Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca 13

←< 12. glava

ISTORIJA SRBA, HRVATA I SLOVENACA Pisac: Stanoje Stanojević

karte >→

XIII.
Borba za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca.

Austriski su državnici od prvih godina XX veka sve više utvrđivali svoje uverenje, da je Srbija opasna po život i opstanak Austro-Ugarske. Zbog toga su preduzimane od strane austro-ugarskih vlada u toku prve desetine XX veka mnoge represivne mere protiv Srbije i srpskoga naroda u hapsburškoj monarhiji. Veleizdajničke parnice, ekonomski i finansiski pritisak, i, na posletku, proglas aneksije Bosne i Hercegovine, bile su mere sigurnosti, koje su austriski državnici mislili da moraju preduzeti, da bi se odbranili i obezbedili od velikog i silnog talasa nacionalne ideje, koji je bivao sve bujniji i sve jači.

Ali akcija protiv jačanja nacionalne ideje u samoj državi i protiv Srbije, kao predstavnika i nosioca te ideje, izazvala je obratne rezultate od onih, koje su austro-ugarske vlade htele da uzvedu svojim represivnim merama u zemlji protiv Srba i spolja protiv Srbije. Posle svake take akcije raslo je ogorčenje Srba u Austro-Ugarskoj i mržnja protiv države, prema kojoj su oni lojalno ispunjavali sve teške obaveze, a koja ih je, pri svem tom, nemilice gonila, samo za to, što nisu bili voljni da napuste svoju narodnost i da se pretope u vladajuća plemena, Nemce i Mađare.

U Srbiji su sve akcije, koje su od početka XX veka bile preduzimane protiv Srba u Austro-Ugarskoj i protiv same Srbije, utvrđivale narod u uverenju, da Austro-Ugarska radi sa planom na tome, da uništi Srbiju i srpski narod. Instinktivno se onda u Srbiji javila težnja za samoodbranom. Narod je u Srbiji sve više uviđao da Austro-Ugarska preti životu i opstanku srpskog naroda, u prvom redu slobodi srpske kraljevine. Jasno je bilo, da se sloboda i samostalnost Srbije ne može održati, ako ona ostane u prilikama i u položaju u kome se tada nalazila. Ona je, pre svega, morala postati ekonomski nezavisna, da bi mogla postati jaka i sposobna za borbu, u kojoj će trebati braniti život i opstanak. Ekonomska nezavisnost Srbije nije se međutim mogla izvesti, niti se egzistencija njena mogla obezbediti bez oslobođenja onih Srba, koji su bili u ropstvu, u Turskoj i u Austro-Ugarskoj.

Na taj način je borba za opstanak, svoj i svojih sanarodnika u Turskoj i Austro-Ugarskoj, nagnala Srbiju, da u svoj program unese oslobođenje Srba u Turskoj i u hapsburškoj monarhiji.

Srbija u tome pogledu nije imala šta da bira. Ona je ili morala osloboditi Srbe u Turskoj i u Austro-Ugarskoj, i načiniti sa njima jednu veliku državu, koja će moći obezbediti i njoj i celom srpskom narodu slobodan život i kulturni i ekonomski razvitak, — ili je morala biti spremna na to, da samo životari, ostavljena na milost i nemilost svojim moćnim susedima, dokle njima ne zatreba da unište i poslednje ostatke njenog života.

Prirodan instinkt za život i samoodržanje gonio je Srbiju da ne dozvoli da do toga dođe bez borbe i bez otpora. Ali je, sem toga instinkta, i moralna dužnost prema bravi, koja su bila u ropstvu, koja su tražili od Srbije da ih spase i svu nadu i uzdanje polagali u nju, gonila Srbiju da uzme na sebe veliku dužnost odbrane i oslobođenja svih Srba.

Tako je, zbog suprotnih ideja i sukoba pogleda i interesa, moralo doći do konflikta. Turska je htela da uništi Srbe u svojoj državi, da se osigura od Srbije i njenih pretenzija, Austro-Ugarska je htela da uništi Srbiju, da ona ne bi privukla sebi Srbe. u hapsburškoj monarhiji i time rastrojila monarhiju. Srbija je stoga morala preduzeti mere za svoju samoodbranu, a te mere upućivale su je, uz druge etičke i moralne razloge, na oslobođenje svih Srba u Turskoj i u Austro-Ugarskoj.

Ali su u tom pogledu nastale i druge komplikacije. Nemačka je bila voljna i obavezna da pomaže agresivnu politiku Austro-Ugarske zbog svojih potreba i interesa na istoku. Rusija je, iz istih razloga, potpomagala Srbiju. Italija je mogla doći u sukob sa Austro-Ugarskom zbog njenih agresivnih namera protiv Srbije i na Balkanu, a Engleska sa Nemačkom zbog njenog agresivnog držanja u opšte. Sem toga, interesi Srbije i Bugarske bili su tako u protivnosti, da ih je nemoguće bilo dovesti u sklad.

