Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.25
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
Tri nedelje posle proglasa ujedinjenja obrazovana je prva zajednička vlada Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona je bila koncentraciona; u nju su ušli pretstavnici ovih naših stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. Da bi se to moglo izvesti, radi što povoljnijega utiska u narodu, vladu je trebalo proširiti znatno više nego što se u prvi mah zamišljalo. U nju je ušlo 20 članova, od kojih su 18 bili resorni ministri. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proširen krut zajedničkih poslova i učinjen jedan znatan korak ka centralizaciji vlasti, mada su zadržane dotle postojeće pokrajinske vlade sa njihovim užim kompetencijama. Za pretsednika vlade nije došao Nikola Pašić, koji je ispočetka bio izabran za to mesto, kao vođ najjače stranke u Srbiji i dotadanji šef vlade, nego njegov partiski drug Stojan Protić, a Pašić je određen za pretsednika jugoslovenske delegacije za pregovore o miru. Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednačenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednička, državna zastava (plavo-belo-crvena), zajednički grb, kombinovan iz grbova sva tri plemena Jugoslavije, i uveden je novi kalendar. Stoga su u ovoj glavi naše istorije svi datumi uneti, ne kao u ostalom delu knjige, po starom, nego po novom stilu.
Odluke koje su o aktu ujedinjenja stvorene u Beogradu nisu imali da ratifikuju plenumi ni srbijanske Narodne skupštine ni Narodnoga veća; one su samo uzete na znanje. Posle ujedinjenja, od 1. decembra god. 1918., plenum Narodnoga veća nije se uopšte više ni sastajao; njegovo pretsedništvo objavilo je jednim saopštenjem da je objavom ujedinjelja »prestala funkcija Narodnoga veća kao vrhovne suverene vlasti države Srba, Hrvata i Slovenaca na teritoriju bivše Austro-Ugarske«. Posle obrazovanja prve zajedničke vlade 20. decembra raspušteni su svi mesni odbori Narodnoga veća, a članovi plenuma Narodnoga veća, sa povećanim brojem pretstavnika iz raznih oblasti, postali su članovi Privremenoga narodnoga pretstavništva, koje se sa pretstavnicima srbijanske Narodne skupštine, sa delegatima crnogorske podgoričke skupštine i sa pretstavnicima Vojvodine sastalo u Beogradu na rad 1. marta god. 1919. Ove odluke primljene su sve u narodu bez pogovora; jedino je u Zagrebu momčad iz dva bivša austriska puka, u svemu oko 1200 ljudi, 5. decembra god. 1918. na Jelačićevom trgu, pokušala da protestuje i proglasi republiku, ali su je suzbili hrvatski sokoli i dalmatinski mornari pod vođstvom d-ra Grge Anđelinovića. Ideju republike, koju su u izvesnim hrvatskim krajevima prihvatili ponajviše bivši frankovački elementi, širili su naročito komunisti, na koje je neposredno delovao primer boljševičke Rusije i koji su ponajviše i dolazili iz nje, gde su proveli po koju godinu, došavši tamo kao vojni zarobljenici ili prebegavši iz redova austriske vojske. U Evropi je tokom god. 1917.—1918. stvoreno više republika; Romanovi, Habzburzi i Hoencolerni izgubili su tada svoje prestole. Od slovenskih zemalja postadoše republikama, sem Rusije, i novooživela Češka i Poljska. Kod Srba, međutim, republikanski pokret nije mogao da nađe većega odziva; njihova narodna dinastija Karađorđevića delila je sa narodom do kraja sve dane veličine i pada, slave i nevolje. Sve pobedničke države, koje su bile monarhije, zadržale su taj oblik vladavine i posle rata. U kralju Petru odavno su, godinama, ovi potišteni Srbi iz zemalja bivše Austro-Ugarske Monarhije gledali sa čežnjom svoga budućega osloboditelja; pod njegovom vladom pune narodne slobode postigla je Srbija ovoj najlepši razmah snage i izvršila s uspehom svoj istoriski poziv. Za vreme rata kroz najzabačenije naše krajeve pronosilo se njegovo, od neprijatelja ruženo, ime kao neka narodna svetinja. Isto tako veliku popularnost uživao je i njegov sin, regent Aleksandar, koji je kao mlad čovek prošao sva teška ratna iskušenja i koji svoju sudbinu nije razdvajao od sudbine srpskih vojnika. Stoga su ovi Srbi i sve srpske političke stranke u zemljama koje su bile pod austro-ugarskom vlašću ne samo odlučno zastupale ujedinjenje pod dinastijom Karađorđevića, nego su u mnogim oblastima bili čak spremni da odbace i samu misao ujedinjenja ako bi koje drugo naše pleme pravilo pitanje o svom pristanku na taj oblik vladavine u državi. Prvi sukobi između Srba i Hrvata posle rata javili su se u širokim masama baš na tom pitanju. Dok su hrvatski intelektualci, sa Trumbićem na čelu, primali bez diskusije monarhiju u Jugoslaviji a neotstupno tražili federaciju, dotle je velik deo puka, pod vođstvom govorljivoga, bistroga i načitanoga, ali nesređenoga i svima uticajima podložnoga i u ovima pitanjima načela i taktike neverovatno nestalnoga Stjepana Radića, kao glavno pitanje postavljao republikansko uređenje države i to uneo i u sam naziv svoje stranke (Hrvatska seljačka republikanska stranka). Srbi su nalazili da to isticanje republikanstva nije toliko stvar uverenja koliko otpora protiv zajedničke države; republikanska ideja nije dotad u hrvatskoj prošlosti i u hrvatskom društvu imala nikakva značaja niti se ikad uopšte postavljala; šta više, sve do sloma Austro-Ugarske nigde se više nije naglašavala odanost prestolu i dinastiji, niti su se interesi nacije više i češće vezali za dvor i dvorsku politiku nego što je bio baš slučaj kod jednog dela Hrvata.
