Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.8
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Stanje posle pada Despotovine. — 2. Kralj Stevan Tomašević u sukobu sa Mađarima. — 3. Zauzimanje papske kurije za Bosnu. — 4. Turski napad na Bosnu i njen pad.
Posle Srbije došla je na red Bosna, čiji se vladar svojom politikom ne samo zamerio sultanu, nego i izazvao njegovo posredovanje. Kralj Tomaš se nalazio u teškoj situaciji. Na jednoj strani optužuju Mađari njegova sina radi izdaje i svoju veoma zlu volju prenose i na oca, a na drugoj Turci oštre mač da dokrajče energičnim zamahom dvoličnu politiku malih suverena iz njihova susedstva. Turci, videći svoje uspehe i osećajući svoju snagu, ne nalaze više za potrebno da u svojoj politici budu popustljivi i da balkanske države i njihove narode pridobijaju, pored vojnih mera, i diplomatisanjem i povlađivanjem jednoj stranci ili jednim licima na štetu drugih. Oni su posle osvajanja Carigrada svaki dan sve bezobzirniji. To osećaju ne samo njihovi neprijatelji, nego i njihove hrišćanske pristalice. Istočno područje hercega Stjepana bilo je god. 1459. opljačkano svejedno kao i neprijateljsko, mada se on te godine borio na turskoj strani. U jednom pitanju Turci su ipak nastavili staru taktiku mamljenja. To je bilo u odnosu prema seljacima. Iz jednoga pisma kralja Stevana Tomaševića papi, iz god. 1461., saznajemo da su Turci sa sistemom agitovali među seljacima u Bosni, obećavajući punu ličnu slobodu svakome ko priđe pod njihovu vlast. Da je ta agitacija među seljacima, vezanim za gospodare, imala odziva i da je zadavala brige i kralju i vlasteli razume se samo po sebi; ali, manje je razumljivo da oni iz toga nisu izvukli nikakve pouke za sebe, niti pokušali da blagovremenom predusretljivošću sa svoje strane suzbiju ili parališu tu po državni opstanak opasnu a inače mudru agitaciju.
Mađari su tek posle pada Srbije, kad je njihova južna granica ostala sasvim otvorena, jasno uvideli koliko su u svom interesu pogrešili što odbrani Srbije nisu posvetili veću pažnju. Stoga pokušavaju da naredne događaje dočekaju bolje spremni. Kao prvi uslov za to bilo je smirivanje unutarnjih kriza. Kralj se izmirio sa Silađijem i obećao mu čak despotstvo u Srbiji, ako mu pođe za rukom da je preotme od Turaka. Silađi je, doista, u vezi sa Rumunima, pokušao jednu ofanzivu protiv Turaka; ali, u tome nije imao nikakve sreće. Turci su odbili njegove napade, pa ratište preneli u Banat, gde su uspeli da u jesen god. 1460. uhvate sama Silađija i da ga, kao sužnja, pošlju u Carigrad. Pasivno držanje Mađara za vreme srpske krize i ovaj neuspeh Silađijeve ofanzive nisu bili nimalo pogodni da ohrabre susedne vladare za dalju borbu sa Turcima, ili da ih opredele da se tešnje vežu za Ugarsku.
Kralj Tomaš je poslednje dve godine svoga života proveo u borbi sa hercegom Stjepanom. Njihova uzajamna mržnja bila je toliko duboka da je nije mogao ublažiti nikakav obzir prema nesumnjivoj opasnosti u kojoj su se obadvojica nalazili, i nikakve opomene suseda, koji su im, kao prijatelji, otvarali oči i savetovali izmirenje pre nego što, zbog borbe, propadnu. Herceg Stjepan, posle iskustva iz god. 1459., bio je prilično ohladneo prema Turcima i čak je zazirao od njih. U strahu da i njega ne stigne udes Despotove Srbije, on je za vremena počeo da traži skloništa u slučaju nevolje, i obratio se stoga Mletačkoj Republici, moleći je da ga primi na neko svoje ostrvo, Brač ili Hvar, gde ga ne bi mogla stići turska potera. Republika je dala pristanak, savetujući u isti mah i hercega da se izmiri sa bosanskim kraljem i Stevana Crnojevića da prestane sa napadima na hercega. Herceg je javljao Mlečanima kako sultan traži od njega grad Čačvinu, da bi tu spremio bazu za upade u Dalmaciju i Hrvatsku. Kako je sultan nedavno i od bosanskoga kralja tražio jedan grad na dalmatinskoj granici, to je očevidno da je on spremao proširenje svoje vojničke akcije i na toj strani. Njegove vojske imale su da čiste Balkan u svima pravcima; a strateški je uzeo kao svoj zadatak da napada svaki front mađarskog poseda.
