Istorija savremene civilizacije 5
| ←< 4. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
6. glava >→ |
Dela Francuske Revolucije.
Objava čovečanskih prava. — Prva Zakonodavna Skupština, pre nego što bi propisala zakone za preuređenje „preporođene“ Francuske, reši, po Lafajetovu zahtevu, da objavi narodu načela na kojima misli zasnivati novo društvo. I to postade predmetom Objave čovečanskih prava (Déclaration des droits de l’homme), koja je obnarodovana u oktobru 1789. godine, posle dugotrajnih prepiraka i pretresanja. Ovo su joj glavne tačke:
„Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i u pravima jednaki...
„Ta su prava: sloboda, svojina, bezbednost i otpor ugnetavanju. Sloboda se sastoji u tom, da čovek može raditi sve ono što drugom ne škodi.
„Izvor najviše vlasti (suvereniteta) je u narodu.
„Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju prava da lično, ili preko svojih predstavnika, sudeluju u njegovu građenju. On mora biti jedan isti za sve ljude.
„Pošto su svi građani pred zakonom jednaki, to svi oni bez razlike mogu dobivati počasna zvanja i državnu službu, svaki prema svojim vrlinama i sposobnostima.
„Nijedan čovek ne može biti optužen, zatvoren ni zatočen do u onim slučajevima koje je zakon predvideo, i to samo onako kako je zakonom propisano.
„Niko ne treba da bude uznemiravan zbog svoga mišljenja, pa čak ni verskoga, samo ako njegovo javno iskazivanje ne narušava državni poredak koji je zakonom utvrđen. Svaki građanin može slobodno govoriti, pisati i spise štampati.
„Opšti porez mora biti podjednako raspoređen na sve građane, srazmerno njihovu bogastvu.
„Budući je svojina jedno neprikosnoveno i sveto pravo, to niko ne može biti nje lišen, osem ako to opšta narodna potreba, zakonitim putem dokazana, očigledno iziskuje, pa i to pod pogodbom da se ošteta pravedno i prethodno nadoknadi.“
Osnovno je načelo Francuske Revolucije to: da je narod vrhovni gospodar (suveren), da su svi njegovi članovi ravnopravni, da su svi slobodni i da treba da budu lično i materijalno obezbeđeni, čak i od same vlade. Njena je deviza: Sloboda, Jednakost i Bratstvo.
Osnovna načela novoga društva. — Svih je nejednakosti nestalo, i zakon ne pravi više nikakve razlike između Francuza. On više ne priznaje ni povlastice u poreskim pitanjima, ni prava prvorođenja, ni prava jednoga vlasnika imanja nad kojim drugim. Plemstvo se više zakonom ne priznaje Sve su službe otvorene svima bez razlike. (po rođenju) i većina ih je data građanima. I u samoj stvari, većina onih ljudi koji su u XIX stoleću upravljali Francuskom nisu bili ni plemići, pa čak ni ljudi iz viših redova gradskoga stanovništva (buržoazije).