Držanje Hrvata bilo je u izvesnom pravcu dosta čudnovato. Nigde nije više misao o narodnome jedinstvu zastupana i teoriski i stvarno nego što je u njihovoj književnosti i nauci. Najbolji ljudi hrvatski izjašnjavali su se u tome smislu i stvarali ustanove da pospeše razvoj narodne misli u tome pravcu. Sa njihovim pristankom i čak njihovom inicijativom ušla je u Krfski sporazum reč o troimenom narodu. Međutim, kada se počelo ostvarivati ujedinjenje toga troimenoga naroda, kod njih su se stala javljati neka ustručavanja. Već u zagrebačkome Narodnome veću bilo je izvesnih trvenja; jedno veče je čak četiri pet njegovih članova stavilo predlog da se odredi granica do koje bi u Hrvatsku imala da uđe srbijanska vojska. Predlog taj nije naišao na dovoljan odziv ni kod Hrvata samih, ali je bilo karakteristično da je uopšte mogao biti stavljen, i to još u onome telu. Stjepan Radić se sa svojim ljudima nije hteo solidarisati sa držanjem delegacije Narodnoga veća u Beogradu i kupio je potpise protiv njenoga dela, da ih uputi mirovnoj konferenciji u Pariz. Nije hteo ni da dođe u Beograd, ni da tamo uputi svoje pristalice, ni u Privremeno narodno pretstavništvo, ni posle u Konstituantu. Svak se sa razlogom pitao: otkud i zašto takvo držanje kod njih? Odgovor na to pitanje nije mnogo težak, ali je složen iz više komponenata. Po našem mišljenju, glavni razlozi za nj bili su ovi: Srbi i Hrvati nisu bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili iznenada stavljeni. Dugo se i sistematski radilo na tome da se oni razdvoje i pocepaju, a malo da rade solidarno. Misao o narodnome jedinstvu kao o političkoj tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktično provođena tek veoma kratko vreme, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodišnjega rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi protiv tuđina, kada su ranije i radili zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto sa tim šta hoće, jer nisu bili stavljani u položaj da o tome rešavaju sa punom odgovornošću pred istorijom. Sem god. 1848. oni nisu često istupali zajednički kao svestan politički činilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak dosta puta u raskorak. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da se oslobode misli da dobar deo svoje političke budućnosti posmatraju samo u sklopu politike Dunavske Monarhije. Vekovi su ih naučili da u svojim kombinacijama računaju manje više jedino s njom. Slom Austro-Ugarske, mada se očekivao, došao je ipak iznenada u onakvome obliku. Niko nije mislio da će se ona, kao crvotočina, srušiti onako potpuno i da će se pobedonosne zastave naše u jednom samo naletu zalepršati iza Maribora i iza Subotice. Rešenje našega narodnoga pitanja zamišljalo se u etapama, mada se programski govorilo uvek o potpunom ujedinjenju.
Posle, hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova političkog izraza, nije imala mnogo dodira sa širokim narodom niti je uticala na nj. Najveći deo te inteligencije poticao je iz varoši, gde je pravog hrvatskog građanstva bilo malo, ili su bili iz činovničkih i oficirskih porodica. »Pučka inteligencija«, ona koja je dolazila neposredno iz sela i imala izvesnog većeg značaja u hrvatskom javnom životu, mogla se na prste izbrojati. Hrvatska nije imala ni opšteg prava glasa sve do god. 1920., i hrvatski javni radnik nije imao potrebe da politički utiče na široke mase niti da traži njihovo poverenje. Ove su stoga ostale politički neizrađene, a kada im se dala prilika da i one postanu politički činilac one su, kao što često biva, pošle za najradikalnijim sugestijama i pretstavljale glavnu vojsku Stjepana Radića. Agitacija njegova i njegovih sledbenika radikalizovala je mase, a posle su te mase sa svoje strane radikalizovale svoje vođe. Tako se dogodilo da su Hrvate, posle hiljadu godina političkog života i kulture, počeli da pretstavljaju i vode seljaci.
Šta su to Hrvati hteli? Hrvatski intelektualci, u većini, hteli su od prvoga dana manje ili više čist federalizam; to su oni tražili i u Konstituanti. To je crvena nit njihove borbe u celoj prošlosti, koju su nastavljali i u svojoj državi. Manjina Hrvata intelektualaca i gotovo svi Srbi bili su, međutim, protiv federalističkog uređenja Jugoslavije, nalazeći da je federalizam u svojoj državi, ako bude izveden na plemenskoj bazi, perpetuiranje plemenske podvojenosti i ustvari negacija narodnoga jedinstva. Neki od onih koji su bili za federalizam zastupali su takvo uređenje kao jednu od etapa za potpuno jedinstvo, nalazeći da je, neposredno posle sloma, kada je toliko raznovrsnih pitanja, često neodložnih, stavljeno na dnevni red, bolje i celishodnije zadržati izvesna uređenja koja su dobra, nego naglim prelaskom u centralizaciju poremetiti stari red, a ne pripremiti novi i bolji. Drugi su, međutim, federalističko uređenje smatrali kao etapu za stvaranje posebne hrvatske države. God. 1918. ta se država nije mogla stvoriti zbog držanja sila Trojnoga sporazuma i naročito zbog Italije, koja je Hrvate i Slovence oglašavala kao neprijatelje i čiju bi državu ili raskomadala ili joj naturila teške obaveze. Ali, što nisu mogli postići tada, oni su se nadali da bi možda mogli postići docnije, u boljim prilikama. Stjepan Radić, koji je svoju političku delatnost počeo propovedajući narodno jedinstvo, kolebao se često u tim shvatanjima; za vreme rata, ove do leta god. 1918., kada je bio saveznik frankovaca, i u prvoj fazi svoga rada posle 1. decembra god. 1918., on je bio nesumnjivo protiv jugoslovenske političke ideologije i protiv stvorene zajedničke države. Na jednom svom zboru posle izbora za Konstituantu, u koju nije hteo da ulazi, on se odricao zaključaka Narodnoga veća iz god. 1918. i propovedao je »neutralnu republiku Hrvatsku u međunarodnim granicama južnih Slovena«.