Iza smrti kralja Tomaša (jula god. 1461.) njegov naslednik i kratkotrajni srpski despot, Stevan, prekida neprijateljstvo sa ujakom, hercegom Stjepanom. Čini se kao da se kod njega, zaplašenog onim što je doživeo u Srbiji i svesnog neraspoloženja koje se, pod uticajem mađarskih vesti, stvorilo protiv njegova oca i njega na zapadu, javila težnja da se pomoću hercega približi bar donekle Turcima. Na to ga je nagonilo donekle i držanje mađarskog dvora prema njegovu ocu, a i prema njemu lično. Mađari su, naime, uspeli jedno vreme da na papskoj kuriji ocrne bosanski dvor kao veroloman i nepouzdan za hrišćansku stvar i koji se čak u interesu Turaka bori sa hercegom Stjepanom. Kad je kralju, bar donekle, uspelo da dokaže neosnovanost tih optužaba i kad mu je papa Pije II opet počeo ukazivati pažnju, ustao je kralj Matija da prebaci kuriji što prima bosanske poslanike i što pregovara o tome da mimo njega dade krunu bosanskom kralju. Mada je sama kurija stalno priznavala mađarsko vrhovno pravo na Bosnu, kralj Matija je iznošenjem te činjenice najbolje pokazao na koje je pitanje u odnosu sa Bosnom on polagao glavno težište. On nije hteo da Bosna vodi samostalnu, od Mađara nezavisnu, politiku, makar to bilo i sa naslonom na samu papsku kuriju. To se pravdalo nepoverenjem posle smederevskoga događaja, a ustvari bila je posredi stara mađarska težnja da Bosnu drži pod svojim uticajem i sada, zbog turske opasnosti, potreba da na toj strani imaju pouzdan oslonac.
Koliko su Mađari, pod tim sugestijama iz starine, bili nepravedni u oceni svojih suseda, ne hoteći nikad da krivicu za loše ispale događaje traže i kod sebe samih i da i svoje držanje podvrgnu kritici, pokazuje, između ostaloga, dosta dobro i ova surova i u osnovi skroz netačna i suviše uopštena karakteristika balkanskih političara XV veka, koju je u jednom svom delu dao mađarski istoričar L. Taloci: »Balkanski političar ne poznaje principa vjere. On ima instinkt, odmah odustaje od svoje namjere, čim osjeti da je protivnik jači od njega. Spreman je s mjesta sklopiti prijateljstvo pače i sa smrtnim neprijateljem, udavara mu se; ali, čim imade prilike, u potaji rije, diže se javno protiv njega. Svečane ugovore sklapa sa susjedima, a u potaji se nagađa za svaku sigurnost s protivnikom svoga saveznika. Istina mu je u moralnom pogledu nepoznat pojam, popušta samo sili. I kako ona sačinjava najveće osiguranje njegova primitivnog bića, imade on samo jedan cilj: da postane što moćniji, što bogatiji. Bio on ortodoks ili bogumil, on pregovara s rimskom crkvom, ako vidi u tome korist, jer i time množi svoju moć, a ako mu je zlo, osigurava time ovoj opstanak. Vjera mu je tradicionalni ritus, uz koji on prianja, ali etike nema. To ga prianjanje dijeli od ostalih, i za to ostaje u svojoj narodnoj individualnosti. U njegovu postupku samo je jedna dosljednost, da je nedosljedan. Taj paradoks razumije samo onaj koji poznaje knezove Balkana«. Mi doista nismo bili blagi u oceni moralnih vrednosti balkanskih velikaša XV veka, pa ipak nalazimo da se ovakvom osudom samo jedne strane očigledno preteruje. Prema takvom balkanskom političaru