Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.11
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Petar Krešimir IV i novi sabor u Splitu. — 2. Akcija popa Vuka za odbranu slovenske službe. — 3. Ban Zvonimir. — 4. Ustanak Slovena u Maćedoniji u vezi sa zetskom dinastijom. — 5. Građanski rat u Hrvatskoj. — 6. Papa Grgur VII i Hrvati. — 7. Kralj Zvonimir.
Oko god. 1058. došao je na hrvatski presto Petar Krešimir IV, sin kralja Stepana i mletačke duždevske kćeri Hicele. Naskoro po svome primanju vlasti imao je kralj Krešimir da učestvuje u jednom vanredno važnom sporu u svojoj državi. Provodeći reforme u zapadnoj crkvi, papa Nikola II je, posle jednog održanog sinoda u Lateranu, razaslao po katoličkim zemljama svoje delegate da izvrše reviziju stanja katoličke crkve i da budu tumači i sprovođači njegovih namera. Tako je stigao i u Hrvatsku njegov delegat Majnard, i god. 1060. održao je crkveni sabor u Splitu. Splitski crkveni sabori, videli smo, nisu bili povoljni za Slovene. I ovog puta, kao važna reformna mera, donesena je kategorična odluka da se slovensko sveštenstvo, koje se u crkvi služi slovenskim jezikom a ne latinskim, ne sme više proizvoditi u »svete redove«. Slovenska služba bila je na tom saboru oštro osuđivana, a sam nekadanji arhiepiskop i slovenski apostol Metodije oglašen za jeretika. Raniji splitski sabor ostavljao je, ipak, izvesne mogućnosti i za glagoljaše, priznajući im niže činove i zadržavajući ih, u interesu vere, tamo gde nije bilo latinskog sveštenstva. Ovog puta u zaključcima se nisu pravili izuzeci. Ta oštrina zaključaka, i njihovo isto tako oštro primenjivanje, izazvaše reakciju kod hrvatskog sveštenstva, uz koje je, vrlo verovatno, pristajao i hrvatski puk. Vođ opozicije beše neki pop Vuk, koji je u Hrvatsku došao u to vreme i verovatno tim povodom. Nije poznato, a to je velika šteta, odakle je Vuk stigao u Hrvatsku i ko je stojao u staroj postojbini iza njega. Zna se da je u narodu brzo našao dosta pristalica. On je savetovao ljudima da se upozori papa na neopravdanost te mere i na uzrujanost koju je ona izazvala. Njegovi saveti biše primljeni i on sam upućen u Rim. Iz Rima su, po njemu, pismeno tražili da bliži izveštaj o celoj stvari podnesu dva biskupa, pa tek onda da donesu odluku. Stvar se potom zaplete. Prikazivač tih događaja, Toma arhiđakon splitski, i suviše neprijateljski raspoložen prema Vuku, pretstavlja ga kao prostog varalicu, i stoga je iz njegova pričanja teško uhvatiti pravu istinu. Očevidno je da Vuk nije hteo da radi sa latinskim episkopatom ni da traži izveštaje iz njegova kruga, nego je papi doveo slovenske sveštenike. Šta je sve sa njima bilo u Rimu ne zna se pouzdano; ali, nije verovatno da im je papa odobrio želje. Po povratku iz Rima, sadrug Vukov, Zdeda, pojavi se, po Vukovoj sugestiji, kao novi, tobože od pape postavljeni biskup, zauze krčku biskupiju i protera iz nje latinskog pretstavnika. Obavešten o tome, papa uputi u Hrvatsku svog legata Ivana, koji izobliči Zdedu, a Vuka u Splitu raščiniše i baciše u tamnicu. Taj postupak legatov izazva u Hrvatskoj meteže na više strana. Ni Zdeda ni Vuk nisu radili ništa ni protiv pape ni protiv katoličke vere; oni su, to se vidi, samo želeli da interese hrvatskog sveštenstva brane neposredno pred papom, a ne preko njima protivničkih latinskih biskupa. Oni su, verovatno, po predanju znali da je nekadanja ninska biskupija tako neposredno opštila sa papskom kurijom, pa su hteli da te odnose obnove i sebe zaštite. Kako se ovaj pop Vuk držao u pitanju slovenske službe odlučnije, i sa više ličnih žrtava, i sa manje sebičnih želja od Grgura Ninskoga! Da nema ovog poslednjeg slučaja sa objavljivanjem Zdede za biskupa, koje je izvedeno kao pobožna prevara, ali koje je ipak prevara, Vuk bi bio jedna od najlepših ličnosti u borbi za narodnu slovensku službu.