Hrvati su takvo svoje držanje pravdali sa više razloga. Seljačke mase bunile su se konkretno ponekad iz veoma sitnih razloga. Neki su ustajali protiv toga što su izvesne srpske vlasti dale batinati pojedince zbog njihovih republikanskih izjava. Takvo ponašanje nesumnjivo nije bilo dobro i zabranjeno je čim su počele tužbe protiv njega. Krajem avgusta god. 1920. izbila je gotovo jedna mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o žigosanju konja i popisivanju komore za vojsku. Seljak je očevidno podlegao zlonamernim obaveštenjima agitatora i bio je zaveden, jer, svakako, niko pametan ne bi u toj meri mogao gledati neki naročit pritisak sa srpske strane. Hrvatska inteligencija gledala je opet u federalizmu zaštitu od zamišljene srpske hegemonije, ili čak od srbiziranja njihovih oblasti. Međutim, ukoliko je takav strah odista postojao, on ne bi bio dostojan hrvatske prošlosti. Zar Hrvati imaju tako malo vere u svoju otpornu moć? Čak i kad uzmemo da je kod pojedinaca Srba bilo takvih težnja, zar bi one pretstavljale ozbiljnu opasnost za Hrvate kojih ima preko 3,000.000 i koji su, sa manjim brojem, znali da brane svoja prava stotinama godina? Stvaranjem Jugoslavije kao sinteze dosadanjih plemenskih ujedinjenja, koja su pribirala male potoke za jednu moćnu veliku reku, išlo se baš namerno za tim da se ublaže oštrice ranijih plemenskih surevnjivosti i da se ljudima otvore širi vidici i svest o većim koncepcijama. Tvorci te ideologije, još pre Svetskoga rata, govorili su za nas, tako idejno ujedinjene, Da smo »narod koji nastaje« i pred koji se postavljaju veći duhovni zadaci. Hrvati su imali nesumnjivo pravo kad su se tužili na suviše birokratsku centralizaciju, koja je sve poslove, pa i najsitnije, usredsredila u Beogradu, gde se, ponekad sa lošim činovničkim aparatom, a i u slučajevima najbolje dobre volje, nisu mogli da dovršavaju na vreme. Ali, od tog neduga nisu stradali samo Hrvati, nego i Srbi i svi drugi građani, i nije bilo potrebno dugo vremena pa da svak uvidi da nacionalno i državno jedinstvo nema nečega zajedničkoga sa sistemom apsolutne centralizacije. Ukoliko je hrvatska opozicija poticala iz stvarnih razloga, zbog loše uprave, zbog prevelike revnosti ili zle volje nekog činovnika, zbog nepoverenja prema nekim licima, zbog nesavesnog partizanstva u upravi i činovničkom aparatu, i iz drugih sličnih razloga, što je podjednako prouzrokovano od funkcionera kako Srba tako i Hrvata, sve se to dalo otkloniti i sve se to manje-više n otklanja; ali, ukoliko je ona opozicija radi same opozicije ili radi nezadovoljstva što je stvorena zajednička, a ne uža plemenska država, tu nema drugoga izlaza nego, pored čestitih obaveštenja i dodira, čekati na prirast naraštaja, koji će se vaspitati u boljim prilikama no što su vaspitavani njihovi preci.
Slovenci su u novu državu ušli bez ikakva državopravnoga balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snašli i svoju deželu razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova, i to velika, narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga i zapada. Izgubivši davno svoju državnu samostalnost, oni nisu imali nikakvih tradicija koje bi ih opredeljivale u odlukama za orijentaciju u novoj državi. U mnogo pitanja načela i taktike nisu se hteli solidarisati sa Hrvatima, ali nisu uvek prihvatili ni gledišta srpske većine. Uostalom, oni su doista za ovih deset-dvanaest godina od ujedinjenja postigli sjajne uspehe. Dok su se ranije decenijima borili da dobiju koju slovensku gimnaziju ili bar polugimnaziju, oni su već druge godine po ujedinjenju mogli otvoriti svoj univerzitet sa četiri puna fakulteta, i stvoriti i razviti čitav niz drugih kulturnih ustanova. U gradovima, gde su do pre oslobođenja bili manjina, oni su danas apsolutni gospodari, osvajajući sve važnije položaje.
U Konstituanti, koja je imala da reši pitanje unutarnjeg uređenja jugoslovenske države, ukrstila su se oštro dva shvatanja o bitnom karakteru toga uređenja: hoće li ono doneti jedinstvenu ili federalističku državu. Pobedilo je prvo stanovište, i to uglavnom srpskim glasovima. Za Vidovdanski ustav, donesen god. 1921., glasala su: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. 83 Hrvata ustegla su se od glasanja ili nisu uopšte ni došla u Konstituantu; sa njima se pasivisalo i 26 Slovenaca. Za ustav su glasala 223 poslanika, protiv 35, a 161 poslanik nije glasao. Većina je imala 27 glasova više od ukupne opozicije. Hrvati su odbijali da priznadu Vidovdanski ustav ne samo stoga što nije bio donesen po njihovoj želji, nego još i stoga što je izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je predviđao Krfski pakt. Međutim, Srbi su naglašavali da su sami Hrvati napustili Krfski pakt u mnogo pitanja (većina Hrvata, skupljena u Radićevoj seljačkoj stranci, pravila je načelne zamerke samom aktu ujedinjenja u onakvom obliku u kakvom je izvršeno, tražila je republiku, odbacivala najveći deo zajedničkih poslova), i zašto onda da se, kad su napuštena ta krupnija pitanja iz toga ugovora, moralo zadržavati na sporednim?