stoji kralj Matija »idealist Mađar, kršćanski vladar sa zapadnom kulturom«, kao vitez prema podlacu, kao svetlo lice prema tamnom naličju. Ovde nije mesto da podrobno ispitujemo sve postavke mađarskog istoriografa, nego ćemo samo dati nekoliko napomena, kao uzgrednu digresiju, koliko da postavimo stvari na svoje mesto. Kakva su sve iskustva stekli svi naši velikaši XV veka, kad su se, po nevolji, oslanjali na Mađarsku? Koliko su ih puta oni ostavljali same prema Turcima, u najsudbonosnijim časovima? Mađari nisu hteli da shvate njihov neobično teški politički položaj, koji ih je nagonio da se kao prvi na udarcu ne izlažu dok nemaju uverenja da to izlaganje nije samo privremenog karaktera. Mađari su hteli apsolutnu odanost balkanskih vladara radi sebe i svoje sigurnosti, a zamerali su našim ljudima kad su oni, u svojoj politici osiguravanja, vodili računa o svom obezbeđenju i bez njihova učešća. Pomiriti ta dva gledišta bilo je teško od onoga časa kada su Turci uvideli da otpor balkanskih hrišćanskih država podržava Mađarska i kada su stoga hteli da mimo njih ili preko njih pogode i nju samu. Tvrda vera nije bila, istina, odlika svih balkanskih velikaša XV veka (izuzetaka, i to sjajnih, bilo je i tu; slika viteškog despota Stevana Lazarevića nadmaša daleko nestalnu figuru kralja Matije); ali, zar je to uopšte vek moralnih veličina ne samo na Balkanu, nego i u Mađarskoj i u Italiji i u drugim zemljama toga vremena? Koliko su stranci malo poznavali naš narod i njegovu dušu, i kako su često bili čak bezočni u svom apriornom i nadmenom sudu, vidi se najbolje po ovom tvrđenju da u verskom otporu balkanskih, to jest i srpskih i hrvatskih ljudi nije bilo etike. Tu nije bilo etike? Nju, vidi se, doista nisu shvatali Mađari, i to kroz nekoliko vekova istorije, od Kulinova vremena pa sve do XV stoleća i iza njega, kad su išli za tim da Bosancima donesu svoju versku etiku na krvavom maču i u zapovedničkom stavu, ne osetivši da su tim najviše otuđili sve one koji su voleli svoju slobodu i svoje kulturno nasleđe. Nema doslednije politike u istoriji Jugoslovena nego što je u Srednjem veku otpor Bosne protiv mađarske verske i državne misije i u Novome borba protiv Turaka i pripremanje svoga oslobođenja. Takve duge borbe koje nekoliki naraštaji vode vekovima mogu se tako voditi samo onda kada se u narodu stvorila i izradila jedna svoja viteška etika, duboka, proosećana i sva od akcije, kojom se vaspitavaju ne vođe i pojedinci nego ogroman deo cela naroda. Kosovski mit stvorio je u našem narodu moral deseterca, od kojeg su, u najteže doba, živela čitava pokolenja s uverenjem koje je prelazilo u jednu vrstu najčistije religije. Ne shvatiti i ne moći oceniti to, znači ne ući u suštinu i ne videti bitnu crtu jugoslovenske istoriske psihologije.
Kralj Tomaš, videći neprijateljski stav Mađara i duže vremena rezervisanost papske kurije, beše pokušao jedno vreme da se približi bar Mlecima, nudeći i njima vrhovnu vlast u svojoj kraljevini. Ovi su to mudro odbili, znajući dobro koliko bi tuđih pretenzija time povredili i koliko bi, sa raznih strana, stvorili sebi teškoća i neprilika.
