Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.6
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Navala Tatara na Ugarsku i Hrvatsku. — 2. Promena na prestolu u Srbiji.
Jake konjaničke horde Tatara, koje su kao vihor besnele u prvoj polovini XIII veka od Mongolske, kroz Kinu, Srednju Aziju sve do Kavkaza, izbile su i u ruske stepe, i, pod vođstvom Batu-kana, pokorile su od god. 1238.—1240. najveći deo ruskih kneževina. God. 1240. pao je i Kijev, »mati ruskih gradova«. Preko savladane Poljske i Galicije i preko Karpata jurnuše tatarske horde i u Ugarsku. Kod mesta Mohi, na reci Šaju, pokuša kralj Bela IV da im spreči dalje prodiranje, ali bi strahovito potučen, u proleće god. 1241. Njegov brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u Čazmi, a sam kralj Bela, bežeći, dođe najpre austriskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapeći uzalud za pomoć. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustošili i plenili nemilosrdno, koljući pri tom sve stanovništvo, muško i žensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Mađarskoj da traže pljačke; ali, dobar deo pošao je i dalje, da goni kralja, sačekavši samo da se reke, radi lakšeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije išao dalje od Drave, nego je uputio vođa Kadana da ide za Belom sve dokle može. Kralj se, pobegavši iz Zagreba, zadržavao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su čak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stiže Kadanu naredba da se vraća, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim staništima u Rusiji. On se odazvao pozivu i pošao nazad, ali sad udarivši preko Bosne, Srbije i Bugarske, tražeći nov plen. Njegovi odredi spuštali su se daleko na jug i oštetili su znatno gradove Kotor, Svač i Drivast. Na povratku njihove su čete bile svakako slabije, a i žurile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom metežu i klanju stradala su na mađarskom području 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju moćnu državu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde.
Iz zahvalnosti što se na njihovom području mogao spasti i održati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Još tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Babonićima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva »de Theotonia«, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varaždin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 1242—1244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronološkim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraćen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglašen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griču podignuta je ta nova »civitas libera«, koja je imala biti opasana najčvršćim zidom. Novi zagrebački grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, više građanski i trgovački nego onaj i sa više prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu pošalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Križevce (god. 1252.) i Bihać (god. 1264.). Razvijanje gradova, i to dobro utvrđenih, sa jakim bedemima i teško pristupačnim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog teškog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varaždin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvi janjem gradova išlo je i jačanje građanskog staleža, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemački, naročito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku županiju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde.
Ove povlastice dadoše povoda i mnogim rasprama, naročito u slučajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najveće razmere onaj između Trogira i Splita. Kralj Bela, bežeći ispred Tatara, beše u Trogiru našao najlepši prijem i pouzdano sklonište za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, još i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Splićani kao svoje vlasništvo i stoga ne pristadoše na to ustupanje. Rat između njih prešao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se pruži vojnička pomoć. Split, koji je na taj način obeležen kao antikraljevski, pozvao je u pomoć bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Mađarima nije mogao važiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umešao u te dalmatinske borbe, postao čak knez splitski njihovim izborom i počeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustošio njegovu okolinu. Ovo izazva energičnu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naročito isključeni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bližih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula došlo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braćom i velikašima. U toj zemlji Bosni, kaže se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice »prave vere«. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u Đakovu i Blezni. Ta kraljeva povelja je šragocen prilog za istorisku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i još uvek nije proučena u dovoljnoj meri.
Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i metež stvoren provalom Tatara izazvaše u Raškoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji beše izgubio svog tasta zaštitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav posle poraza cara Teodora. Na presto dođe treći sin Stevana Prvovenčanoga, kralj Uroš. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je žena, iz Dubrovnika, pokušavala sve da popravi situaciju svoju i svoga muža, ali joj svi napori ostaše uzaludni. Kasnije je između braće došlo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroševu i živeo je, izgleda, u Zeti, vršeći tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileševu, rađena očevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo ženskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oči daju još više blagosti i čak izvesne ljupkosti.
Obično se uzima da su kraljevi Radoslav i Vladislav dva prilično beznačajna vladara u srpskoj istoriji. Oni, doista, nemaju nikakvog većeg uspeha u svojoj vladavini; i jednog i drugog suviše su pritiskale krupne ličnosti njihovih tastova, da bi sami mogli više doći do izraza. Međutim, sa državnog gledišta Srbije, njihova vladavina znači ipak nešto pozitivno. Zbog njihovih moćnih zaštitnika Srbija je za vreme oba prva sina Stevana Prvovenčanoga ostala pošteđena od susedskih napada i, neugrožena ni od koga, mogla je mirno da se razvija i jača. Period od god. 1217—1242., dakle puna jedna četvrtina veka, znači period pribiranja srpske snage, bez ijednog težeg sukoba sa spoljnim neprijateljima. I unutarnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli većih potresa, niti su, jednom svršeni, pretstavljali opasnost za unutarnji poredak u Srbiji.