U ovome delu o Ustavnom pravu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca S. Jovanović je izložio opštu tendenciju Vidovdanskog ustava: »Vidovdanski ustav načinjen je pod pretpostavkom da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, i da se sve razlike između njih svode na razlike imena, vere, azbuke (u slučaju Slovenaca, još i neke razlike jezika). Te razlike Vidovdanoki ustav ostavio je nedirnute: svakome plemenu obezbeđeno je i njegovo posebno ime, i njegova posebna vera, i njegova posebna azbuka, odn. jezik: i srpstvo, i hrvatstvo, i slovenstvo ušli su ravnopravno u sam državni pojam. Ali, dalje od toga Vidovdanski ustav nije išao: on nije hteo dati mogućnosti Srbima, Hrvatima, Slovencima da se razvijaju u svojim odvojenim plemenskim oblastima: težnje za plemenskim izdvajanjem smatrao je kao jednu smetnju za stvaranje jake nacionalne države; plemenska svest trebala je što pre da iščezne, da bi se mogla javiti »državna ideja«, — jedno mnogo više političko shvatanje i jedna mnogo veća politička snaga. Kao jedno jemstvo da ovo razvijanje »državne ideje« neće doneti sobom hegemoniju srpskoga plemena kao brojno najjačega, Vidovdanski ustav dao je parlamentarizam i samoupravu. Po mišljenju tvoraca toga ustava, parlamentarizam i samouprava čine nemogućnom čiju bilo tiraniju, pa i tiraniju jednog plemena nad drugim; samo centralizam jedne apsolutističke države, a ne i centralizam jedne demokratske države, mogao bi Hrvate i Slovence dovesti u potčinjen položaj prema Srbima. Ukratko, Vidovdanski ustav jeste pokušaj da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizuje kao jednostavna nacionalna država«.
Sem Hrvata, protiv Vidovdanskoga ustava bili su i komunisti, koji su prilikom izbora za Konstituantu dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Oni su se bunili protiv »Obznane«, izuzetnog vladinog dekreta, koji je bio uperen naročito protiv njih i onemogućavao unapred svaku njihovu aktivnost protiv postojećega reda i stanja u državi. Na sam Vidovdan jedan njihov član banio je bombu prema kolima prestolonaslednika Aleksandra, kad se vozio u Skupštinu da položi zakletvu na ustav; ali, ona je, srećom, promašila. Drugi njihov član pucao je 21. jula god. 1921. u Delnicama na bivšeg ministra unutrašnjih dela, Milorada Draškovića, zato što je za vreme njegova ministrovanja donesena Obznana, i ubio ga je, na veliku štetu jugoslovenske demokratije, u kojoj je on bio nesumnjivo jedna od najrazboritijih glava. Takav metod političke borbe oštro je osudila Narodna skupština i poništila je sve mandate komunista.
Podugo je trajalo nešto nezadovoljstva i u Crnoj Gori. Glavni nezadovoljnici behu pristalice bivše dinastije Petrovića, ili bolje rečeno lično kralja Nikole (jer njegovi sinovi nisu bili mnogo popularni), koje je dugo poticala i pomagala Italija. Njihov otpor nije se izražavao protiv samoga čina narodnoga ujedinjenja koliko protiv načina kako je ono izvedeno. Podgoričku skupštinu smatrali su kao nezakonitu i stoga kao nevredeću. Ali, vremenom, naročito posle izbora za Konstituantu, koji su pokazali da većina naroda hoće novo stanje, i posle smrti kralja Nikole (2. marta god. 1921. u Antibu kraj Nice), taj je otpor sve više jenjavao i sada ga, može se mirno reći, uopšte više nema. Uostalom, kako bi i mogla trajno biti protiv ujedinjenja Crna Gora, koja je svoju borbu sa Turcima na početku XVIII veka smatrala izviiskrom borbe za oslobođenje celoga naroda?
Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je i kralj Petar, 16. avgusta god. 1921., u Beogradu, u jednoj skromnoj i povučenoj vili na Topčiderskome Brdu. Kralj Aleksandar, koji ga je nasledio, vršio je stvarno kraljevsku vlast kao državni regent sve od 11. juna 1914., kad se kralj Petar zbog bolesti povukao od poslova. Posle, u toku rata, usled velikih napora i uzbuđenja, bolest staroga kralja samo se pogoršavala. Mladi prestolonaslednik primio je dužnost u najteži čas, nekoliko dana pred sarajevski atentat, koji će i njega i celu Srbiju staviti pred najsudbonosnije odluke.