Mađarsko neraspoloženje protiv bosanskoga dvora pokazivalo je među drugim i neprijateljsko držanje novoga hrvatskoga bana Pavla Sperančića (od god. 1459.), za koga se među savremenicima govorilo da je bio »čovek skandalozan«. U metežima i borbama koji su nastali u Mađarskoj i Hrvatskoj između mladog kralja Matije i njegovih protivnika sa carem Fridrihom III, on je bio pristalica Matijin. Kad je hteo da vaspostavi stari, posle Talovaca rascepkani posed hrvatskog banata, došao je u sukob sa svima susedima, sa Mlecima, sa Bosnom i hercegom Stjepanom. Mlečani su, ogorčeni na nj, pomišljali i na to da se protiv nasrtljivoga bana povede zajednička borba, a čak prema Turcima da se vodi pomirljiva politika. U toj borbi, kao saveznici, imali bi da učestvuju pored njih još i svi drugi izazivani susedi, kralj, herceg i krbavski knezovi Kurjakovići. Do toga saveza nije moglo doći jedno stoga što su Mlečani bili neiskreni i gledali da se dočepaju kako bilo Klisa i Ostrovice, i drugo stoga što je herceg Stjepan imao neprilika sa Turcima, pa se u nevolji morao obraćati za pomoć ne samo kralju Matiji nego i banu Pavlu kao njegovu čoveku. Ban je čak primio 3000 dukata za vojnu opremu od hercega; ali, iz svoje oblasti se nije krenuo. Hercegu posle te obmane nije ostajalo drugo nego da izmoli mir od Turaka za 40.000 dukata godišnjeg danka. Kralja Stevana zbunjivalo je u državnoj politici i takvo držanje banovo, ali i bezobzirno ponašanje Turaka. Kako da se poveri njima posle iskustava hercega Stjepana? A još više je moglo delovati na Stevana držanje Turaka prema hercegu, dugogodišnjem starom prijatelju, tokom god. 1461./62., kada su ga stali ucenjivati prilikom nove pobune njegovog starijega sina Vladislava, i kada su ga, posle njegova otpora da popusti, napali i potukli kod Plevalja. Samo je posredovanje mletačkih i dubrovačkih prijatelja, da se izmire zavađeni otac i sin, spaslo u taj mah hercegovu zemlju od težih posledica.
U takvom stanju, ne smejući da se poveri ni Turcima ni Mađarima, mladi kralj gledao je jedini spas u papskoj kuriji. Nju je on, posebnim poslanstvom, uveravao da je veran hrišćanskoj stvari i da će joj odano poslužiti, ako ga kurija prihvati a pomognu i ostali hrišćanski susedi kojima se obratio. Papa ga je doista i prihvatio i, mada je znao za neprijateljski stav kralja Matije prema njemu, poslao mu je željenu kraljevsku krunu i svoga legata, koji ga je u Jajcu krunisao, u novembru god. 1461. Učinio je to svakako što je i sam uviđao opasnost situacije i što nije hteo da jednog hrišćanskog vladara odbaci u turske ruke; ali, nema sumnje, na nj je delovala i argumentacija koju je bosansko poslanstvo razvilo u Rimu, tražeći tu pomoć. Bosna nije krajnja meta turskih osvajanja, govorili su poslanici, nego samo jedna stanica za njihovo dalje prodiranje. Ako ona padne doćiće na red i druge susedne zemlje, Ugarska i Dalmacija, a posle, preko Istre i Kranjske, i Italija. Kralj Tomaš je za vremena ukazivao na opasnost pada Carigrada, sad Stevan to isto čini u pogled Bosne. 7. novembra, valjda u vezi sa krunisanjem, proglasio je papa sv. Grgura čudotvorca zaštitnikom bosanskoga kraljevstva, u kojem je njegov kult bio već razvijen još od početka XIV veka. Veoma raspoložen posle toga krunisanja i sa najlepšim nadama, kralj je izdao dubrovačkim poslanicima, koji su mu došli na čestitanje i, po običaju, zatražili potvrdu starih povlastica, od 23. do 25. novembra god. 1461. pet raznih povelja i potvrda.
