrope, i htede da zapoveda i u severnoj Nemačkoj, Pruskoj i Poljskoj.
Kopnena zaštita. — Videći da ne može više neposredno napadati Englesku, pošto nije više imao ratne flote, Napoleon pokuša da joj naškodi posredno, da uništi englesku trgovinu koristeći se svojom prevlašću na kopnu. Pre nego što je svršio rat s Pruskom, on izdade Berlinski Edikt (21. novembra 1806.) kojim zavede kopnenu zaštitu (blocus continental).
Postojalo je jedno načelo, koje su bile usvojile sve evropske države, po kojem, kad je neko pristanište jedne zemlje, koja ratuje, blokirano (t. j. zatvoreno) mrnaricom kakve neprijateljske sile, onda nikakav brod, pa čak ni kakve neutralne države, ne treba da ulazi u pristanište. Engleska je vlada htela da neutralnim brodovima zabrani ulazak u pristanište čak i onda, kad nema stvarne potrebe da opseda pristanište, ograničavajući se samo na prostu objavu da je pristanište pod zabranom. Napoleon pak ovo prisvojeno pravo prenese na celo kopno i objavi, da niko više iz Evrope ne treba da trguje sa Engleskom. Nijedan engleski brod ne sme se više primiti ni u kakvo kopneno pristanište, i nijedan evropski brod ne sme pristati u kakvoj luci Engleske ili njenih naseobina. Zabrana se prostirala i na englesku robu; podanicima francuskim i svih zemalja na evropskom kopnu bi zabranjeno da prenose englesku robu, a takvi su brodovi morali biti uzapćeni i roba rasprodata u korist države.
Napoleon se nadao, da će Engleze upropastiti, ako im zabrani promet proizvoda iz njihovih fabrika, rudnika i naseobina i snabdevanje žitom i drvima, bez čega oni nisu mogli opstati.
Na tu Napoleonovu zabranu engleska vlada odgovori kraljevskim naredbama (ordres en conscil), kojim bude zabranjeno, da brodovi ma koje države trguju s kojim bilo kopnenim pristaništem, pre nego što prođu kroz koje englesko pristanište, i zaprećeno im uzapćenjem, ako drukčije učine. To je značilo da se u buduće sva trgovina mora voditi preko Engleske. — Napoleon objavi, da će svaki neutralni brod, koji bude prešao preko Engleske, izgubiti narodonosno obeležje (dénationalisé) i smatraće se kao engleski, to jest biće uzapćen.
Ti su postupci poremetili sve stare navike evropskoga sveta. Od vremena revolucijskih ratova svi su se evropski narodi bili navikli, da iz Engleske dobivaju tkanine, gvožđe i kolonijalnu robu: kafu, čaj, šećer (tada se znalo samo za šećer od šećerne trske). A tada se nađošs iznenada lišeni stvari, bez kojih nisu mogli. Trgovci, a osobito oni iz Holandije i slobodnih nemačkih gradova, Hanze (Bremena i Hamburga), koji su živeli od trgovine sa Engleskom, predviđahu, da su tim osuđeni na savršenu propast.
Bilo je nemogućno da se zapovesti tačno primenjuju. U zemlje, u kojima su neposredno upravljali francuski činovnici, engleska je roba tajno ulazila krijumčarenjem; trgovci su obmanjivali ili potkupljivali one činovnike kojima je bila dužnost da ih nadziravaju; ili su pak često izigravali zabranu uvoza na ovaj način: pošlje se u kakvo francusko pristanište brod natovaren engleskom robom, vlast ga uzapti i robu rasproda licitacijom; robu su kupovali oni trgovci kojima je bila namenjena, i od tada su bili slobodni da je prodaju. Da bi se i ta obmana sprečila, moralo se narediti da se uzapćena roba spaljuje. Tako su stanovnici gledali kako se pred njihovim očima uništavaju oni predmeti, kojih su oni sami morali biti lišeni. U zemljama, koje nisu bile francuske, krijumčarenje je bilo još lakše; tu se ono vršilo uz pripomoć samih činovnika, koji su smatrali da ne moraju potčinjavati koristi i blagostanje svojih zemljaka politici Napoleonovoj.