Seljačkim zemljama poraste vrednost od kako se oslobodiše vlastelinskih dažbina i prostačkoga danka (talja); opšta narodna dobra, obrazovana od svešteničkih baština, ustupljenih 1789. god., i od baština koje su emigrantima oduzete, biše rasprodata; jedna trećina zemalja u Francuskoj prešla je u ruke malih vlasnika.[1] — Radinost je postala potpuno slobodna, i svaki može proizvoditi što hoće i kako hoće. — Trgovina je slobodna, i nema više ni monopola ni zabranjivanja prodaje. — Porez je podjednako raspoređen na sve stanovnike prema njihovu imanju. Zakonodavna je Skupština prostački porez zamenila porezom na nepokretno imanje (foncier), koji pada na sve zemlje i kuće bez obzira na vlasnike njihove, — glavnicu (capitation) ličnim porezom i porezom na pokretno imanje tj. prihode (mobilier). Ona je ukinula posredne poreze na piće (aides), a Napoleon ih je po novo zaveo pod imenom droits-reunis, to jest ujedinjenih posrednih poreza, ali ih država ne daje više privatnim licima pod zakup, nego ih sama kupi preko svojih činovnika. Budžet se svake godine u napred određuje, tako da se rashodi mogu dovoditi u ravnotežu s prihodima. Nikakvu sumu ne može državna blagajna isplatiti bez uredne uputnice. Državnim je poveriocima obezbeđeno uredno primanje kamate na svoj novac; svi su državni dugovi upisani u Glavnu Knjigu državnih dugova (Grand Livre de la Dette publique); ona je ustanovljena 1793. godine, da se više ne bi mogli razlikovati dugovi koje je učinila republika od dugova „despotizma.“
Revolucija je postavila načelo, da je sam narod najviši gospodar (suveren). Ali kako narod ne može sam upravljati, to su iz toga načela proizišli vrlo različiti oblici vladavine, prema tome, da li je narod, kao gospodar, predao vladu samo jednom kralju, kome će pomagati parlamenat, ili samoj skupštini, ili imperatoru. (Napoleon I, najneograničeniji imperator kakvoga je ikad bilo u Francuskoj, uzeo je naziv imperatora (cara), tek pošto je učinio apel na narod, da mu taj naziv ište; ta vrsta monarhije nije bila protivna načelima Revolucije).
Revolucija je uvela podelu vlasti: jedan isti činovnik, ili jedno isto telo (nadleštvo), ne treba da ima više od jedne vlasti (da propisuje zakone, da sudi, ili da naređuje).
Revolucija je stvorila uređenu upravu kao kakvu mašinu. Svaka se grana državnih poslova završuje ministarstvom, kojem se šalju sva saopštenja, i koje izdaje sva naređenja. Broj ministarstava se menja, pošto se neki poslovi čas odvajaju, a čas se opet sastavljaju pod upravom samo jednoga ministra, ali su same struke nepromenljive. To su: upravljanje, pravosuđe, finansije, spoljašnji poslovi, ratovanje, mrnarstvo, vera i crkva, prosveta, umetnosti, državno građevinarstvo, trgovina i zemljoradnja. Ko god vrši kakvu službu u Francuskoj, taj zavisi od onoga ministra, u čijem je delokrugu njegova služba. — Da bi podela vlasti bila pravilnija, stvoren je jedan sistem jednolikih krugova, koji vrede za sve vrste državne službe. Cela je Francuska izdeljena na veće okruge, okruzi na srezove, srezovi na kantone, a kantoni na opštine. Svaki činovnik primenjuje svoju vlast u granicama ovih krugova; svaki okrug ima svoga načelnika (prefekta), svoga blagajnika i svoj okružni krivični sud (cour d’ assises[2]); srez ima svoga sreskoga načelnika (podprefekta), svoga poreznika i svoj sud (tribunal). — Sve su vrste službe potpuno usredsređene na jednom mestu i uređene no jednom, potpuno jednolikom planu. Prava i dužnosti državnih činovnika potpuno su jednake u celoj Francuskoj; činovnici se mogu premeštati s jednoga kraja zemlje na drugi; jedne iste im se naredbe daju u vidu cirkulara. Nema dakle više nikakve razlike u upravi među raznim pokrajinama Francuske, i najmanje sitnice može jednoobrazno urediti ministarstvo čije je sedište u Parizu. Na taj je način potpuno dovršena ona centralizacija, koju su kraljevi započeli. Nijedna zemlja na svetu nije ovim putem išla tako daleko kao Francuska.
Skupština je administraciju predala izabranim odborima (conscils); svaka je opština imala svoju opštinsku upravu (municipalité), svaki srez i svaki okrug imao je svoj upravni savet (directoir).
