Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.3
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Položaj Hrvatske. — 2. Nove borbe sa Turcima. —3. Pad Sigeta.
Organizacija hrišćanskog otpora protiv Turaka, kako se izvodila sa Ferdinandova dvora, nije bila dobra i izazivala je proteste na više strana, a najviše tamo gde su ljudi bili neposredno pogođeni. Nije bila samo u pitanju oskudica sredstava nego i nezgodan način opštenja sa ljudima i nevođenje računa o njihovoj osetljivosti. I u Budimu i u Beču gledalo se na naše ljude s izvesne visine; za zapovednike vojske i na odgovorna mesta dovođeni su ponajviše stranci, u koje su tamo imali više poverenja; na opomene i savete naših ljudi nije obraćana dovoljna pažnja. U Hrvatskoj, na primer, od god. 1531. do god. 1537., u doba najvećih smutnji i opasnosti, nisu našli za potrebno imenovati bana. A položaj Hrvatske u to doba iziskivao je baš izuzetan interes. Njena kapija bila je probijena i Turci su već nasrtali u dvorišta i delove njezine kuće. Zemlja koja je sa pravom nazivana odbranbenim bedemom hrišćanstva (antemurale Christianitatis) nije smela biti prepuštena samoj sebi, ako se htelo čuvati i ostalo svoje područje. Kad je god. 1536. pala srednja Slavonija, Hrvati nisu imali bana, koji bi, bar po dužnosti, organizovao otpor. Kako se osećalo da je sa banom Ivom Karlovićem († god. 1531.), Ivanom Hrvaćaninom iz narodne pesme, nestalo viteza koji se odaziva na svaku nevolju! Gubitak srednje Slavonije i strahoviti uzmak ispod Oseka izazvaše kod Hrvata veliku uzrujanost. Kao Ferdinandovi podanici oni su bili izloženi teškim udarcima, a sve Ferdinandove mere za njihovu zaštitu ili su ostajale na praznim obećanjima ili su izvođene malim sredstvima i jedva polovno. Osećajući se dobrim delom krivim i bojeći se da hrvatsko nezadovoljstvo ne pojača Zapoljin uticaj među njima, Ferdinand je primio izaslanstvo hrvatskoga sabora i ispunio mu odmah nekoliko ličnih i sitnijih zahteva, dok je za krupnije obrazlagao da treba vremena i sredstava. Za vojnog vrhovnog zapovednika beše još pre, mesto Kacianera, postavio kisečkoga junaka Nikolu Jurišića, a za banove postavi već ostareloga ali uglednoga Petra Keglevića i učenoga Tomu Nadaždija. Na državnome saboru u Inzbruku, god. 1538., bi odmah potom doneseno nekoliko odluka za bolju organizaciju odbrane. Opravljeni su izvesni gradovi na granici i prilično snabdeveni oružjem i municijom. Između ostalog bi rešeno: da se ban ima brinuti o tom da se na vreme objavi svaka opasnost i približavanje Turaka; topovi aberdari na Dravi i Kupi imali su da obaveste susedstvo o tome, a ono da, istim načinom, daje glas dalje, kako bi se svet, kao kakva vojnička straža, spremio za otpor. Obaveštajna i stražarska služba postade mnogo bolja i urednija. Stvorena je svim tim nešto tešnja veza između Hrvatske i susednih austriskih oblasti Kranjske i Štajerske, upravo između Hrvata i Slovenaca, a tim se odgovorilo i staroj želji Hrvata, koju su oni, radi bolje saradnje pri odbrani, ponavljali još od cetinskoga sabora. U tim odredbama vide se jasno začeci buduće Vojničke Krajine.
Po smrti Zapoljinoj (god. 1540.) trebalo je da Ferdinand po Velikovaradinskome ugovoru dobije njegovu državu. Nu, protivnici Habzburgovaca ustadoše energično protiv toga i proglasiše, po želji umrloga kralja, za njegova naslednika Zapoljina tek rođenoga sina, Janoša Sigismunda. To, naravno, dovede do novog rata s Austrijom i do novog Sulejmanova pohoda na Ugarsku. Sulejman je i ovog puta uzeo u zaštitu Zapoljinu porodicu; ali, da je tobože bolje zaštiti, poseo je god. 1541. Budim i svu zemlju između Blatnoga Jezera i Dunava, da tako onemogući napade Ferdinandove na glavni grad Mađarske i rastavi Zapoljino područje od Ferdinandova. Ovo učvršćivanje Turaka u dunavskome bazenu i stvaranje od Budima jedne nove operacione vojničke baze uzbudilo je javno mišljenje Evrope, ali slabog Ferdinanda nije moglo da krene na veće podvige, mada nije bilo nimalo teško predvideti šta za Austriju i njegovu dinastiju znači to susedstvo Turaka.