I sam Napoleon bi primoran da zabranu malo ublaži. Imalo je engleskih trgovinskih predmeta, koji su se proizvodili samo u Engleskoj, a bez kojih Francuska nije htela biti. Napoleon ovlasti francuske i strane trgovce da ove predmete kupuju u Engleskoj. Vlada im je davala naročitu povlasticu (licence), to jest dopuštenje za uvoz i prodaju. U zamenu za to on ih je obvezivao da u Engleskoj prodadu francuske robe u onolikoj vrednosti, koliko će od tud uzeti engleskih proizvoda. Trgovci su ovu obavezu ispunjavali na svoj način: oni su spremali tovar od najlošije francuske robe, pa kad stignu u englesko pristanište, oni ga bace u more, a po tom se vraćaju sa engleskim tovarom. U Francuskoj su izrađivane naročite tkanine i gvožđurija za tu upotrebu.
Ekonomske i političke posledice kopnene zaštite. —Zabrana najpre proizvede trgovinsku krizu; svi trgovinski poslovi bejahu sputani tim zabranama i uzapćivanjem. Od toga su sve zemlje trpele štetu. U Engleskoj industrijalci nemađahu više kome da prodaju svoje proizvode, te biše primorani da svoje radnike otpuste ili da svoju robu gomilaju po svojim magacinima, ne vukući od tud nikakve koristi; nevolja je bila velika, gomile radnika bez rada tumarahu po zemlji i lomljahu mašine za tkanje, kriveći ih da su ih one lišile rada od kojega su živeli. No Engleska je bila dovoljno bogata, da tu krizu preživi i da bez poraza sačeka svršetak te zabrane.
Na kopnu su trpeli i od toga, što su lišeni engleskih proizvoda, a još više, što su lišeni kolonijalne robe. Kafa i šećer toliko poskupeše, da su se mnoge građanske porodice, koje su već i inače bile osirotele usled dugotrajnih ratova, morale odreći njihove potrošnje. Nemci i Holanđani su najviše trpeli od toga, i to bez ikakve naknade. Kad zabrana prestade, oni po novo prihvatiše svoje odnose sa Engleskom, ali su sad bili siromašniji nego pre toga.
U Francuskoj skupoća trgovinske robe, koja je dotle donošena iz Engleske, pobudi industrijalce, da tu robu proizvode i da je prodaju francuskim potrošačima; od tud se stvoriše predionice i tkačnice za vunu i pamuk i fabrike gvožđa i čelika. Da bi se zamenio šećer od šećerne trske, izumeše šećer od šećerne repe. Na taj način francuska radinost, koja je bila upropašćena za vreme revolucijskih ratova, stade se po novo podizati. Odbijajući stranu robu, kopnena je zaštita uticala na proizvodnju kao kakva zaštitna ustanova. — Ali ta industrija tkanina i gvožđa, što poniče pod krilom tih zabrana, nije se mogla naviknuti na slobodnu utakmicu. I gospodari fabrika gvožđa i predionica tražili su zabranu uvoza čak i posle Napoleonova pada, i kako su oni imali veliki uticaj u skupštini, to su i uspevali da se ona kroz duže vreme održi.
Isto je tako ta zaštita imala i političkih posledica. — Zemlje oko Severnoga Mora (Holandija i velika nemačka pristaništa) ne predadoše se propadanju, nego produžiše trgovanje sa Engleskom. Vlasti su štitile krijumčarenje. Pa i sam holandski kralj Luj, Napoleonov brat, stade na stranu svoga naroda. Da bi učinio, da se kopnena zaštita poštuje, Napoleon reši da te zemlje podvrgne pod francusku upravu. On spoji s Francuskim Carstvom celu Holandiju i nemačko primorje čak do Danske, prelazeći prirodne granice i na toj strani, kao što ih bejaše prešao i u Italiji.
Ona želja da uveća prostoriju, koja bi bila obuhvaćena kopnenom zaštitom, uticala je isto tako i na Napoleonovu spoljnu politiku. On zarati s Portugalijom, da je primora, da svoja pristaništa zatvori Englezima. Isto je to hteo nametnuti i svom savezniku ruskom caru, i to je bio glavni uzrok raskidanju prijateljstva s Rusijom.
Napoleonova prevlast u Evropi. — Od 1806. godine Napoleon se ponašaše kao gospodar Evrope. Pruski kralj, pobeđen i potisnut na poslednje istočne okrajke svoje kraljevine, pozva u pomoć ruskoga cara, i obrazova se nov savez između Rusije Pruske i Engleske. I taj je savez bio nepotpun, jer je Austrija bila i suviše iscrpena, da bi u nj mogla stupiti. Rat dovede francusku vojsku čak do granica Rusije, u Tilzit (1807.). Tu car promeni politiku, i napustivši Prusku, stupi u savez s Napoleonom. Ta dva saveznika među sobom podeliše Evropu: Napoleon ostavi Aleksandra, da gospodari na Istoku, ovlasti ga da osvoji Finsku od Švedske i Rumuniju od Turske i obeća mu, da neće po novo stvarati poljsku kraljevinu, a Aleksandar ostavi Napoleona kao gospodara sve ostale Evrope.