Kralj Krešimir nije se založio za svoje hrvatsko sveštenstvo. Svoje Hrvate je već imao, i njih, proste i u osnovi poslušne, nije mario da zadovoljava u tome pitanju; svojom politikom pomaganja latinskog romanskog episkopata kralj je hteo da utiče na romanske gradove Dalmacije i da ih pridobije za svoju ličnost i državu. Kraljeva politika povlađivanja Romanima i papskoj kuriji dolazila je zbog njegove lične sklonosti za njih (po majci je imao mletačke krvi i verovatno zapadnjačko vaspitanje, a bio je u srodstvu sa zadarskim Madijima), a nešto možda i stoga što pri drukčijem držanju ne bi imao oslonca na strani koje druge, papskoj ravne sile. Tako se u državi stvarao rascep: puk i niže sveštenstvo behu za slovensku, a kralj, plemstvo i više sveštenstvo za latinsku službu. Međutim, pitanje dalmatinskih gradova, s obzirom na stanje u Vizantiji, mogao je Krešimir rešiti i bez odviše skupe cene. Opasnost od Normana iz južne Italije, u času kad se presto ljulja, a u Maloj Aziji nasrću Turci, behu dovoljni razlozi za carigradske upravnike da pristanu na saradnju sa hrvatskim kraljem. Stoga mu oni otstupiše dalmatinske gradove pod uslovom da priznaje nad njima carsku vrhovnu vlast; u znak toga nalazio se, verovatno, na hrvatskom dvoru još pre god. 1060., kad imamo pismenog dokaza o tome, carski protospatar i dalmatinski namesnik Lav. Neposredan povod za to otstupanje bio je pokušaj Normana god. 1066. da se iskrcaju na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Ustupljeni gradovi zadržali su potpuno svoje staro uređenje, koje je bilo u uskom okviru inače dosta široke opštinske samouprave. Kralj, koji je bio pobožan čovek, obasuo je mnoge njihove crkve poklonima; crkvi Sv. Krševana u Zadru poklonio je čak ostrvo Maon. Po ugledu na te gradove Krešimir je uredio i svoj prestoni grad Biograd i pomagao u njemu crkve Sv. Jovana evanđelista i Sv. Tome.
Ban Zvonimir, koji beše uzeo za ženu Jelenu, kćer mađarskog kralja Bele, imao je u to vreme, verovatno god. 1063., težih dana. On je, misli se, bio ban na području severno od Gvozda, gde je i došao u dodir sa Mađarima. Zvonimira su, po svoj prilici, napali Karantanci po naredbi nemačkoga kralja Henrika IV, koji je te godine ušao u rat sa Mađarima da obezbedi presto mađarskom princu Salamonu, za čijeg se protivnika, među drugim srodnicima, verovatno smatrao i hrvatski ban. Mađari su se god. 1064. međusobno izmirili, pa su pomogli i Zvonimiru da se oslobodi neprijatelja koji mu behu poseli zemlju i da dođe do znatnog ugleda među Hrvatima.