Pravosuđe je preuređeno. Zadržat je običaj iz vremena pređašnje vladavine, da se suđenje predaje kakvom telu (svaki se sud sastoji najmanje iz tri sudije). Ali sudije nisu više vlasnici svoje dužnosti, nego su samo njeni vršioci (kao činovnici). — Skupština je odredila da se oni narodom biraju na nekoliko godina. — Namesto malih vlastelinskih sudova ustanovljen je u svakom kantonu po jedan primiritelni sud (justice de paix), čija je dužnost da parničare miri i da im po mogućstvu, ne da da se parniče. — Suđenje za krivice bilo je oduzeto od tih sudova, pa su krivične sporove presuđivali u svakom okrugu krivični sudovi (cour d’ assises), koji su uređeni bili po obrascu engleske porote; 12 porotnih sudija, uzetih iz reda građana dotičnoga okruga, rešavaju da li je okrivljeni kriv, a jedan činovnik rukovodi pretresom i izriče kaznu. — Po novo je u život vraćeno javno i usmeno suđenje, kao što je bilo u Srednjem Veku; okrivljenom je dato pravo da uzme pravozastupnika, da ga brani pred sudom. — Skupština je ukinula sva posebna običajna prava pojedinih oblasti. U svima se sudovima pravda mora izricati po jednim istim propisima. — Suđenje je postalo besplatno: tim neće da se kaže da parničenje ne košta ništa, nego samo da sudije ne treba ništa da primaju od parničara.
Revolucija je promenila i same odnose između države i crkve. Skupština je donela građansko uređenje svešteničkoga reda, kojim se ukidoše dijeceze, a uvede se biranje vladika. Skupština ukide hrišćansku crkvu i htede ustanoviti službu Najvišem Biću. Po tom ona postavi načelo slobodnoga veroispovedanja i potpunoga odvajanja crkve od države. „Niko ne može biti sprečen, da u granicama zakona, ispoveda veru koju je izabrao; niko ne može biti primoran da sudeluje u podnošenju troškova ma koje vere. Republika nijednu od njih ne plaća“.
Pisani ustavi. —Privrženici Revolucije najviše su zamerali starom načinu vladavine zbog samovolje. Oni su hteli da u buduće vladina vlast bude utvrđena pisanim zakonom, nalik na one zakone kojima se određuju odnosi između privatnih lica. U knjižicama staleških skupština (cahier) zahtevan je pisan ustav; poslanici su smatrali da im je stavljeno u dužnost da taj ustav napišu i Skupština se nazva Ustavotvornom (Konstituanta).
Englez Jung, koji je tada putovao po Francuskoj, nalažaše da je zamisao praviti Ustav vrlo smešna. „Oni misle da ima nekakvoga recepta za građenje ustava, kao što se gradi kobasica“. Jung je, međutim, bio naviknut da u Engleskoj gleda kako politički ustav, kao građanski zakon, počiva na starini, ukorenjenim običajima, koje svi Englezi poštuju. Ali u Francuskoj nije bilo jake tradicije. I pisana je uredba bila jedina brana, koja se izmisli protiv vladine samovolje.
Od prvoga ustava (od 1791.) Francuska je često menjala oblik vladavine, ali nikad nije ostajala bez pisanoga ustava, i malo po malo pa su svi obrazovani narodi (osem Engleske) usvojili taj običaj da pišu svoj ustav.
Ustav od 1791. godine. — Narodna Skupština bejaše se zaklela da se ne razilazi, dok ne napiše ustav. Ona je na tom poslu radila dve godine i ustav obnarodova 1791. godine, a kralj se zakle, da će ga poštovati.
Ustav od 1791. godine delo je stranke koja je proizvela Revoluciju; njegovi tvorci ne htedoše ukidati kraljevstvo, ali nisu više imali vere u one vlasti, koje su dotle upravljale društvom i državom; oni su se bojali aristokrata, to jest svih onih naslednih društava i despotizma, to jest kraljevske vlasti; pored toga oni su uzimali kao pravilo onu teoriju o podeli vlasti, koju je Monteskije uveo u običaj.[3]
Postavljeno je dakle ono osnovno načelo da „najviša vlast pripada narodu“. (To je značilo rušenje temelja stare monarhije, gde je kralj bio jedini gospodar). Ali „narod, od koga potiču sve vlasti, može te vlasti vršiti samo s pomoću prenošenja vlasti na drugoga“.