Napoleon započe svođenjem Pruske na stepen države drugoga reda, oduze joj njene stare i nove oblasti zapadno od reke Labe, pa joj oduze i istočne oblasti poljske i ostavi joj samo četiri oblasti (Braniborsku, Šlesku, Pomoraniju i Prusku); za tim htede da i ovaj trup od kraljevine uđe u Rajnski Savez, no pruski se kralj odupre tome: on niti htede postati Napoleonov saveznik, niti se odreći svoje vojske. Ne mogavši ga pokoriti, Napoleon pokuša da ga materijalno upropasti: svoju vojsku ostavi kao posadu po tvrđavama i u zemlji, stanovništvo preoptereti rekvizicijom i prinudnim ratnim dažbinama (suma koju je on od tud izvukao cenjena je na jednu milijardu) i zabrani kralju da drži na okupu vojsku veću od 420.00 ljudi.
Od zapadnih pruskih oblasti i od Hesenske, koju oduze od njega gospodara, Napoleon načini kraljevinu Vestfaliju i veliko vojvodstvo Bergen, pa jednu dade svom bratu, a drugo svom zetu, i zapovedi im da stupe u Rajnski Savez. Tada je on gospodario celom Nemačkom čak do Labe.
Pošto se vrati u Francusku, nosio se mišlju da zavlada španskim poluostrvom. On najpre primora špansku vladu, da s njim podeli Portugaliju. Kad francuska vojska uđe u Španiju, on se tim koristi da postane gospodarem i te zemlje. Španska se vlada uvek ponašala kao potčinjepi saveznik; ali je ona bila nesposobna i dopuštala je, da njena vojska i mrnarica propadaju. Napoleon je mislio da bi francuska uprava mogla izvući veće koristi iz španskih izvora; on se koristi svađom između kralja Karla i njegova sina Ferdinanda, te ih primora da se obojica odreku prestola i kraljevsku krunu dade svom bratu Josifu. Ali Španci, koji bez pobune trpljahu rđavu vladu jednoga španskoga kralja, nisu se mogli pomiriti s tim, da im gospodari kralj-tuđinac, za nekoliko dana pobuniše se svi gradovi i proglasiše za kralja Ferdinanda VII. To je bio prvi narodni ustanak protiv Napoleona. Ustanici, rđavo predvođeni i bez redovne vojske, ne mogoše sprečiti francusku vojsku, da ne pokori Španiju i Portugaliju. Ali oni produžiše četničko ratovanje (gerilu), koje satre jedan deo francuske sile; osem toga, udruživši se sa Engleskom, oni pristadoše da puste, da se iskrca jedna engleska vojska, koja se smesti u Portugaliji po utvrđenjima, odakle je Francuzi ne mogoše krenuti.
Ovaj primer podgreja i nemački patriotizam; oni stadoše roptati protiv francuskoga gospodarstva, a naročito se u Pruskoj radilo na pripremanju oslobođenja. Tada filosof Fihte, profesor u Berlinu, objavi svoje „Besede nemačkom narodu“, a Šarmhorst poče preuređivati prusku vojsku. U Austriji se tirolski seljaci pobuniše protiv bavarskoga kralja, kome Napoleon bejaše dao njihovu zemlju. To je bio drugi narodni ustanak (1809.). — Ustanak bi brzo ugušen. Austrijska je vlada mislila, da je došlo vreme, kad treba po novo otpočeti borbu; ovoga puta ona pokuša da se koristi patriotizmom i pusti poziv na „nemački narod“. Ali ovaj poziv povuče samo nekoliko dobrovoljaca i jedan bataljon pruskih husara, koji odbeže s majorom Šilom, da ratuje protiv Napoleona. Austrija stupi u savez sa Engleskom, ali su u tom savezu bile same one; ruski car ostade Napoleonov saveznik, a pruski kralj, pritešnjen od 160.000 francuske vojske, ne htede ulaziti u rat. Austrija bi pobeđena i poplavljena 1809., kao što je bila i 1805. godine, i morade ustupiti svoje zemlje na Jadranskom Moru.
Napoleonova prevlast bejaše tada potpuna. Od tri velike kopnene sile on je dve, Prusku i Austriju, bio pobedio, a od treće je (Rusije) načinio sebi saveznika. Tada zaprosi ćerku austrijskoga cara, da bi na taj način i on ušao u porodicu evropskih gospodara.