Za Austro-Ugarsku nastajale su komplikacije i otuda što se, naporedo sa jačanjem nacionalne svesti Srba u monarhiji, javilo i neobično jačanje nacionalne svesti kod Hrvata i težnja za jedinstvom sa Srbima. Toj akciji za jedinstvo pridružili su se odmah sa mladićkim oduševljenjem i Slovenci, koji su bili još u gorem i težem položaju nego Srbi i Hrvati, a koji su uvek svoj spas gledali u njima i u njihovoj slozi.

Stoga su se od početka XX veka sve prilike sticale tako, da je srpsko pitanje i pitanje oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca moralo biti postavljeno. Postavljeno jednom, ono je moralo biti rešeno, a rešenje njegovo, pošto je ono moglo biti izvedeno samo slabljenjem Turske i Austro-Ugarske i oduzimanjem od njih srpskih, hrvatskih i slovenačkih pokrajina, moralo je izazvati velike i teške krize.

—

Početkom XX veka nastaje veliki obrt u nacionalnom životu Srba i Hrvata. Već i za onih dvadeset godina (1883—1903), kada je nacionalni život i rad na narodnim stvarima bio gotovo sasvim prestao, kada je gotovo sasvim ovladala skepsa, malodušnost i neverica, bilo je dosta znakova, koji su pokazivali, da nije utrnuo baš svaki osećaj za velika narodna pitanja, i da ima još života pod pepelom. I u to doba je još uvek bilo, pokraj svih kriza, zala i nevolja, ljudi, koji su verovali u snagu i u budućnost srpskoga naroda, i koji su imali uverenje, da ne se Srbi i Hrvati ipak morati složiti i da će se nani na zajedničkom radu i poslu.

Pokret i promena na bolje u tom pravcu počela se osećati već poslednjih godina XIX veka. U to je doba (1897 god.) u Trojednici jedna grupa mladih ljudi krenula ozbiljnu akciju za jedinstvo i zajednički rad Srba i Hrvata. Ta je akcija bila zamišljena na vrlo širokoj osnovi i realnije zasnovana, no svi raniji pokušaji u tome pravcu. Ideje te grupe ljudi stvorile su rečku i zadarsku rezoluciju. Zadarska je rezolucija temelj i osnovica moderne srpsko-hrvatske zajednice, i začetak srpsko-hrvatskog jedinstva.

U isti mah se i u Srbiji počeo javljati nacionalizam u novom, modernom obliku. Pun, intenzivan nacionalni rad u Srbiji počeo je međutim tek od 1903 god., od dolaska na presto kralja Petra I, kada su jednim mahom bila rešena sva unutrašnja pitanja, kada je u zemlji zavladala potpuna sloboda i parlamentarizam, i kada je demokratizam sasvim prožeo celo srpsko društvo.

U to doba počinje neobično intenzivan nacionalni rad u svima pravcima u celom srpskom i hrvatskom narodu. Svuda se oseća jako vrenje i pokret se javlja na vrlo širokoj osnovi; on obuhvata sve južne Slovene, i Srbe i Hrvate i Slovence i Bugare.

Zajednički rad sa Bugarima bio je jako otežan zbog spora oko Makedonije, ali sa Hrvatima je brzo postignuto jedinstvo, potpuno, duboko, iskreno. To se jedinstvo u to doba stalno i svuda isticalo i izazivalo je velike enuncijacije bratstva. Beograd je postao središte celog tog velikog nacionalnog pokreta. Na Beograd su bile uprte oči svih narodnih radnika u svima pokrajinama srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda; tu je bio nerv celoga pokreta i rada.

U Austro-Ugarskoj se ubrzo uočio i ocenio taj snažni idejni pokret, koji je bio zahvatio sve duhove u svima srpskim i hrvatskim zemljama. Merodavni faktori u Austro-Ugarskoj sa razlogom su strepili od te akcije i od srpsko-hrvatske sloge i zajednice. Oni su stoga odmah počeli preduzimati represivne mere protiv celoga toga pokreta i protiv viđenijih predstavnika srpsko-hrvatske zajednice. Pošto sitne intrige i male represalije nisu pokazale željene resultate i uspehe, pristupilo se energičnijim merama.