Krunisanje Stevanovo bilo je zlo primljeno na mađarskome dvoru. Kralj Matija je zbog toga činio neuvijene prekore rimskoj kuriji, optužujući je da je tim aktom pomogla bosanske težnje da se odvajaju od Mađarske i da nije vodila računa o pravima krune Sv. Stevana. Papa Pije II, međutim, živo je radio na tome da u interesu hrišćanske stvari izmiri oba kralja, i početkom leta god. 1462. uspeo je konačno u tome. Kralj Stevan je priznao vrhovnu vlast mađarskog vladara. To je, verovatno, delovalo, pa su prestala, istina za kratko vreme, i neprijateljstva bana Pavla prema Bosni, na njenim zapadnim granicama. Stevan Tomašević, posle ovog izmirenja, uzima potpuno antiturski stav i, po savetu papina legata, modruškoga biskupa Nikole, odbija plaćanje danka sultanu, verujući da će papska kurija i Ugarska prema njemu i njegovoj državi, u slučaju nevolje, imati sada više obzira nego što je pre bio slučaj u Smederevu.
Ali, ljuto se prevario. Razljućeni sultan, koga su o kraljevu držanju obavestili bosanski turkofili i, kako se govorilo, čak ga pozvali da tome učini kraj, poče već tokom god. 1462. pripreme da i sa Bosnom svrši isto onako kao što je svršio i sa Vizantijom i Srbijom. Već se u zimu god. 1462./63. znalo i u Bosni i u Hercegovini da će doći do turskog napada. Kralj i herceg Stjepan, obavešteni o tome, šalju svoje poslanike na sve strane: papi, kralju Matiji, Mlečanima, Skender-begu, i to još u januaru i februaru god. 1463. Mletačka Republika odgovorila je 11. februara hercegovim poslanicima, kao što je poručivao i kralj Matija, da ostane u zajednici sa bosanskim kraljem, da bi se »združenim snagama« (unitis viribus) mogli odupreti zajedničkom neprijatelju; a 28. februara odgovorilo se kraljevim ljudima da se kralj drži »kao što priliči katoličkome vladaru«, i da se združi sa hercegom, kraljem Matijom i ostalim susedima, a da će oni, Mlečani, mada su u miru sa Turcima, spremiti jaku flotu i pomagati bosansku stvar u Rimu, na kuriji. Dali su kao pozitivno, sem tih prilično opštih obećanja, samo nešto oružja i municije. Jedini je Skender-beg bez ustručavanja obećao odmah vojničku pomoć.
Mihailo Konstantinović, jedan zarobljeni i poturčeni Srbin iz Ostrovice, koji je kao janičar učestvovao u turskoj vojsci i posle opisao svoje doživljaje, priča na jednom mestu kako je jednom prilikom kod sultana Mehmeda bio sazvan savet povodom vesti da se na Turke sprema jedna velika hrišćanska koalicija sa papom na čelu. Jedni od pozvatih na divanu savetovali su da se na taj korak odgovori sa turske strane opštom ofanzivom protiv celog tog saveza. Sultan tada naredi da se razastre jedan ogroman ćilim i da se na nj, u sredinu, stavi jabuka. »Ko od vas može uzeti tu jabuku (upita on), a da ne stane na ćilim?« Kad niko ne mogade, sultan priđe ćilimu, poče ga polako umotavati sa jednoga kraja, i tako dođe do jabuke. »Bolje je hrišćane pobeđivati polako (izvede on pouku iz tog primera), nego u njihove zemlje najedanput upasti«. Ovog puta, dosledan tom svom načelu, on je hteo da svrši posao samo sa Bosnom, i to na svaki način pre nego što bi protivnici mogli da organizuju znatniji otpor i da stigne pomoć saveznika.