U Hrvatskoj od god. 1542. beše postao banom Nikola Zrinjski, junačina-pregalac, koji se istakao u više prilika, a naročito baš te godine u inače po hrišćane poraznoj borbi pod Budimom. Jak naslon imao je naročito u porodici Frankopana, iz koje se beše oženio i sa kojom beše sklopio ugovor o potpunoj zajednici interesa, potrebnoj za obe kuće i sav narod radi što jedinstvenijeg istupa i zaštite od Turaka. Ali, u toj zaštiti nije imao mnogo sreće, ne što on lično ne bi bio dovoljno ustalac nego što je bio prepušten sam sebi i lišen, kao i toliki drugi, materijalne mogućnosti za borbu. U svom postepenom nadiranju Turci su uzeli i ostatak slavonskih gradova i pomerili svoju granicu za četrnaest godina Nikolina banovanja, od god. 1542. do god. 1556., čak do iza Čazme, gde se bio smestio novi sandžak. Sam Zrinjski, koji je izgubio svoje posede i gradove na Uni, i tvrdu Kostajnicu, obeštetio se za vremena sigurnijim imanjima u Međumurju, gde je Čakovac postao njegov glavni grad. Hrvatska, kojoj su Turci podilazili sa slavonske i sa ličke strane, svela se, doista, kako su njeni staleži sami govorili, na »ostatke ostataka« — reliquiae reliquiarum — starog državnog poseda. Ti »ostaci« bili su upućeni na saradnju sa susednom Kranjskom, u kojoj je slovensko stanovništvo saosećalo bratsku nevolju i ulazilo sa Hrvatima u sve življi dodir, koji za vreme starih granica između zemalja krune Sv. Stevana i onih habzburških nije bio uvek bez teškoća. U hrvatskim gradovima nalazilo se dosta austriskih časnika iz Kranjske; takav je, na primer, bio baron Ivan Ungnad, prvi zapovednik austriske stajaće vojske, koju je Ferdinand, posle toliko iskustava i hrvatskih traženja, tek god. 1553. uveo na ugroženo njihovo područje.
U ovim osvajanjima u Slavoniji istakli su se, pored ranijeg Husref-bega (umro god. 1541.), glavnog unapreditelja i pravog osnivača turskog Sarajeva, naročito dvojica poturica: onaj napred pominjani Murat-beg Tardić, koji je sa kliškog sandžakata premešten u požeški, i u predanju proslavljeni Malkoč-beg, Bosanac, iz Duge kod Prozora, bosanski namesnik. Malkoč-beg je preneo sedište vrhovnog bosanskog sandžak-bega iz Sarajeva u Travnik, da bude bliže zapadnoj granici. Veliki vezir Sulejmanov toga vremena bio je isto tako poturčenjak iz Bosne, Rustem-paša Sokolović, zet sultanov, koji je ostao na toj časti od god. 1544. do god. 1561. Rustem je, svestan svoga porekla, pomagao naše ljude i često govorio srpskohrvatski. Na tom jeziku sporazumevao se i sa izaslanicima kralja Ferdinanda. Rustemov zet postao je Ahmet-paša, docniji veliki vezir, isto poturčenjak, rodom iz štajerskog Graca, pored koga je bio vezir Mahmut-paša, poturčeni Ljubljanac. Drugi vezir uz Rustema bio je Ali-paša Semiz iz Prače, iz okoline Sarajeva, gde nedaleko selo Semizovac možda i sad opominje na njegovu rodbinu ili materijalne veze sa njim. Za poturčene Bosance kaže Kuripečić god. 1530. da ih drže »za najbolji i najvjerniji narod, koj rado hoće da se zove turski, pa se hvali time«; »svi janičari, najbolje sluge, činovnici i kapetani, svi su to sami Bošnjaci... Već po okretnosti i ljepoti svojoj odmah se raspoznavaju od Turaka, a ljepše se i nose nego Turci«. I najkrupnija ličnost Turske Carevine toga vremena, i po svojoj vrednosti i po svom uticaju, bio je Bosanac, Mehmed-paša Sokolović, iz višegradskoga sreza. On učestvuje u borbama turske vojske još od Mohača i odlikuje se hrabrošću i opreznošću.