U srednjoj Evropi izvrši on i poslednju prepravku. U Italiji zavadi se s papom, koji mu se nije hteo pokoravati, pa naredi da ga uhvate i prenesu u Francusku, a njegove zemlje spoji s Francuskim Carstvom. Isto tako prisvoji i Toskanu. — U Nemačkoj prisvoji primorje Severnoga Mora kao i Holandiju. Francusko je Carstvo, kojim je neposredno vladao Napoleon, imalo tada 130 velikih okruga (departmana) i prostiralo se od Labe do Tibra.[1]
Cela srednja Evropa i Španija bejahu tada izdeljene na manje državice, kojima je Napoleon posredno vladao; najznatnije od njih, kraljevina Španija, Italija, Neapolj i Vestfalija, bejahu dobile za kralja Napoleonove rođake. Za unutrašnje poslove, koji se ne doticahu njegove politike, Napoleon ostavi odrešene ruke vladi svake posebne države, ali su sve bile obvezane da izdržavaju vojsku, koja je bila u službi Napoleonovoj, da mu pomažu u svima njegovim ratovima i da u svojoj zemlji prime kopnenu zaštitu. A pored toga, vladaoci francuskoga roda bejahu im doveli i francuske činovnike, koji su zemljom upravljali po francuskom načinu.
Dve velike sile, Austrija i Pruska, koje su u XVIII stoleću delile uticaj u srednjoj Evropi, još bejahu po imenu nezavisne, ali rasparčane, upropašćene, svedene na stepen sila drugoga reda, nesposobne, da se odupru Napoleonovim zapovestima, koji je u Pruskoj držao francuske posade, a austrijskoga cara primorao, da mu da svoju kćer.
Napoleon se osećao kao gospodar Evrope: op se predstavljao kao imperator, ali ne same Francuske nego svega Zapada. U rešenju, kojim oduze papi njegove zemlje, on veli da mu oduzima ono, što mu je dao Karlo Veliki, „naš prethodnik“. U Evropi je trebalo da ostane samo jedva velika država, Francuska Carevina, a sve bi ostale bile izdeljene na manje državice, čiji bi vladaoci, svaki za sebe, imali svoj dvor u Parizu; a isto tako i sve bi evropske arhive bile sastavljene u Parizu, u jednom jedinom veličanstvenom zdanju, načinjenom od kamena i gvožđa.
Međutim, još jednako su mu se protivila dva krajnja krila Evrope. Na zapadu su Englezi na svom ostrvlju ostali sigurni od napada; Portugalci i španska vlada, koja je bila odbegla na kraj Španije, u Kadiks, branili su se s pomoću engleske vojske. — Na istoku Švedska i Rusija još čuvahu svoju nezavisnost i otvarahu svoja pristaništa engleskim brodovima.
Napoleon je hteo primorati cara, da i on stupi pod njegov zaštitni sistem zatvarajući Rusiju američkim brodovima, koji su donosili englesku robu. No Aleksandar ne pristade na to. Napoleon ne htede više puštati Aleksandra, da po svojoj volji radi u Turskoj i Poljskoj. Savez od 1807. godine raskide se, i Napoleon objavi Rusiji rat.
On povuče sa sobom sve evropske države, ne samo svoje saveznice iz Nemačke, Italije i Španije, nego i Prusku, koju je držao posednutu (poslao je sasvim spremljen ugovor, da se potpiše) i Austriju, koja bejaše obustavila plaćanje i ne mogaše se izlagati ratu s Napoleonom.
Vojska koja poplavi Rusiju bejaše vojska evropska; od 12 korpusa, 6 ih je bilo sastavljenih samo od tuđinaca, a drugih 6 od Francuza i tuđinaca. Bilo ih je 80.000 Talijana, 147.000 Nemaca, (30.000 Poljaka (iz velike vojvodine Varšavske), 30.000 Austrijanaca i 20.000 Prusa.
Godine 1793. udružena Evropa bejaše poplavila Francusku, a 1812. Francuska udružena sa Evropom poplavi Rusiju. Ali 1793. god. Francuska je vodila narodni rat, a 1812. narodonosni su rat vodili neprijatelji Francuskoga Carstva.
- ↑ Napoleon je osem toga bio zadržao i alpijske zemlje na severnoj strani Jadranskoga Mora, koje je oduzeo od Austrije 1809. godine, i od njih načinio „Ilirske Provincije“, u kojima su neposredno upravljali francuski đenerali.