Celokupna se dakle vlast vrši preko predstavnika; usvoji se i to: da kralj predstavlja ceo narod po naslednom pravu i da on ima prava da bira sebi ministre. Sve ostale vlasti moraju biti sa izbornim predstavnicima. Ali se ne htede dati biračko pravo svima stanovnicima, nego bi rešeno, da ko hoće da bude birač, mora plaćati porez, koji se ravnja s trodnevnom njegovom zaradom; tako se građani nađoše podeljeni na dve klase, na građane aktivne, to jest na birače, i na građane pasivne, to jest oni koji nemaju biračkoga prava.
Po Monteskijevoj teoriji behu ustanovljene tri vrste vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska. Sudska je vlast prenesena na sudije, koje bira narod na izvesno vreme. Izvršna je vlast bila „predata kralju s tim, da je pod njegovom vrhovnom vlašću primenjuju ministri“. Zakonodavna je vlast data skupštini, sastavljenoj od izabranih narodnih predstavnika.
Dva su pitanja vatreno pretresana: 1. Da li zakonodavnu vlast treba dati dvema skupštinama, kao u Engleskoj, ili samo jednoj, i — 2. Treba li ministre uzimati iz skupštinske sredine, kao u Engleskoj, ili izvan skupštine.
Stogodišnje je iskustvo pokazalo, da jedna skupština, kad je sama, u trenutku oduševljenja, može da preduzme nešto zbog čega se posle kaje, i sve obrazovane države zaustavile su se na sistemu dvogube skupštine. Ali na kraju XVIII stoleća još nije bilo toga iskustva, i izgledalo je nekako čudnovato stvarati jednu vlast s dve glave; najznatniji američki državnik Franklin terao je sprdnju s tim sistemom: „Jedna je zmija, veli, imala dve glave, pa je htela ići da pije vode. Ali vode je bilo sa obadve strane, i jedna je glava htela ići na jednu, a druga na drugu stranu, te zmija ostade na mestu i crče od žeđi.“ Osem toga, oni koji su hteli i drugu skupštinu, zamišljali su je čisto u vidu jednoga naslednoga aristokratskoga tela, kao Dom Lordova, a Ustavotvorna Skupština nije htela stvarati novu aristokratiju, pošto je oborila staru. S toga ona usvoji onaj oblik samo s jednom skupštinom (jednodomi sistem).
Isto tako iskustvo je pokazalo, da ministarstvo, koje je uzeto izvan skupštine, nema onoga uticaja koji je potreban za upravljanje i da se između vlade i skupštine stvaraju beskrajni sukobi, dok ministri, uzeti iz skupštinske većine, prirodno imaju njeno poverenje i potporu. Ali je 1789. godine doktrina o razdvojenosti vlasti sprečavala da se uprava da predstavnicima narodnim; to bi izgledalo kao da se u jednim istim rukama spaja izvršna i zakonodavna vlast. Takav je ogled izvršen u Engleskoj i nalazilo se da taj sistem valja odbaciti; mnogi su Englezi parlamentarnu korupciju, koja je tada vladala u njihovoj zemlji, pripisivali toj praktici; ministri su, da bi očuvali potporu većine, potkupljivali poslanike svojom blagonaklonošću i poklonima, a kralj je mogao pasti u iskušenje da kupi vođe opozicije tim, što će im ponuditi ministarski položaj. U zalud je Mirabo preklinjao Ustavotvornu Skupštinu da kralju ne oduzima pravo, da ministre može uzimati iz Skupštine; to je bio jedan razlog više da se reši, da se ministri ne mogu birati između narodnih poslanika, jer su se bojali da Mirabo ne postane ministar i poče se sumnjati u njegove odnose s kraljem. Da bi se potpuno izvršilo razdvajanje vlasti, reši se, pored toga, i da ministri nemaju prava govoriti u skupštini, osem o pitanjima koja se odnose na njihovo ministarstvo.