Kad je Zapoljina udovica, posle dugih pregovora, predala najzad god. 1551. Erdelj Ferdinandu, uputio je sultan Sokolovića, kao rumeliskoga beglerbega, da se umeša i potisne Austrijance. Sokolović je stupio u veze sa svojim srpskim sunarodnicima u Ugarskoj i uspeo je da ih dobrim delom odbije od saradnje s Austrijancima. Nekoliko gradova, kao Čanad, Lipovo i Bečkerek predali su tada Srbi Turcima, ili pomogli da se predadu. U ratovanju god. 1551.—1552. osvojili su Turci Banat, pa ga odmah i uredili kao svoju pokrajinu. Sokolović se posle toga brzo peo u svojoj karijeri: god. 1562. postao je sultanov zet, a god. 1565., najzad, veliki vezir. Neuspeh u tome ratu i ustanak u Erdelju, koji je imao kao posledicu zbacivanje Ferdinandovih vlasti i povratak Zapoljine porodice, nagnaše Ferdinanda na mir sa Turcima, koji se, posle dugih natezanja, sklopio tek god. 1559. Gubitak Erdelja, koji mu je zadao toliko nedaća, mogao je Ferdinand da prežali unekoliko lakše samo stoga što je god. 1556., posle abdikacije brata Karla V, postao nemački car.
God. 1564. umro je car Ferdinand, podelivši svoju zemlju na tri sina: najstariji Maksimilijan dobio je Austriju, češku i mađarsku krunu, a najmlađi Karlo alpiske zemlje: Štajersku, Kranjsku, Korušku i Istru. Tim je, u dosta osetnoj meri, umanjio politički značaj celog svog nastojanja da se u njegovu taboru izvrši koncentracija hrišćanskih snaga. Zapleten u nemačke krize, izazvane Luterovim pokretom; zavisan od situacije brata Karla, kome duge borbe sa Francuzima, mada u bitnosti pobedničke, behu ipak vezale ruke; lično bez hrabrosti i bez dosledne upornosti da izvede do kraja naumljenu i kao dobro ocenjenu stvar; duh nedovoljno politički, Ferdinand nije bio od velike koristi za hrišćane Istoka. On je čitavo vreme ostao u pasivnoj ulozi prema Turcima, bez smelosti i bez mogućnosti za inicijativu sa svoje strane. Naročito su mnogo razloga imali Hrvati da budu njim nezadovoljni. Dosta je, uostalom, navesti samo ovu činjenicu: dok je Sulejman šest puta kretao lično iz Stambola na vojne na dunavskoj liniji i u Ugarskoj, Ferdinand, za toliko godina, nije ni jedan jedini put došao među Hrvate, da im vidi zemlju i prilike i da ih »na licu mesta« uteši za toliki gubitak i ohrabri za dalje borbe. Hrvati su naročito tražili da car napusti ponižavajući stav odbrane, u kojem se samo čeka udarac, pa da združenim snagama pređu u ofanzivu.