Usled snažnog nacionalnog rada i poleta u Srbiji, koji je bio pojačan uspešno vođenim carinskim ratom Srbije sa austro-ugarskom monarhijom, postala je Srbija još jačom i snažnijom privlačnom snagom za sve Srbe i Hrvate. Srbija je sada bila narodni Pijemonat; u nju su bile uprte oči svih rodoljuba, u toliko više, u koliko su unutrašnje prilike u Austro-Ugarskoj bivale sve teže i sve nesnosnije. U Austro-Ugarskoj su merodavni faktori sve više uviđali, da su sloga i težnje Srba i Hrvata za jedinstvom opasne po monarhiju. Ta je opasnost morala u taj mah izgledati tim vena, što su svi narodi u državi bili vrlo nezadovoljni, ne samo zbog težnje za prevlašću Nemaca u Austriji, a još više Mađara u Ugarskoj, nego još znatno više zbog sve težih finansiskih i ekonomskih prilika u monarhiji. Zavladao je opravdan strah, da će to nezadovoljstvo pojačati težnje za zajednicom sa slobodnom srpskom državom.

Stoga su u taj mah preduzimane energične represivne mere protiv srpskih i hrvatskih nacionalnih radnika u svima pokrajinama u monarhiji, osobito u Bosni i u Trojednici. U nizu tih mera, koje su trebale da posluže suzbijanju i slabljenju srpske nacionale ideje, bio je i proglas aneksije Bosne i Hercegovine, u septembru 1908 godine.

O aneksiji se već dosta davno govorilo. Bilo je jasno, da se u Austriji sistematski sabira materijal, koji će poslužiti za motivaciju aneksije; znalo se. da navršenih trideset godina od okupacije i proglas ustava i parlamentarizma u Turskoj mogu dati vrlo zgodan povod i razlog Austro-Ugarskoj da proglasi aneksiuj okupiranih zemalja. Pa ipak je proglas aneksije Bosne i Hercegovine izazvao silno uzbuđenje u celom narodu, osobito u Srbiji i u Crnoj Gori. Veliko uzbuđenje dobilo je tom prilikom izraza u burnim enuncijacima patriotizma i ogorčenja. To je dovelo do vrlo zategnutih odnosa između Srbije i Austro-Ugarske.

Kada je Rusija, koja se bila zauzela za Srbiju, pod pritiskom Nemačke, morala popustiti i priznati aneksiju Bosne i Hercegovine, bila je i Srbija prinuđena da dade izjavu i obećanje o renuncijaciji na svoje aspiracije i pretenzije.

Ali narodni organizam, koji je imao mnogo životne snage, i koji je tu životnu snagu pokazao na dosta načina baš za vreme aneksione krize, nije naravno mogao izvršiti traženo i obećano nacionalno samoubistvo. Životna snaga srpskoga naroda, osobito u Srbiji, izbila je na površinu posle aneksione krize sa neobičnom silinom. Od jednom je ceo narod osetio u kakvom se užasno teškom položaju, i nacionalno i ekonomski, nalazi Srbija, i kako je rđava perspektiva njene budućnosti. Osetilo se i priznavalo, da se mnogo grešilo i da je silno vreme uzalud propušteno. I sve je preglo na posao, predano, živo, istrajno, da se naknadi pro-pušteno vreme i da se popravi, što se može popraviti.

Iz toga rada nikla je za neobično kratko vreme Nova Srbija, preporođena i osnažena. Počelo je jedno grozničavo spremanje i intenzivan rad u svima pravcima. I država i celo društvo napreglo je bilo svu snagu, da se Srbija što bolje spremi, i materijalno i moralno, za vršenje dužnosti prema državi i narodu, kada dođe vreme da se rešavaju veliki narodni i državni zadatci.

Gonjenje Srba i Hrvata u Austro-Ugarskoj nastavljeno je bilo međutim još jače. Što se Srbija više spremala i snažila, tim su češće i jače upotrebljavane u monarhiji represivne mere protiv Hrvata i Srba. Razne veleizdajničke parnice bile su stalno na dnevnom redu. Ali sve to nije ništa pomagalo. Ideja o zajednici i jedinstvu svih Srba i Srba i Hrvata, bila je tako snažna i tako jaka, da su je represivne mere austro-ugarskih vlasti samo još snažile i pojačavale. Tako je i u to doba, pokraj sveg pritiska, dolazilo do velikih enuncijacija bratstva i sloge. A Srbija je, preporođena i osnažena, sve više postajala ideal i stožer svih Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srpsko-turski rat 1912-3 g. sa velikim uspesima, što ih je, protivno očekivanjima i nadama merodavnih faktora u Austro-Ugarskoj, pokazala srpska vojska, i legendarna hrabrost srpskih vojnika i oficira, još je znatno više digla ugled Srbije kod Srba van Srbije, kod Hrvata i kod Slovenaca. Svi su oni bili sretni i zadovoljni ne samo za to, što je osvećeno Kosovo i time ispunjen najveći narodni ideal, ne samo za to, što je ugled Srbije neobično porastao u celom svetu, nego najviše zbog toga, što su instinktivno osetili, da je time, što se pokazalo da Srbija ima toliko snage i vrednosti i da je faktor sa kojim se mora računati, i njihova pozicija u monarhiji postala, istina možda teža, ali u toliko jača, i da je ideal, za koji su se oni za-lagali, bio vredan njihove borbe i njihovih žrtava.