Mnogo se pretresalo pitanje o udelu koji treba kralj da ima u zakonodavnoj vlasti. Hoće li on imati prava da odbije kakav zakon koji je skupština izglasala? — Roajalisti su za njega zahtevali apsolutno veto, to jest pravo da zakon poništi, a protivnici kraljevske vlasti ne htedoše kralju dati nikakvu zakonodavnu vlast. Učini se sporazum i Ustavotvorna Skupština dade kralju suspenzivno veto, to jest pravo, da kakav zakon zadrži za vreme od dve skupštinske periode.
Na taj je način uprava predana trima vlastima, koje su bile tako uređene, da svaka posebice bude potpuno nezavisna od onih drugih. Ustavotvorna je Skupština htela da se poštuje doktrina o podeli vlasti, ali se bojala grabljivosti izvršne vlasti, to jest bojala se kralja, koji je bio naviknut na despotizam, i gledala je da ga oslabi i da ga zatvori u dobro određene granice. Kao posledica toga došlo je to, da je ministarstvu oduzeta svaka akcija, a skupština je ostala kao jedina prava vlast.
Što se tiče same administracije, Ustavotvorna Skupština dade biračima svakoga okruga posebice da sami biraju svoje administratore (to jest upravljače). Ali kako je narod mnogo pretrpeo. od silnih činovnika (intendanata i njihovih pomoćnika), to skupština ne htede više stvarati činovnike, koji bi u svom nadleštvu bili sami, nego na svakom stepenu vlast bi predana po jednom zvaničnom telu ili društvu: u opštinama opštinskom veću, a u srezovima i okruzima sreskom i okružnom odboru. Pored ovih tela, koja su imala izvršnu vlast, ustanovi ona i savetodavna tela ili savete. Tim mesnim vlastima Skupština dade pravo ne samo da uređuju stvari svojega okruga, nego i da razrezuju i skupljaju porez i da sazivaju narodnu gardu (vojsku). Ona na taj način stvori od francuskih opština toliko isto malih, gotovo nezavisnih republika.
Ustavotvornoj je Skupštini najviše brige zadavala bojazan od ugnetavanja, koje bi dolazilo od kralja ili ministara. Ona s toga uredi upravu tako, da skupštini obezbedi nadmoćnost nad izvršnom vlašću i da stvori oblasti skoro nezavisne naspram središta. Tako ustav od 17U1. godine stvori jednu središnu vladu, koja je bila do krajnosti slaba, i mesne vlasti, koje su bile jake do anarhije. Osem toga Ustavotvorna Skupština, rešivši da se nijedan od njenih članova ne može po novo izabrati u skupštinu, primora birače da šalju u skupštinu neiskusne predstavnike.
Ustav od 1793. godine. — Ustav od 1791. godine još zadrža kralja i ministre. Ma koliko da su oslabljeni, oni ipak pokušaše da protestvuju protiv Zakonodavne Skupštine, koja je htela imati svu vlast. Osobito su u pitanju bili sveštenici i emigranti; Skupština ih je smatrala kao neprijatelje i propisivaše protiv njih zakone, prema kojima kralj istače svoje veto. Za vreme te borbe stvori se jedna republikanska stranka, istina malobrojna, ali koja se, uz pripomoć pariskih predgrađa, dočepa Tiljerija i primora Skupštinu, da oglasi, da je kralj zbačen s prestola, i da sazove novu skupštinu, tako zvani Konvenat (10. avgusta 1792.).
Konvenat uze upravu u svoje ruke, i vršio ju je pomoću odbora, koji su izabrani iz sredine njegovih članova. On je imao da po novo izradi ustav, no sad bez kraljevskoga dostojanstva. To je ustav od 1793. godine, koji je na brzu ruku spremio jedan odbor, a Konvenat izglasao bez dugoga pretresanja.
Njegovi su tvorci bili učenici Rusovljevi; oni su polazili od osnovnoga načela, da je sam narod suveren i da on taj svoj suverenitet treba da primenjuje neposredno. Narod su sačinjavali svi ljudi od 21. godine. (Razlika između aktivnih i pasivnih građana ukinuta je 1792. godine). Birači su se morali skupljati u prvostepene skupštine, ne samo da biraju svoje predstavnike, nego i da većaju o zakonima.