Loše stanje u Vizantiji izazva novi ustanak Slovena. Samim grčkim piscima upadala je u oči ova nepomirljivost Slovena prema njihovoj upravi i stalna težnja slovenska da iskoriste svaku priliku kako bi se mogli osloboditi. Novi ustanak izbio je u okolini Skoplja, pod vođstvom Đorđa Vojteha, god. 1073. Znajući valjda za veze između zetske dinastije i Samuila, a verovatno i zbog toga što je Zeta, sa kojom tada behu u zajednici Raška, Trebinjska oblast i Hum, bila jedina slobodna država slovenska u njihovoj blizini, ustanici se obratiše za pomoć knezu Mihailu zetskom. Verovali su, možda, da će plemenska solidarnost opredeliti zetskog gospodara da im se pridruži. Mihailo je tako i postupio. Napustio je svoj dotle prijateljski stav prema Vizantiji i dao je ustanicima za zapovednika svog sina Bodina, istina sa veoma malo (samo 300) ljudi. Ustanici, koji su hteli da svom pokretu dadu neku vrstu legitimiteta, kao što je bio slučaj i sa Samuilom, proglasiše Bodina za »bugarskog« cara i dadoše mu ime Petar, po caru Petru, poslednjem vladaru Bugarske koji je umro na prestolu. Ali, ceo pokret prođe loše. Neiskusni vođi, posle prvih uspeha, podeliše vojsku; jedna, pod Bodinom, pođe na sever prema Nišu, a druga, pod zetskim vojvodom Petrilom, na jug u Maćedoniju. U isto vreme poče i Mihailo akciju prema Draču, u kojoj se, ne znamo samo kojim putem izvedeno, pominje i učešće Hrvata. Možda su Hrvati ovom prilikom odbacili vrhovnu vlast Vizantije u Dalmaciji (u njihovim poveljama od god. 1072./3. ne pominje se više vizantiski car), ili su možda pomagali Mihaila flotom. Ipak, ceo pokret propade. Ustanici biše potučeni najpre na jugu, pod Kosturom, a potom na Kosovu, kod mesta Pauna. U ovoj drugoj borbi bi zarobljen sam Bodin i poslan najpre u Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa n Vakha, a posle ga premestiše u Antiohiju. Otuda su ga, po molbi Mihailovoj, spasli mletački mornari.
Vizantija je, radi učestvovanja njihova u ovom ratu, kaznila i Zećane i Hrvate. Njen sposobni vojskovođ i državnik, Nićifor Brijenije, namesnik u Draču, uđe u Zetu, pobedi Mihaila i uze taoce. U neka dalmatinska mesta na jugu vrati ponovo vizantiske posade. Po svoj prilici kralj Krešimir IV nije bio u životu za vreme tog pohoda, koji je izveden oko god. 1074. Kao za kaznu maćedonskim Slovenima, koji su se očevidno još sećali cara Samuila, uništena je, u vezi sa ovim kaznenim pohodom, njegova prestonica Prespa i njegova zadužbina, crkva Sv. Ahilija.
Posle Krešimirove smrti izbi u Hrvatskoj građanski rat. Kraljeva politika povlađivanja romanskim gradovima, da bi ih pridobio za hrvatsku državu, završila se neuspehom: ogorčila je njegove hrvatske podanike, a gradovi su, eto, ipak bili delimično izgubljeni. Stoga je kraljevo delo u tom pogledu izgledalo promašeno. Koliko je bilo ogorčenja u narodu vidi se najbolje po tome što poslednji Trpimirović, Stepan, nije mogao da zauzme mesto na prestolu predaka. Opozicija je bila naročito jaka u južnom delu Hrvatske i u Neretljanskoj oblasti, koja je, ne znamo tačno otkad, već ušla u sastav hrvatske države. U tim etnički čistijim i konzervativnim krajevima nije se htelo popuštati romanskom episkopatu; Neretljani su, zna se dobro odranije, važili kao najuporniji od svih Jugoslovena u čuvanju svojih starih plemenskih nasleđa. Iz njihova plemena istakao se sad novi, narodni, kandidat za hrvatski presto. To je bio Slavac, brat primorskog kneza Rusina, po svoj prilici iz plemena Kačića. Stepan Trpimirović, bolešljivi i neratoborni sinovac Krešimirov, povukao se u manastir Sv. Stevana kod Splita. Uz Slavca, kao vladara skorojevića, ne htede pristati dobar deo hrvatskoga plemstva, nešto iz plemenske surevnjivosti, a nešto radi toga što je pristajao uz politiku kralja Krešimira. Ugroženi latinski episkopat i članovi tog protivničkog plemstva obratiše se odmah za pomoć papi.