Dok je Srbija bila bez ikakva ugleda, dok je izgledala rastrojena i bez vrednosti, dok je ceo svet mislio da je nemoćna i smatrao je za propalu državu, dotle je ona bila slaba privlačna snaga za Srbe van Srbije i za Hrvate i Slovence. Ali sada, kada se Srbija javljala u sjaju slave i uspeha, kada se ceo svet divio snazi i vrlinama male srpske kraljevine, i Srbi u monarhiji i Hrvati i Slovenci osetili su se od jednom silno privučeni toj Novoj Srbiji, koja je tek sada postala prava žiža nacionalnog života i inkarnacija svih težnji i ideala na zapadnoj strani slovenskoga juga. Koliko je u to doba predanost Srbiji u tim krajevima bila velika, vidi se ne samo po onom silnom oduševljenju, koje je na svaku vest o srpskim pobedama obuzimalo sve Srbe, Hrvate i Slovence u monarhiji, ne samo po velikim materijalnim žrtvama, što su ih oni podneli u raznim, najviše novčanim prilozima za srpske ranjenike, nego osobito po njihovom držanju u diplomatskom sukobu, koji je zbog izlaska Srbije na more izbio između srpske i austro-ugarske vlade. Ne samo celo srpsko, hrvatsko i slovenačko javno mnjenje, svi slobodni i nezavisni ljudi, i cela žurnalistika, nego i mnoge osobe zavisne od vlade, i čak neki viši i niži državni činovnici, osobito u Bosni, davali su javne izjave, u kojima su zastupali i branili srpsko stanovište i osuđivali težnju austro-ugarske vlade, da spreči Srbiji izlazak na more.

Austro-Ugarska je vlada imala duboko uverenje, da će Srbija biti od Turske pobeđena, i zbog toga nije sprečila prvi balkanski rat. Ona se, uverena da će Srbija biti tučena, htela čak, osobito u početku rata, pokazati liberalnom spram svojih podanika, pa je dozvoljavala skupljanje priloga za srpske ranjenike i prelazak u Srbiju publici i lekarima. Taj liberalizam nije mogao, tako se rezonovalo i računalo, škoditi monarhiji, jer se računalo, da će Srbija izvesno biti potučena i oslabljena, pa će izgubiti ugled, što ga je poslednjih godina bila stekla, te će biti i manja privlačna snaga za Srbe, Hrvate i Slovence u Austro-Ugarskoj.

Kad su međutim austriski državnici videli, da su se u oceni Srbijine snage i vrednosti prevarili, i kad se pokazalo da je Srbija jača i da je njena vrednost veća, no što je to iko mogao i slutiti, da će prema tome srpsko-turski rat imati sasvim obratan rezultat od onoga, kome su se oni sa pouzdanjem nadali, — onda su vlasti u monarhiji počele vršiti jaku presiju na Srbe, Hrvate i Slovence i brutalno suzbijati enuncijacije njihovog oduševljenja, a u isti mah raditi i na tome, da smanje na svaki način Srbijine uspehe, a osobito da joj ne dadu da se izlaskom na more ekonomski osigura i osnaži.

Austro-ugarska diplomatija je izvela svoje namere: suzbila je Srbiju s mora, stvorila je albansku državu i otela je Crnoj Gori Skadar. Ali austro-ugarskoj diplomaciji sve to još nije bilo dosta; ona je posle toga energično podržavala i podstrekavala Bugarsku, da ne popusti Srbiji u njenom opravdanom zahtevu, da se izvrši revizija srpsko-bugarskog ugovora, i time je vrlo mnogo doprinela da dođe do srpsko-bugarskog rata u leto 1913 godine.

Uvereni u sigurnu pobedu bugarskog oružja, austriska diplomatija, štampa i javno mnjenje radosno su pozdravili bugarski prepad na Srbiju i početak srpsko-bugarskog rata, u punoj nadi, da će im taj rat izvesno doneti ono, što im nije doneo srpsko-turski rat: poraz, poniženje i slabljenje Srbije. Poznato je kako je ta želja i nada austriskih merodavnih faktora dobila jasnoga izraza u nemačkoj i mađarskoj štampi u Austro-Ugarskoj, koja je, i posle srpskih uspeha, još uvek govorila o bugarskim sjajnim pobedama i strašnom srpskom porazu. Još dva dana posle pada Rajčanskog Rida, koji je bio ključ pozicije na položajima, na kojima je vođena bregalnička bitka, a baš onoga dana kada je srpska vojska ušla u Štip i u Kočane, donela je Nova Slobodna Presa uvodni članak, u kome je pričala, kako je bregalnička bitka srpski Sedan, i savetovala je srpskoj vrhovnoj komandi, da ostatke razbijene srpske vojske okupi, ako može, kod Niša i na Kosovu, i da pokuša da tu dade poslednji otpor Bugarima. Toliko je jaka bila želja i uverenje, da će Srbija biti pobeđena, da je tako pisano još i onda, kad je već bilo jasno da je Srbija pobedila. Trebalo je da prođe dosta vremena, dok je java i stvarnost nadvladala snove i želje.