Skupština bi zamenjena jednim zakonodavnim odborom, koji se bira samo na godinu dana i koji nije imao prava da izdaje zakone, nego samo da ih predlaže, a usvajale su ih prvostepene skupštine (smatralo se da su zakoni primljeni, kad u polovini i jednom okrugu-departmanu više — nema na svakih 10 skupština po jedna koja je protivna). Umesto ministarstva ustanovi se Izvršni Odbor od 24 člana, koje postavlja zakonodavno telo, po spisku što ga sastave prvostepene skupštine.
Ovim se ustavom ukidala u isti mah i središna uprava i narodna skupština, i građani su pozvani da se opiru zakonitim vlastima. „Kad vlada vređa narodna prava, pobuna je, kako za ceo narod tako i za svaki njegov deo, najsvetije pravo i najpreča dužnost.“
Kako Francuska u to doba bejaše poplavljena vojskama cele Evrope, i bejaše joj potrebna jaka vlada za odbranu, to bi rešeno da se taj ustav uvede u život tek po svršetku rata. On ne dobi vremena da stupi u život, jer je rat još trajao kad ona stranka, koja je napisala ovaj ustav, bi oborena s vlasti.
Ustav od godine III. —Pre nego što će se razići, Konvenat je imao da izradi nov ustav. Op se starao da izbegne one mane ustava od 1791. godine, a osobito da roajalističkoj stranci spreči dolazak na vlast.
Ustav oduze svu vlast prvostepenim skupštinama; njima bi ostavljeno samo pravo da određuju poverenike koji birahu poslanike, a kao birači poverenici morahu imati imanja s prihodom oko 200 dinara.
Napusti se sistem s jednodomom skupštinom, pa se ustanoviše dva saveta, Savet od 500 (Cinq-Cents), koji je predlagao zakone, i Savet Staraca (Les Ancions, od 250 članova), koji je predložene zakone primao. Nijedan zakon nije mogao biti drukčije primljen do samo no uzajamnom sporazumu između ovih skupština. Oba su birana, ali da bi se izbegle brze promene, svake godine se obnavljala samo jedna trećina članova. Osem toga, da bi se republikanska stranka održala na vlasti, bude rešeno, da u prvu iduću zakonodavnu skupštinu mora ući najmanje dve trećine starih članova Konventa.
Izvršna vlast bude data jednom Upravnom Odboru (Directoire) od pet članova, koje je birao Savet Staraca između 10 kandidata, koje mu predloži Savet od 500, a svake se godine po jedan član obnavljao. Upravni Odbor je postavljao ministre, vojskovođe, poslanike kod stranih dvorova i držao je svečane sednice, te u njima primao peticije (tj. molbe i žalbe). Ali, da bi ostali i dalje verni onom načelu o podeli vlasti, i dalje se izvršna vlast držala daleko od skupština, ministri se nisu mogli uzimati između poslanika i Upravni Odbor nije imao prava predlagati zakone.
Ove dve vlasti nisu imale nikakva sredstva kojim bi jedna na drugu uticale. I kad one dođoše u sukob, bejahu primorane da upotrebljuju državne udare. Upravni Odbor u dva maha poništi izbore za savete i najzad ustav nije više poštovala nijedna stranka.
- ↑ Može biti da danas u Francuskoj ima toliko isto velikih privatnih imanja koliko i pre 1789. god., ali su se ona po nova stvorila posle 1800. godine.
- ↑ To je neka vrsta mešovitog suda, sastavljenoga od sudija i privatnih građana kao porotnika. On sudi krivična dela. Protiv njegove presude nema prava žalbe. Prev.
- ↑ Ova teorija počiva na nepotpunom poznavanju engleskoga ustava. Monteskije, idući za engleskim pravnicima, mišljaše da je u Engleskoj vlast stvarno podeljena između parlamenta i kralja, i da kralj ima izvršnu, a parlamenat zakonodavnu vlast. Tim je vlastima dodao i sudsku vlast, koju je smislio po podobiju francuskih parlamenata.