Istorija Rusije (A. Jelačić) 4

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA IV.
Galicija.

Galička Rusija bila je od prastarih vremena naseljena slovenskim plemenima. Veliki njen deo smatra se od mnogih istoričara kao slovenska praotadžbina u Evropi (na primer krajevi Bojke). Galička Rusija nekada se zvala Crvena ("Червоная Русь" ili "Червенскіе города"). U sastav ruske države "crveni gradovi" su ušli tek za vreme sv. Vladimira (981.). Galička Rusija bila je često predmet borbe između Kijeva i Poljske; poljski kralj Boleslav Hrabri, za vreme naslednika sv. Vladimira, držao je neko vreme galičku Rusiju; za nju su se borili ruski kneževi Rurikove krvi, poljski i mađarski kraljevi. U XII veku galičku zemlju držao je znameniti knez Jaroslav zvani Osmomisl, čiju je moć opevao pesnik "Slova o polku Igorevu". Posle strašnih pokolja i pljačke u Kijevu godine 1169. i 1202. galičko-volinska zemlja postaje središte Južne Rusije i privlači mase ruskog stanovništva iz drugih kneževina. U ovo doba se isticao galički knez Roman, ali vrhunac slave i moći dostigla je Galička Rusija pod Romanovim sinom Danilom (1229-1264.). On je suzbio samovolju svojih velikaša, koji su više puta i tokom mnogih godina upravljali zemljom, postao je pravi vladar, kakvi su se počeli javljati u Evropi baš u XIII veku. Kad je njegova kneževina, kao i ostala Rusija, potpala pod tatarsku vlast, Danilo je razvio široku međunarodnu delatnost da stvori veliki evropski savez protiv Tatara. S tom namerom on je stupio u tesnu vezu i sa papom, koji mu je dao kraljevski naslov; Danilo se, posle toga, godine 1253. krunisao za kralja u gradu Dorogičinu. Ali savez sa papom nije doveo do krstaškog rata u koji bi Evropa, na papski poziv, pritekla u pomoć Danilu; zato je Danilo pred kraj svoje vladavine i prekinuo veze sa papom. Inače, njegova država je nekoliko puta nastradala od Tatara, a i on sam morao je da ide na poklonjenje hanu. Iako odlično dočekan u Hordi, on je ipak teško osećao svoj položaj hanova vazala, kao što se vidi iz zabeleške letopisca o njegovoj poseti kod hana: "Veliko je zlo počast od Tatara!" Posle smrti Danilove Galička Rusija brzo opada pod vlašću boljarskog staleža. Litvanci, Poljaci i Mađari više puta posreduju u razmiricama galičkih kneževa. Najzad, sredinom XIV veka, kralju poljskom Kazimiru Velikom pošlo je za rukom da osvoji Galičku Rusiju, koja je od tog vremena pa sve do prve deobe Poljske, 1772., delila sudbinu Poljske, ali nije nikad izgubila svoju rusku svest i ruski karakter, iako je plemstvo bilo poljsko, a gradsko stanovništvo velikim delom židovsko.

Ono što čini najvažniju osobinu socijalno-političkog uređenja Galičke Rusije za vreme njene samostalnosti, to je prevlast boljarskog staleža. Boljari su u Galičkoj Rusiji bili veleposednici. Oslanjajući se na veliko zemaljsko dobro, na mnogobrojnu oružanu služinčad i mase zavisnih seljaka, oni su bili pravi gospodari zemlje, određivajući pravac politike i u ličnim i u načelnim pitanjima. Kneževi bi se mogli osloniti na gradsku i seosku demokratiju, naročito na onu prvu, protiv boljara. Ali oni ovo većim delom nisu činili. Zato je samo delimično, za vreme spomenutih kneževa Jaroslava i Romana, kao i kralja Danila, vrhovna vlast dobivala monarhisko obeležje. Kulturni život Galičke Rusije bio je prilično razvijen. Kao njezin književni spomenik ostao je Galičko-Volinski Letopis, pisan veoma lepim jezikom, sa puno dramatskih epizoda, slikovitih opisa i izraza, koji nas potsećaju na "Slovo o polku Igorevom."