Tako se i druga nada austro-ugarskih državnika u srpski poraz nije ostvarila; Srbija je i iz drugog rata izašla kao pobedilac. Austro-Ugarska je jasno videla šta te pobede znače za nju i za njene jugoslovenske podanike, koji su već i inače imali puno razloga da budu nezadovoljni sve težim, i ekonomnim i nacionalnim, životom, što su ga provodili u monarhiji. Stoga je Austro-Ugarska neposredno posle bugarskog rata htela da napadne Srbiju, da je onda, kada je ona bila sasvim zamorena i istrošena posle dva teška i naporna rata, satre i uništi. Italija je međutim energično odbila da uzme učešća u tom mrcvarenju, i tako je austriski plan o uništenju Srbije za taj mah propao.

Posle bukureškog mira (jula 1913 god.) u Srbiji je počeo živ i intenzivan rad u svima pravcima. Srbija je dobila bila prostrane i bogate zemlje, ali su te zemlje kulturno i ekonomski mnogo bile zaostale. Bilo je jasno, da ne trebati mnogo i vrlo napornoga rada, pa da se te zemlje kulturno, politički i ekonomno potpuno izjednače sa Srbijom. Srbiji je za to bio potreban dug period mirnoga života, rada i razvitka, da postane snažna i kulturna, homogena nacionalna država.

Ali Austro-Ugarskoj to nije išlo u račun; njeni su državnici mislili da ne smeju dozvoliti da do toga dođe. Već posle Kumanovske bitke Austro-Ugarska je bila rešena da Srbiju uništi. Trebalo je samo nani povoda za napadaj na Srbiju i diplomatski spremiti zemljište za rat. Rad Srbije u Staroj Srbiji i Makedoniji posle bukureškog mira, napredak tih oblasti pod Srbijinom upravom i u opšte vidno snaženje Srbije, zatim neobično jačanje ideje o jedinstvu kod Srba, Hrvata i Slovenaca u monarhiji, — sve je to još više utvrđivalo austro-ugarske državnike u uverenju, da je Srbija opasna za život i opstanak monarhije. Zbog toga je posle bukureškog mira rat protiv Srbije u Beču bio rešena stvar.

Kada je 15 juna 1914 godine poginuo u Sarajevu austriski prestolonaslednik, mislilo se u Beču, da je to vrlo zgodan povod da se Srbija uništi, ili bar oslabi. Diplomatski je zemljište bilo spremljeno. Nemačka je bila rešena da izazove rat.

I ako se nije moglo utvrditi i dokazati, da je iko od zvaničnih predstavnika Srbije umešan u spremu za ubistvo austriskog prestolonaslednika, ipak je Austro-Ugarska okrivila srpske zvanične predstavnike i ceo narod u Srbiji za to ubistvo. Austro-Ugarski poslanik u Beogradu predao je u julu srpskoj vladi ultimatum sa izjavom, da će Austro-Ugarska prekinuti diplomatske odnose sa Srbijom, ako srpska vlada posle roka od 48 sati ne primi sve što je u ultimatumu traženo.

Pogodbe koje je Austro-Ugarska u ultimatumu stavila Srbiji bile su vrlo teške. Austo-Ugarska je tražila, da srpska vlada javno osudi srpske oficire i činovnike, i u opšte građane, koji su radili na buđenju i jačanju narodne svesti među Srbima u neoslobođenim srpskim zemljama, da spreči štampanje svake knjige i lista, koji bi pisali protiv Austro-Ugarske, da rasturi patriotsko društvo Narodnu Odbranu, da zabrani sve školske knjige, u kojima, po mišljenju austro-ugarske vlade, ima ma šta što je upravljeno protiv monarhije, da otpusti iz državne službe sve činovnike i oficire, koje austro-ugarska vlada odredi, da austro-ugarska policija i sudije vrše isleđenje i istrage u Srbiji, kadgod austro-ugarska vlada nađe to za potrebno, i t. d.

Srbija nije naravno mogla primiti te uslove, onako kako su oni bili postavljeni, jer bi time žrtvovala svoju nezavisnost. Ipak je Srbija, samo da bi izbegla sukob, primila gotovo sve što je Austro-Ugarska u ultimatumu tražila, sem onoga što bi je direktno načinilo austriskom provincijom (dozvola da austriska policija i sudove rade u Srbiji).