Najduže nezadovoljni u našem političkom životu ostali su Hrvati. Njihovo pitanje pretstavlja ove do danas jedno od najtežih unutarnjih pitanja Jugoslavije; ono je, može se bez ikakva preterivanja reći, jedan od najglavnijih uzroka za sve političke krize poslednjih deset godina u našoj državi. Nema nijedne vlade kojoj ono nije zadavalo najozbiljnije teškoće. Zbog njega je sav naš politički život dobio jedno vreme karakter plemenske borbe, potiskujući interes za sva druga krupna privredna i socijalna pitanja, koja su bila od prvorazrednog značaja za razvitak našega društva i države. U toj borbi išlo se ponekad putevima koji nisu vodili dobru. Bilo je čak pokušaja da se u naše unutarnje stvari uvuku treća, tuđa lica, koja nisu uvek bila ni prijateljska ni dobronamerna. Stjepan Radić zadugo je vodio politiku da se otrese vođstva Beograda, ili možda Beograda uopšte. Njegov plan je bio, na primer, da se u ime Hrvata posebnim memoarom traži od Đenovske međunarodne konferencije, u martu god. 1922., da na svoja većanja pozove zasebnu grupu pretstavnika hrvatskoga naroda, jer da njih ne može pretstavljati zvanična delegacija Jugoslavije. Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca, iznenađenih toliko oprečnim stavom hrvatske opozicije, gledalo je da nađe neku srednju liniju između srpskoga i hrvatskoga političkoga gledišta i predlagalo je stoga da se uzajamnim pregovorima nađe baza za sporazum. Srpski književni glasnik otpočeo je god. 1922. široku anketu o srpskohrvatskim odnosima, tražeći predloge za njihovo ozdravljenje. 10. septembra god. 1922., posle jedne prethodne konferencije na Ilidži, održan je u Zagrebu dobro posećen kongres srpskohrvatskih intelektualaca, pokrenut inicijativom saradnika u toj anketi. Većanja toga kongresa nisu donela željene rezultate, jer je najveći deo političkih ljudi bio već opredeljen, a sami učesnici kongresa bili su više teoretičari, sa najboljim željama, ali bez jačega uticaja u političkom životu. Njihov je glavni predlog bio da se jače podvuče, umesto plemenskoga, jedan opšti i veći cilj. Stoga su doneli jedan zaključak kao predlog, da se ime naše države što pre zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenoka zajednica »bratskoga sporazuma i prave demokratije«. Najviše su se osetile posledice toga kongresa u krugu Demokratske stranke, obrazovane god. 1919. iz pristalica Srpskohrvatske koalicije iz Hrvatske, Dalmacije, Slovenačke i Bosne i srbijanskih stranaka samostalne, nacionalne i naprednjačke. Dva glavna vođa te stranke, Ljubomir Davidović i Svetozar Pribićević, nisu se tada slagali u hrvatskome pitanju, a posebno ne o potrebi učešća na tom zagrebačkome kongresu. Davidović, po celoj svojoj prirodi sklon da prihvati svaki dobronameran pokušaj, otišao je u Zagreb i na taj način se donekle solidarisao sa onima koji su osuđivali dotadanju državnu politiku i tražili delimičnu reviziju Vidovdanskoga ustava; Pribićević, borben i pobornik integralnoga narodnoga jedinstva, zastupao je gledište da između članova jednoga istog naroda ne može biti nagodbenjačkoga pogađanja u tradiciji onoga ranijega, vođenoga između Zagreba i Pešte, i odbijao je saradnju na zagrebačkome kongresu. Tim rascepom u Demokratskoj stranci, koji je bio posle samo privremeno izravnat, obrazložio je 4. decembra N. Pašić ostavku svoje vlade, pomagane dotad od radikalsko-demokratske koalicije. Ustvari, on je želeo da dobije mandat za izbore i za homogenu radikalsku vladu pre nego što bi se obrazovala većina iz opozicije u Skupštini pod vođstvom demokrata, pošto je blok hrvatskih opozicionih stranaka 25. novembra bio doneo odluku da će prestati sa bojkotovanjem Narodne skupštine. U tome je 16. decembra Pašić uspeo. Izborna borba vodila se ovoga puta pretežno sa devizama: revizija Vidovdanskoga ustava ili odbrana njega i načela državnoga i narodnoga jedinstva, koje je on izražavao. Klasne stranke, zemljoradnička i radnička, koje su prilikom izbora za Konstituantu pokazale izvestan polet, bile su sada potpuno ili jako potisnute; borba se vodila isključivo na političkom terenu. U njoj su stradale sve stranke srednje linije; čak su demokrati sa 95 mandata pali na 52, a pobedu su odnele plemenske i verske stranke; kod Srba radikali (107 mandata), kod Hrvata Radićevci (70 mandata), a kod Slovenaca klerikali.
Kada se pođe sa gledišta da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, kako se uveravalo sa svih nadležnih strana onda kada je trebala da se brani i stvori ova naša zajednička država, onda o tome jedinstvu više ne bi moglo biti spora. Protiv jedinstva stvarno mogu biti samo oni koji ne veruju u nj ili koji žele da Srbi, Hrvati i Slovenci pretstavljaju trajno tri odvojena naroda ili bar tri narodna individualiteta. Ono što je najviše i stvarno smetalo Vidovdanskome ustavu nije bilo njegovo načelo, nego njegov okvir i metod njegove primene. Mnogo mu je štetilo naročito to: 1. što je sa jedinstvom usko vezao sistem krute centralizacije; 2. što se godinama odugovlačilo da se uvedu u život oblasne i sreske samouprave, koje su ustavom bile predviđene; i najzad, 3. što se tim samoupravama nije dala široka kompetencija. Sem toga, pri primenjivanju ustava učinjeno je nesumnjivo nekoliko grešaka. Nije se vodilo uvek dovoljno računa o tome da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije prosta hemiska radnja, koja se može izvoditi po utvrđenoj formuli, nego da pri njemu treba računati i sa psihološkim i moralnim činiocima u narodu. Ljudi se često više rukovode osećanjem nego razumom; kao u književnosti i umetnosti, i u politici ono potsvesno ima svoj jak značaj. Od strane pristalica centralizacije i intetralnog jedinstva činjene su u tom pogledu ponekad grube taktičke greške. Najveća i najupadljivija pogreška u vezi sa Vidovdanskim ustavom učinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti.