Stoga su Turci požurili da bez mnogo otezanja počnu akciju. Već krajem februara god. 1463. počela su njihova kretanja prema Bosni. Iznenađen tom brzinom, a svakako i uplašen, a možda i u želji da dobije vremena, kralj Stevan ponudi Turcima isplatu danka i vazalsku pokornost. Da zavara protivnika, sultan, po savetu Isa-paše, primi ponudu i sklopi mir sa kraljevim poslanicima za petnaest godina, ali, potom odmah krenu sam na vojnu. Mihailo Konstantinović, koji je slučajno doznao za tu prevaru, obavesti o tome bosanske poslanike, ali mu oni ne poverovaše. Jednu manju vojsku uputi sultan da iz Srbije vrši demonstracije prema Mađarima, da ih time zadrži u zemlji, da ne bi priskočili u pomoć Stevanu, a sam, sa glavnom vojskom, preko Kosova pođe na Bosnu. U maju mesecu izvršen je glavni upad. Turkofilska vlastela ili malodušni ljudi koji nisu smeli da se odupru sultanovoj sili počeše da se predaju. Bogumil Radak predade Turcima 21. maja kraljevski grad Bobovac, koji novi tu baš liveni turski topovi behu veoma oštetili. Videći da nema niotkud pomoći, da ga ostavlja vlastito plemstvo, da mu za malo dana padaju ili se predaju i najtvrđi gradovi, kao gotovo neosvojivi Bobovac, o čijoj utvrđenosti i pogodnu položaju na visini zna da priča i Grk Halkokondl, kralj Stevan Tomašević, koji u sebi nije imao herojskog pregalaštva, i ne pokuša da uđe u pravu borbu, nego naže prema Hrvatskoj, da u zapadnim delovima države i susedstva skupi štogod vojske za otpor. Kritovul, grčki pisac XV veka, kazuje, međutim, da je kralj branio Jajce, a da je pobegao kad je video da građani bez njegova znanja pregovaraju sa Turcima o predaji. Na tom putu ili begu stiže u grad Ključ. Od jednog izdajice doznadoše Turci da se on nalazi tu i ponudiše mu, da prekrate opsadu i borbu, da im se preda. Mahmud-paša, vođ turske avangarde, obećao je, i čak se zakleo da će kralju biti pošteđen život ako to učini. Sećajući se turskog držanja prema njemu prilikom pada Smedereva, kralj pristade. Mahmud ga potom dovede u carev tabor kod Jajca. Na turski zahtev, kralj je izdao naređenje i uticao je da se Turcima predaju i ostali gradovi u zemlji. Ali, posle toga, dobivši što je hteo, sultan Mehmed ne održa prema kralju reč svoga paše. Njegova ulema izdade mu fetvu, koja je govorila da se nijedan pravoverni ne da ugristi dvaput iz jedne rupe. A to je bio slučaj sa kraljem Stevanom i sa njegovim kolebljivim držanjem pre u Smederevu i sad u Bosni. Primivši taj, po svoj prilici naručeni savet, sultan, pred povratak, naredi da se pogube kralj Stevan i ostala zarobljena bosanska vlastela.
Krajem proleća god. 1463., baš krajem maja ili prvih dana juna, pala je bosanska država gotovo izagnjila i sva rastrzana unutarnjim borbama. Cela država propade za nepun mesec dana, »šaptom« kako se posle govorilo, i u svoj zemlji ne javi se nijedan jači pokret da se neprijatelj odbije ili zaustavi. Bosanska istorija ne dade ni jedne Marice, a kamoli veličanstvenoga Kosova! U ono malo narodnih pesama što pevaju o propasti bosanskoga kraljevstva, narodni guslar je pokušao da je objasni time što je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako »ban« bosanski
Svoj je braći svojoj omrznuo
I golubu na jelovoj grani
i to stoga što ga prevari »gospoda latinska«, te primi njihovu veru. Stotinama godina docnije pamtilo se, eto, u narodnom predanju kako su oštre verske borbe paralisale snagu Bosne i otupile u njoj smisao za veće interese zajednice.
Mađarski kralj, čiji se glavni stan u to vreme nalazio u Futogu, nije znao kud da se okrene. On se bojao turskog upada preko Save i Dunava za koji su imali poslužiti kao uvod ispadi smederevskog sandžak-bega. Tu je on ostao, uglavnom neaktivan, za sve vreme bosanske nesreće. Tek početkom septembra, da kao opravda sebe, prešao je u Beograd i imao nekoliko okršaja sa demonstracionim odredima turske vojske, koja se povlačila na celoj liniji. Mada se može njegova neaktivnost donekle braniti neizvesnošću situacije, ipak nije daleko od pameti i pomisao da je on bosanskoga kralja ostavio donekle njegovoj sudbini, misleći da posle ili sa njim ili sa njegovom zemljom bez njega učini čist račun. On nije želeo pad Bosne već radi same Ugarske, ali da nije želeo pad Stevana Tomaševića to se ne bi moglo reći. Ban Pavle Sperančić iskoristio je ovu priliku da opljačka kraljevu udovicu kad je bežeći iz Bosne prošla njegovim područjem.