Ma da su sve velike sile, čak i Nemačka, našle, da je srpski odgovor na ultimatum neobično pomirljiv i popustljiv, i da ga Austro-Ugarska može primiti, ili bar da on može poslužiti kao osnovica za dalje pregovaranje, ipak je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat.

Ali rat nije mogao ostati ograničen samo na Srbiju i Austro-Ugarsku, kao što je to Nemačka tražila, i kao što su se u Beču nadali.

Kad su objavljeni uslovi austro-ugarskog ultimatuma javno mnjenje u svima kulturnim državama, sem Austro-Ugarske i Nemačke, bilo je ogorčeno zbog neopravdanog i grubog nasilja, što ga je jedna velika sila htela da izvrši nad jednom malom državom, koja je uz to još bila oslabljena u dva velika rata. Zbog toga su se u austro-srpski sukob umešale odmah Rusija, Francuska i Engleska, u iskrenoj želji da sukob izravnaju i da spreče rat. Ali je Austro-Ugarska htela pošto-poto da uništi Srbiju. Ultimatum, koji joj je naposletku dao priliku da objavi Srbiji rat, bio je peti ultimatum, što ga je ona u toku od dve godine, od prvih pobeda srpske vojske nad Turcima, uputila Srbiji.

Posle objave rata Srbiji, Rusija je, u težnji da zaštiti svoje i Srbijine interese, objavila mobilizaciju svoje vojske. Onda je Nemačka, u ultimatumu sa rokom od 12 sati, tražila od Rusije, da obustavi mobilizaciju, a po isteku toga roka objavila joj je rat. Odmah zatim ona je objavila rat i Francuskoj. Pošto je Nemačka bez povoda udarila na Belgiju, da tuda lakše prodre u Francusku, objavi Engleska, zbog povrede Belgiske neutralnosti, Nemačkoj rat.

Tako su srpsko pitanje i austrisko-srpski konflikt dali povod za evropski i svetski rat, koji je poslednjih godina, zbog sukoba interesa među velikim silama, često bio na pomolu.

Uskoro posle objave rata, krajem jula, austro-ugarska vojska je prodrla sa tri strane u severo-zapadnu Srbiju. Potučena do noge u velikoj bitci na Ceru (2—4 avgusta) ona je za nekoliko dana bila izbačena iz Srbije. Posle toga srpska je vojska prešla u Srem i zauzela je veći deo Ravnoga Srema, ali kad nova austro-ugarska vojska prodre preko Drine u Srbiju, bude srpska vojska otuda povučena. U toku borbi koje su sa promenjljivim rezultatima vođene u jesen 1914 god. duž Drine, nestane srpskoj vojsci artiljeriske municije. Kako je u to doba austro-ugarska vojska nadirala sa sve većom silom, srpska se vojska, u oktobru počne povlačiti, a Austrijanci u novembru zauzmu Valjevo i prodru do Rudnika i Kolubare. Zbog toga bude onda napušten i Beograd, na koji je austro-ugarska vojska napadala bez uspeha od početka rata.

Ali sredinom novembra počne srpskoj vojsci pristizati municija, a Kralj Petar dođe vojsci i uzimao je lično učešća u borbi. Posle toga pređe srpska vojska u ofanzivu, probije front austro-ugarske vojske na Rudniku, a razbije i vojsku, koja je sa severa od Beograda počela prodirati u Srbiju. Početkom decembra bila je celokupna teritorija srpske kraljevine očišćena od austro-ugarske vojske, koja je bila potpuno satrvena i bežala u najvećem neredu.

Austro-Ugarskim vlastima pošlo je bilo za rukom da dosta vešto prikriju svoj poraz pri prvom ulazu u Srbiju, ali je drugi poraz bio tako velik, da ga je nemogućne bilo zatajiti. Taj poraz austro-ugarske vojske i sjajne srpske pobede podigli su neobično duh našega naroda u Austro-Ugarskoj.

Položaj našega naroda u monarhiji posle objave rata Srbiji, bio je neobično težak. Čim je objavljen rat, austro-ugarske vlasti su pohapsile i internirale sve viđenije Srbe u celoj monarhiji; mnogi su od njih uzeti za taoce, mnogi su osuđeni, zbog sasvim neznatnih i nametnutih krivica, na velike kazne. Njih je bilo na hiljade. Nastala je bila prava hajka na Srbe u celoj monarhiji: Srbi su gonjeni, hapšeni, mučeni i ubijani. Najgore je bilo u tom pogledu u Bosni, i, posle srpske ofanzive, u Sremu. U Bosni i u Sremu je na stotine Srba streljano bez ikakve krivice.

Isto su tako austro-ugarske trupe pri prvom prelazu u Srbiju, u leto 1914 godine, činile svuda užasna zverstva; ubijali su bez ikakvog razloga, svakoga, na koga su god naišli, starce, žene i decu, mirne građane, koje su na ulicama i u kućama nalazili; palili su sve i razoravali bez ikakvog razloga, i sve su to vršili na najsvirepiji način.