Ta podela izvedena je protiv svih prvobitnih načelnih odluka. Od prvoga dana napravljen je od nje partisko-politički pazar, koji je čitavu stvar kompromitovao do kraja. Prvobitno se mislilo da se podela izvrši racionalno prema privrednim i prirodnim potrebama i gravitacijama, tako da svaka oblast obuhvati otprilike do 800.000 stanovnika. Mada to načelo nije besprekorno, ono bi ipak, da se dobro sprovelo, zastupnicima ideje podele zemlje po tome principu, očuvalo doslednost i dalo bi sigurno izvesne rezultate od vrednosti. Ovako, čim se sa načelom počelo politički pogađati, ono je izgubilo svoj moralni značaj i svaku opravdanosg. Da bi zadobili bosanske muslimane odredilo se, čak jednom tačkom ustava, da Bosna i Hercegovina imaju biti podeljene u oblasti samo u dotadanjim granicama. Hrvati su se, onda, sa pravom bunili što se taj princin nije primenio i na Hrvatsku. Ako se hoće da sprovede načelo podele po prirodnim i ekonomskim potrebama, onda se podela ima izvesti podjednako u celoj zemlji; a ako se već prave izuzeci, onda je pravije da se ustupci čine Hrvatskoj kao organizmu još sveže istoriske autonomne tradicije nego Bosni, čije su granice privremeno utvrđene tek god. 1878. i koja je dotle bila običan turski pašaluk. U Srbiji izvesne oblasti ispale su jedva nešto veće nego stari okruzi, po-najviše iz partisko-političkih razloga, dok je sva Hrvatska i Slavonija imala biti podeljena u četiri dela. Od 17 okružnih mesta u Srbiji 13 ih je bilo ostalo kao središta oblasti; stare administrativne granice pomerane su malo i gotovo izuzetno. Tako se doteralo da je zemlja, umesto u 14 ili 15, bila podeljena u 33 oblasti, od kojih neke nisu imale ni 200.000 stanovnika. Očevidno je da je podela bila loša, nepravedna i stoga od prvoga dana izložena oštroj i opravdanoj kritici.
Ne koristivši se iskustvom onoga neuspeloga pokušaja da na Đenovsku konferenciju budu pozvani posebni pretstavnici Hrvata, S. Radić je u leto god. 1923. napustio domovinu i krenuo u inostranstvo, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo zainteresuje javno mišljenje i službene činioce za hrvatsku stvar i da, ako uzmogne, dobije njihovu pomoć za diplomatsko stvaranje hrvatske države. Ali, i opet se prevario. U Austriji bi mu, verovatno, rado pomogli, ali su bili nemoćni; u Engleskoj je naišao na prijateljske savete da unutarnje sporove Jugoslavije (a kao takvo je smatrano i hrvatsko pitanje) treba rešavati zakonitim putem u samoj svojoj državi, a ne izvan nje; u Rusiji su Radićevu borbu boljševici, prema celoj svojoj političkoj koncepciji, hteli da upotrebe za jačanje svojih klasnih shvatanja i interesa među Jugoslovenima, a ne za razvijanje hrvatskoga nacionalizma. Radić je sam verovao da će njegova akcija u inozemstvu imati slično dejstvo kao Masarikov rad za vreme rata protiv Austrije, ili kao rad Jugoslovenskoga odbora, ne videći kako su i koliko su se odnosi sad izmenili i kako on radi na sasvim drugoj stvari i osnovi. Bez ikakva uspeha vratio se Radić posle gotovo godinu dana u Zagreb.
Njegovi partiski prijatelji rešavali su već pre toga da napuste, i po njegovom pristanku napustili su dotadanju apstinenciju i došli su, u grupama, marta god. 1924. u Narodnu skupštinu. Pridružili su se tu opozicionom bloku demokrata, slovenačke ljudske stranke i bosanskim muslimanima i izazvali su ostavku homogene radikalske vlade, koja se dotle držala na vlasti. Veza Radićevaca sa demokratima izazvala je konačan rascep u Demokratskoj stranci, iz koje je istupio Svetozar Pribićević sa svojim drugovima, osnivajući novu stranku »samostalnih demokrata«. Ta nova stranka ušla je u savez sa radikalima, da brani liniju Vidovdanskoga ustava; i to najpre kratko vreme u vladi (od 27. marta do 27. juna god. 1924.), zatim u ljutoj borbi protiv koalicione vlade dotadanje opozicije, kojoj je bio na čelu Ljubomir Davidović, i od 6. novembra god. 1924. ponovo u vladi. Kratku vladavinu Davidovićeve koalicije onemogućilo je držanje Radićevo. Nema sumnje, za kritiku je bilo mnogo stvari, i mnogo je štošta imalo i trebalo da se u dotadanjem radu osudi; ali, način na koji je to Radić činio, na raznim javnim zborovima, bio je lišen svake mere. Po otstupanju Davidovićevom Radić je optužen, sa nekoliko glavnih ljudi Seljačke stranke, zbog njegova rada u Moskvi i ulaska u Treću internacionalu; a Hrvatska seljačka republikanska stranka bila je zabranjena k rasturena. Ipak, na izborima od 8. februara god. 1925., Seljačka stranka dobija ponovo 67 hrvatskih mandata; mada progonjena, ona je zadržala sve svoje položaje. Iz novih izbora ona je izašla ne više kao pretstavnica Hrvatske, u kojoj je postala, nego kao pretstavnica skoro svih Hrvata. U Skupštini su posle osporeni i poništeni mandati stranačkih vođa, koji su se zbog gore pomenute optužbe nalazili u zatvoru. Ali, izjava Pavla Radića, dana javno, u Skupštini, tokom rasprave o overavanju mandata, kojom je Hrvatska seljačka stranka otvoreno i bez rezerava priznala ustav i napustila svoj raniji negativni stav (iako je već pomaganjem Davidovićeve vlade pokazala spremnost da sarađuje u državnim poslovima), izazvala je brzo novu političku situaciju. Najveća hrvatska stranka tražila je užu vezu sa najvećom srpskom, Radikalnom strankom, koja je držala vlast, i posle dužih pregovora našla je. Radićevci su, napustivši dotadanje društvo Bloka narodnoga sporazuma, kako su se zvale stranke udružene opozicije na bazi narodnoga