Već je god. 1566. došlo ponovo, i opet zbog Erdelja, do rata između Turske i Austrije. Bosanski muslimani, u zajednici sa Turcima, uzeli su još godinu dana pre toga tvrdu Krupu na Uni, ne vodeći nikad obzira o tome da između njihova gospodara i bečkoga vladara postoji formalan mir, nego su napadali kad god su se osećali snažni ili se nadali lakom uspehu. Na Krajini je stalno bilo borbe. »S krvlju ručak, a s krvlju večera«, kazuje tačno narodni pevač. Stoga su Hrvati i tražili od bečkoga dvora ili pravi mir, kad se može počinuti, ili rat koji će jednom odlučiti junačku sreću. I po šesti put krenuo se u Ugarsku, god 1566., već ostareli sultan Sulejman, sav u belo obučen, sa ogromnom vojskom, koju je vodio veliki vezir Sokolović. Prešavši Dravu na poznatom mestu kod Oseka, Turci su pali pod Siget, u kom je od god. 1561. kao zapovednik cele te oblasti gospodovao Nikola Zrinjski. Pet godina pre toga pokušavali su Turci uzalud da uzmu taj tvrdi, sa nekoliko rovova štićeni, grad, koji je pretstavljao ozbiljnu smetnju za sigurnost njihove vojske pri daljim operacijama. Sigetski grad branio je sada Zrinjski sa 2500 ljudi protiv jedne sultanske vojske koja je brojala na 90.000 ljudi i 300 topova. Opsada Sigeta počela je 1. avgusta god. 1566., a u taboru pred gradom nalazili su se i sultan i veliki vezir. Zrinjski je bio na sve spreman, hoteći da svojim primerom pokaže kako se bori jedan pravi hrvatski vitez »bez straha i mane« i jedan ispravan tvrđavni zapovednik. Svojoj posadi, biranoj i njemu odanoj, zakleo se na vernost do poslednjeg daha, isto kao i ona njemu. Nisu ga mogle pokolebati ni turske ponude da sultanovom milošću dobije celu Hrvatsku, ni pretnje da će mu zarobljeni sin biti umoren ako ne preda grada. Kad je turska sila pritisla i svi bedemi bili oštećeni, kad od Maksimilijana nije bilo nikakve pomoći, rešio se Zrinjski da se pokuša probiti ili poginuti. Obukao je na se svoje najlepše odelo, metnuo u džep sto dukata da pozna i mrtva gospodina onaj ko bude po razboju pregledao lešine, pa je sa svojim junacima 7 septembra srnuo u pogibiju. Sami turski istoričari priznaju da je »pro-kleti Zrindžuk ... zaista bio veliki junak«. Stara jedna bugarštica očuvala je ponosni viteški poziv njegov svojim junacima:
Evo viđu, vitezovi, da je nami poginuti
Neg se pomnjom pomolimo vidovnom dobru Bogu,
Da ni ne bi sramotne kleti Turci pogubili.
Pad Sigeta i njegova odbrana bili su predmet čestih književnih obrada. Prvi opis, hrvatski, potiče neposredno posle događaja, iz god. 1566.—1567., a očuvan je i u latinskom prevodu Samuila Budine iz god. 1568. On je pun pojedinosti čisto lokalnog značaja, ali i pun svesti o veličini učinjenog dela. Naročito lepo izgleda junački Zrinjski, koji se bio zakleo časno poginuti i »da me nete Turci od šatora do šatora po turskom taboru voditi, ni neće nitkor na moju dicu parstom kazati«. Zadranin, Brno Karnarutić, objavio je god. 1584. svoj junački ep Vazetje Sigeta graca, sa glorifikacijom Zrinjskoga koji beše »hrvatski štit«. U XVII veku, Nikola Zrinjski mlađi i Pavle Vitezović daju dva nova epa o Sigetu.
Pod Sigetom umro je stari sultan Sulejman nekoliko dana pre nego je grad pao. Veliki vezir krio je taj slučaj, da ne bi u vojsci nastala zabuna, sve dok nije bila potpuno obezbeđena pobeda i dok novi sultan, Selim, njegov tast, nije stigao u Beograd, u blizinu vojske. Tek na putu za Beograd, negde ispred Mitrovice, bili su pušteni hafizi da čitaju zadušne molitve oko kola, u kojima je prenošen mrtvac. Sa tim je, prirodno, bilo završeno i dalje ratovanje u Ugarskoj. Između Beča i Carigrada povedeni su odmah pregovori za mir, koji je zaključen god. 1568. na osnovu tada postojećeg stanja. Austrija je bila zadovoljna što se rat tim završio bez veće štete, a Turska je imala razloga i suviše biti zadovoljna uspesima koji behu postignuti za Sulejmanova vremena i koji su ostali stalni. Umrli sultan konačno je pobo tursku zastavu na Beogradu, Jajcu i Budimu, doveo tursku vojsku do Beča i stvorio turske sandžake čak u dalekoj Čazmi, Klisu i Kninu. Sa Mehmedom II on je glavni pretstavnik osvajačke i moćne Turske Carevine, koja je za njegova vremena bila u naponu svoje snage.