Posle druge pobede nad Austro-Ugarskom zavladalo je na srpskom vojištu zatišje. I na francuskom vojištu, pošto su Nemci odmah u početku bili odbijeni od Pariza, vođena je samo rovovska borba, bez velikih promena i većih rezultata. Jedino su Rusi stalno napredovali. Oni su u septembru razbili austro-ugarsku vojsku kod Lavova, a u proleće 1915 godine osvojili su i Pšemisl. U to je objavila i Italija Austro-Ugarskoj rat.

Ali se nade na pomoć Italije nisu ispunile. Uskoro posle objave rata od strane Italije, počeli su Nemci veliku ofanzivu protiv Rusa, i u stalnoj ogorčenoj borbi, koja je trajala nekoliko meseca, oni su potisli rusku vojsku čak do iza Varšave. Svršiv sa Rusijom, Nemci su rešili da uhvate vezu sa Turskom. Da se to postigne trebalo je zadobiti za sebe Bugarsku i pokoriti Srbiju. Pokorenjem Srbije oslobodila bi se i austro-ugarska vojska, i mogla bi se upotrebiti za druga vojišta.

Sile sporazuma, videli šta se sprema, nudile su takođe Bugarskoj savez, i tražile su od Srbije da ustupi Bugarskoj znatan deo Makedonije, da bi ona pristupila njima. Srbija je pristala i na tu veliku žrtvu, samo da se pomogne opštoj stvari i da se skrati rat. Ali je u vreme tih pregovora Bugarska već bila potpisala sa Austro-Ugarskom ugovor, po kome je trebalo da ona napadne Srbiju s leđa, kad je Nemačka i Austro-Ugarska napadnu s fronta.

Ostavljena od Grčke, koja je prevarilo lažnom mobilizacijom, pa je onda u odsudnom trenutku izneverila, i ako je po ugovoru bila obavezna da joj pomogne, a bez pomoći od saveznika, Srbija je u jesen 1915 godine, napadnuta sa tri strane, od Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske, sa vojskom koja je bila četiri puta veća od srpske, posle očajnog otpora, koji je neprijatelja stao vrlo velikih žrtava, bila pokorena. Ostatci srpske vojske i znatan deo srpskog građanstva izbegao je preko albanskih brda, gde je mnogo njih propalo, zbog oskudice u hrani ili pobijeno od Arnauta.

Osvojena Srbija podeljena je između Bugarske i Austrije. U zemlji je posle toga zavladao užasan teror. I Bugari i Austrijanci vršili su u Srbiji najstrašnija nasilja. Sve što je bilo srpsko gonjeno je i nemilostivo uništavano; zatvorene su sve srpske škole; u austrijskom delu Srbije zabranjena je bila ćirilica, a u bugarskom u opšte upotreba srpskog imena; srpske su knjige uništavane, sve što je imalo kulturnog značaja i vrednosti pljačkano je i raznošeno. Sve tekovine stogodišnjeg kulturnog rada srpskog naroda u Srbiji bile su uništene.

Ali je najstrašnije bilo sistematsko istrebljavanje srpskog življa u okupiranoj Srbiji. Austrijanci su svakoga dana streljali i vešali, bez ikakvog razloga, ili za sasvim neznatne krivice, na desetine srpskih građana, a Bugari su, na najgrozniji način, vešali, ubijali, klali i premlaćivali na stotine ljudi, žena i dece. Na najsvirepiji način pobili su oni preko 150 srpskih sveštenika, a isto toliko i učitelja i činovnika. U jednom samo okrugu (topličkom) pobijeno je za vreme bugarske okupacije, po zvaničnim podatcima, 20.000 Srba ...

Već pre propasti Srbije, u proleće 1915 godine, obrazovali su Srbi, Hrvati i Slovenci, koji su bili izbegli iz Austro-Ugarske, u Londonu Jugoslovenski Odbor, sa zadatkom, da zastupaju i brane interese našeg naroda u savezničkim državama. Posle propasti Srbije, Jugoslovenski Odbor je znatno proširio i pojačao svoj rad i svoju propagandu u korist našega naroda. Taj rad je pomogla i akcija srbijanskih intelektualaca, koji su uspeli da izađu iz Srbije, i koji su se onda razišli bili po svima savezničkim zemljama, obaveštavajući prijateljske narode o položaju i težnjama Srbije i svih srpskih, hrvatskih i slovenačkih zemalja.

Jugoslovenski Odbor smatran je za predstavnika našega naroda u hapsburškoj monarhiji. Sa predsednikom njegovim, dr. A. Trumbićem, sklopio je predsednik srpske vlade u aprilu 1916 godina na Krfu, gde se posle propasti Srbije bila sklonila srpska vlada i Skupština, pakt o osnovnim principima, po kojima će se izvesti ujedinjenje svih srpskih, hrvatskih i slovenačkih zemalja u jednu državu.