jedinstva, ušli sa radikalima u vladu 18. jula god. 1925., zatraživši prethodno da k radikali napuste svoga dotadašnjega saveznika, Samostalnu demokratsku stranku. Ovi su to i učinili. Posle toga je, prirodno, došla abolicija procesa protiv Stjepana Radića i drugova, Radićev dolazak u Beograd i njegovo napuštanje republikanskoga programa. Ulazak u vladu samoga Stjepana Radića kao ministra narodnog vaspitanja i prosvete bio je vrhunac te nove politike sporazuma. Ali, ta kombinacija nije mogla dugo da se održi, ponajviše stoga što je kod obe stranke bilo mnogo uzajamnoga nepoverenja. Već 4. aprila god. 1926. podneo je Pašić ostavku svoje vlade, nešto što je bio lično nezadovoljan stvorenom političkom situacijom, a nešto usled oštrih napada u javnosti zbog nekih afera njegova sina, koje su dovele do obrazovanja jedne posebne istražne ankete u Skupštini. To je bila i poslednja vlada u kojoj je Pašić učestvovao. Njegova stranka nastavila je još jedno vreme saradnju sa Hrvatskom seljačkom strankom pod vođstvom Nikole Uzunovića kao pretsednika vlade, ali je naskoro morala napustiti. Radić se pokazao isto toliko nezgodan drug u vladi kao i van nje.
Za vreme Uzunovićeve vlade, 10. decembra god. 1926., umro je Nikola Pašić, baš onda kada se, i pored svoje duboke starosti, spremao na novu političku aktivnost. Sa njim je nestalo jedne od najkrupnijih političkih ličnosti Srbije na kraju XIX i na početku XX veka. Nijedan od naših političkih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i državne uprave koliko on, niti je do kraja, pored svih obrta političke sreće, održao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od početka osamdesetih godina XIX veka pa do pred samu smrt, on je manje više bio uvek središna ličnost političkog života u Srbiji. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, ponajviše nosila njegovo obeležje. On je u njoj za pola veka bio najmoćnija i vodeća ličnost. Spočetka borben i buntovan, ne prezajući ni od najradikalnijih mera, on biva zbog Timočke bune, god. 1883., osuđen na smrt i spasava glavu samo blagovremenim uklanjanjem iz zemlje. U Bugarskoj, gde se bio sklonio, sklapao je potom nove zavere i radio neumorno protiv kralja Milana. Posle abdikacije kralja Milana vratio se u Srbiju i naskoro preuzeo vođstvo stranke i vlade. Ali, pod režimom Obrenovića on ne može da dođe do pravog izraza, jer ni kralj Milan ni kralj Aleksandar nemaju u njemu mnogo vere, nešto što im je on lično izgledao nepouzdan, a još više stoga što je Radikalna stranka, sa njim na čelu, imala stalno i nepokolebivo samo rusofilsku orijentaciju. Sem toga, poslednji Obrenovići nisu bili nikad iskreno odani parlamentarnom režimu, a bez njega Pašić, čija je glavna snaga bila u masama, nije imao potrebnog oslonca, pa se nije hteo do kraja predati ličnom režimu njihovu. Posle Ivanjdanskoga atentata, izvršenog god. 1899. protiv kralja Milana, Pašić je sa vođstvom Radikalne stranke bio izveden pred preki sud i spasao se teže osude samo velikim ličnim uniženjem i zauzimanjem stranih vlada. To, i njegovo izlišno oportunističko držanje posle ženidbe kralja Aleksandra, znatno je oslabilo njegov ugled u narodu. Protiv njega su priređivali demonstracije čak i pripadnici njegove stranke; zbog njega se, uglavnom, odvojilo čitavo levo krilo radikala i osnovalo zasebnu stranku samostalnih ili mladih radikala. Ali, Pašićeva izuzetna politička veština, njegova mirna durašnost, njegova u našoj rasi besprimerna spoljna mirnoća, njegove mnogobrojne veze u stranci i ugled u masama izneli su ga opet na površinu, i od god. 1904. on je stvarni vođ Radikalne stranke i, sa malim prekidima, stalno na vrhu uprave, bilo kao resorni ministar bilo kao pretsednik vlade. Za vreme aneksione krize on je glavni politički pretstavnik Srbije u misiji upućenoj ruskome caru, kod koga nailazi na lep prijem. Mada balkanski savez nije bio njegovo, nego delo d-ra Milovana Milovanovića, Pašić je, ipak, pobrao njegove plodove i bio onaj, koji je, kao pretsednik vlade, ugazio u balkanski rat i ostao na čelu uprave kroz sve teške i izuzetno kritične situacije do kraja god. 1918. Uspesi Srbije toga vremena vezani su nerazdvojno za njegovo ime; njegov lični udeo pri tome svakako nije od sporednoga značaja, mada su postignuti uspesi bili u prvome redu uspesi vojske i celog naroda. Pašić nije bio nimalo besprekornih ličnih kvaliteta; njegova sredstva u politici nisu bila svakad ni čista ni čestita; njegovi mnogi postupci veoma su podložni kritici; on nije bio, kako je već naglašavano, »ni mislilac, ni besednik, ni pisac«; odgurnuo je ili onemogućio u stranci njena glavna lica (Peru Todorovića, Kostu Taušanovića, Mihaila Vujića, Stojana Protića, Ljubomira Jovanovića i dr.); ali imao je trezvenu, praktičnu pamet; bio je retko mudar čovek; video jasno svoj cilj; imao jedno našoj rasi nesvojstveno strpljenje i radljivost, i uvek pred očima naš veliki narodni ideal. Znao je da radi sa ljudima. Od Tome Vučića mi nismo imali čoveka koji je, iako nije znao besediti, umeo neposrednije opštiti sa masom i više uticati na nju. U Srbiji sa kraja XIX i na početku XX veka, gde su se političari trošili i sagorevali kao šibice, on je jedini ostao na površini i u vođstvu skoro pedeset godina, duže nego Ilija Garašanin i sa više uspeha nego Jovan Ristić. To je pojava koja osvetljava njegovu vrednost i koja više nego išta drugo govori da je on bio čovek neobičnije vrste.
Njegovom smrću nestalo je glavne vodeće ličnosti u Radikalnoj stranci i jednog jakog autoriteta u parlamentarnom životu. Odmah po njegovoj smrti u Radikalnoj stranci dolazi do svakom vidne podvojenosti, koja slabi stranku i oduzima joj mnogo od njene načelnosti.
Punih šest godina po izglasavanju Vidovdanskoga ustava prešlo se na stvaranje samoupravnih oblasti. 23. januara god. 1927. izvršeni su izbori za njih. Odmah posle tih izbora došla je i promena vlade. Umesto Hrvatske seljačke stranke vladinu većinu Nikole Uzunovića, sastavljenu 1. februara, sačinjavala je, pored radikala, još samo slovenska »ljudska« stranka A. Korošeca. Ali, ni ta vlada nije bila duga veka. Zamenjena je 17. aprila novom vladom radikala i demokratskog opozicionog bloka, kojoj je za pretsednika došao Velja Vukićević, dotle političar bez većeg značaja, čovek skromnih sposobnosti, koji se, verovatno, i sam začudio svojoj velikoj ulozi.
Umesto da se stišaju, strasti su se za njegove vlade strahovito razbuktale. Nedovoljno smotren, Vukićević u svoju prvu vladu nije uveo nijednoga Hrvata i Slovenca, čak ni iz Demokratske stranke. Time je izazvao od prvog dana oštre proteste protiv sebe, koji su se pojačavali iz dana u dan zbog njegovih parlamentarnom običaju i načelu potpuno protivnih izbornih izjava. Njegovi izbori, koji su bili izvršeni 11. septembra god. 1927., stvorili su mu ogorčene protivnike u celoj opoziciji, i približili su čak dotle najljuće protivnike, Svetozara Pribićevića i Stjepana Radića, i doveli ubrzo do parlamentarne koalicije njihovih stranaka. I sami članovi vladine koalicije, i radikali i demokrati, nisu bili zadovoljni ni novom vladom ni njenim šefom. Nastalo je doba teških optužaba, grubih reči i postupaka; pravljene su greške i slučajne a i namerne na sve strane, skoro bez izuzetka. Došlo se najposle do krvavog dana 20. juna god. 1928., kada je narodni poslanik Puniša Račić, u razdraženju zbog jedne lične uvrede, u skupštinskoj sali ubio Pavla Radića i d-ra Đuru Basaričeka, a teško ranio Stjepana Radića i još dva hrvatska poslanika. Razdraženje je posle toga događaja, a naročito posle smrti Radićeve (8. avgusta), zahvatilo najšire krugove. Hrvatski poslanici i članovi Samostalne demokratske stranke napustili su Skupštinu i prekinuli odnose sa strankama vladine većine. Osećalo se da ove ljude pritiskuje teška atmosfera prolivene krvi i mutna neodređenost u pogledu razvoja daljih događaja. Umesto da se što više približavamo, mi smo se posle deset godina počeli otuđivati. Govorilo se čak da se počeo osećati proces razjedinjavanja. Pokušaji da bez novih izbora dođe do saradnje izmeću stranaka parlamenta nisu uspeli, a provoditi nove izbore u tako opštoj razdraženosti činilo se nezgodno. Na to je kralj Aleksandar 6. januara god. 1929. raspustio Skupštinu, ukinuo Vidovdanski ustav, uzeo vlast u svoje ruke i obrazovao novu vladu pod pretsedništvom đenerala Petra Živkovića, komandanta Kraljeve garde. U ovu vladu ušlo je i nekoliko ranijih aktivnih političara.
Kao glavno svoje načelo nova vlada je istakla stišavanje partiskih strasti i čuvanje narodnog i državnog jedinstva. Da ga pospeši, ona je objavila 3. oktobra god. 1929., umesto dotadanjeg imena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao zajednički opšti naziv države: Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana ukinute su i dotadanje oblasti sa starim imenima, a umesto njih je uvedeno devet banovina, obrazovanih kao stare župe, po većim rečnim slivovima. Nove banovine su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Pančevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno područje.
Dve godine posle te nove podele i ozvaničenja imena Jugoslavije, 3. septembra 1931., proglašen je novi ustav. Po njemu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. Čl. 29. ustava naglašava izrično da je kralj »zatočnik narodnog jedinstva i državne celine«. Izborno pravo je opšte, a glasanje je za izbor narodnih poslanika javno. Izborni zakon je isključivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i tražio je kao uslov za mogućnost podnošenja kandidatskih lista da se organizacija političkih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Na osnovu tog zakona izvršeni su izbori za novu Narodnu skupštinu.