U to doba srpska je vojska, koja se preko Albanije spasla, reorganizovana, i u leto 1916 godine poslata je na solunski front. U isti mah su u Rusiji od zarobljenih austro-ugarskih Srba i nešto Hrvata i Slovenaca, obrazovane dve dobrovoljačke divizije. One su se istakle neobičnom hrabrošću u borbama protiv Bugara u Dobruči, a posle rusko-nemačkog mira, prevedene su na solunski front.

Na solunskom frontu vodili su međutim Srbi sa svojim saveznicima stalno borbu protiv Bugara, Austrijanaca i Nemaca. Osobito su ogorčene borbe vođene u jesen 1916 godine, kad je srpska vojska, sa bezprimernim junaštvom i sa velikim žrtvama, osvojila Kajmakčalan, i time omogućila osvojenje Bitolja. Ali posle pada Bitolja nije bilo skoro nikakvih promena na solunskom frontu, skoro za dve godine.

Početkom 1917 godine oglasile su Nemačkoj rat i Severo-amerikanske sjedinjene države, i na francuskom frontu su onda počele vrlo žive pripreme za veliku ofanzivu. U vezi sa tom ofanzivom, koja je na francuskom frontu počela u leto 1918 godine, preduzeta je ofanziva u velikom stilu i na solunskom frontu. Srpska je vojska, sa velikim poletom i oduševljenjem, pomognuta svojim saveznicima Francuzima i Englezima, napala 2 septembra na bugarske utvrđene položaje, i posle ogorčene trodnevne borbe probila je bugarski front. Kod Bugara je nastalo rasulo, a srpska je vojska u neobičnom poletu stala goniti neprijatelja, i u toku od samo nekoliko dana ona je zauzela sve do Kosova i Vranje. Pod pritiskom potpunog poraza, Bugarska je izneverila svoje saveznike, zatražila mir i primila sve uslove, koje su joj saveznici postavili. Sva bugarska vojska predala se u dve velike grupe Srbima.

Posle toga srpska je vojska produžila oslobođenje Srbije, gde su joj nešto otpora davali još pojedini delovi nemačke i austro-ugarske vojske, koji su se povlačili ka severu. Oktobra 19 zauzet je i Beograd i tako je, za mesec i po dana, oslobođena cela Srbija i Crna Gora.

Ali se srpska vojska nije zaustavila na starim granicama Srbije. U Austro-Ugarskoj je bilo nastalo potpuno rasulo. Tokom rata unutrašnja snaga monarhije sve je više slabila; finansiske i ekonomske prilike bile su sve teže i sve gore; disciplina je stalno slabila, državni organizam je sve gore funkcionisao. Svi su narodi u monarhiji želeli slobodu i sjedinjenje sa svojom braćom u slobodnim narodnim državama. Osobito su u tom pravcu radili Srbi, Hrvati i Slovenci. Želja za slobodom i jedinstvom sve se otvorenije isticala.

Kad je Bugarska položila oružje, srpska vojska oslobodila Srbiju i počela prodirati na austro-ugarsku teritoriju, zavladalo je u monarhiji potpuno rasulo. Vojska je počela otkazivati poslušnost, u velikim ma-sama napuštati front i vraćati se kući. Usled toga su nastale u celoj zemlji borbe, revolucioni pokreti i anarhija.

U poslednjem trenutku austriski su državnici još pokušali da spasu monarhiju stvaranjem jugoslovenske države i izdajom svoga saveznika, Nemačke, i ponudili su saveznicima poseban mir. Ali je sve to već bilo dockan. U Pešti i Beču buknula je revolucija i proglašena je republika, cela je država bila u potpunom rasulu, srpska je vojska prodirala u svima pravcima u zemlje bivše monarhije, naseljene Srbima, Hrvatima i Slovencima. U isti mah je i Nemačka položila oružje i zatražila mir. Time je svetski rat bio svršen.

Kad je u Austro-Ugarskoj nastalo rasulo i anarhija, i kad je srpska vojska počela prodirati u zemlje bivše hapsburške monarhije, obrazovana su u svima srpsko-hrvatsko-slovenačkim pokrajinama Narodna Veća, koja su uzela svu vlast i upravu u svoje ruke. Tri glavna narodna veća, u Zagrebu, Sarajevu i Novom Sadu, proglasila su spajanje svojih pokrajina i oblasti sa Srbijom. Isto su talo proglasili jedinstvo sa Srbijom i predstavnici Crne Gore.

Tako je, blagodareći velikim naporima i teškim nesebičnim žrtvama što ih je podnela Srbija, i patriotskom radu svih Srba, Hrvata i Slovenaca, ceo naš narod ujedinjen u jednu svoju slobodnu državu.