Na čelu katoličke crkve beše tada papa Grgur VII (1073.—1085.), čovek gvozdene volje i velikih crkveno-imperijalističkih planova. On je ispovedao načela o nepogrešivosti rimske crkve i u prošlosti i u budućnosti. Papa je, po njegovim shvatanjima, glavni pretstavnik carstva božjeg na zemlji, od čije volje zavise prestoli i krune. On je bio glavni saradnik u velikim crkvenim reformama svojih prethodnika papa i bio je dobro upućen u sve njihove duhovne i političke veze. Njega je svakako zanimalo u velikoj meri i hrvatsko pitanje. U jednom pismu danskome kralju Svajnu II Estridsonu, 25. januara god. 1075., on je tražio jednog od njegovih pet sinova za vladaoca jednoj bliskoj primorskoj zemlji, u kojoj su zavladali »surovi i bedni jeretici«. Može biti verovatna pretpostavka da je papa tim mislio na Hrvatsku. Ali, od toga plana ne bi ništa. Za to vreme vršio je izvesne poslove u Dalmaciji papin legat Gerard, sipontski biskup; verovatno u dogovoru sa njim dođe do ekspedicije u Hrvatsku normanskoga grofa Amika iz južne Italije. U leto god. 1075., posle uzaludnog pokušaja da osvoji grad Rab na tom ostrvu, ratovao je Amik sa svojim Normanima negde po Primorju; i tu mu je, ne znamo kojim načinom, pošlo za rukom da uhvati živa kralja Slavca. Dalja sudbina zarobljenog kralja nije poznata.
Posle ove pobede održa romanski episkopat crkveni sinod u Splitu. Izgleda da ga je veliki otpor Hrvata ipak prisilio na izvesna popuštanja. Tada je, naime, obnovljena ninska hrvatska episkopija, koja je ukinuta još god. 928., a zasužnjeni pop Vuk bi pušten iz tamnice, pošto se, slomljen dvanaestogodišnjim zatvorom, odrekao svog ranijeg stava i zakleo se da će zauvek napustiti Hrvatsku. Da li se štogod popustilo i slovenskim sveštenicima nije poznato; ali, s obzirom na ovo naterivanje popa Vuka da se odreče svog ranijeg rada i ubeđenja, pre će biti da se u tom pitanju zadržalo ranije stanovište.
Međutim, normanska vlast u Dalmaciji nije dugo trajala. Mleci nisu mogli trpeti da se Normani, veoma aktivni i odlični brodari, učvrste i u Dalmaciji, kao što su to već učinili u južnoj Italiji, i da ugroze njihov položaj na Jadranskome Moru. Stoga, još iste godine, 1075., krenuše mletačke lađe put Dalmacije i potiskoše svoje suparnike, a potom podvrgoše duždevoj vlasti gradove Zadar, Biograd, Split i Trogir.
U tako zavađenoj zemlji trebalo je dugo da se odlučuje ko će da primi kraljevsku vlast. Zakonitih naslednika Trpimirove dinastije nije više bilo; a i da ih je bilo, pitanje je da li bi ih narod, posle svih iskustava, prihvatio sa starom privrženošću. U Hrvatsku je bila bačena klica građanskoga razdora i ona je zatrovala odnose u zemlji. Tražena su strana posredovanja i dovodili se tuđinci u zemlju da rešavaju domaće sporove. Pitanje slovenskog bogosluženja dovedeno je u Hrvatskoj u vezu sa pitanjem državne nezavisnosti; slovenskoj protivna stranka volela je vlast i normansku i mletačku nego hrvatsku, ako ne bi samo njima popuštala. Romanski gradovi Dalmacije imali su odavno držanje sasvim dvosmisleno: bili su vizantiski, a gledali su u Rim; bili su hrvatski, ali sa romanskim vezama van te kraljevine. Državna tradicija, zbog čestih menjanja gospodara, bila je kod njih sasvim pokolebana: u verskoj orijentaciji, međutim, pokazivali su upornu doslednost. A radi toga u političkom pogledu nestalnog elementa žrtvovana su osećanja širokih hrvatskih masa, koje su bile glavna snaga države, i unesena je zabuna u hrvatsko plemstvo. Braneći hrvatske vladare u njihovoj crkvenoj politici, neki hrvatski istoričari, kao V. Klajić, sa razlogom ističu velike teškoće njihova položaja. Da su vodili politiku protivnu papskoj kuriji, pri slabom stanju tadanje Vizantije, hrvatski kraljevi bi se izlagali, možda, velikoj opasnosti. »Zar bi bilo bolje da se Petar Krešimir opro, pa da je papa šiljao na nj južno-italske Normane ili čak kraljeviće iz Danske? Ili da je papa Hrvatskoj onako učinio kako je učinio Engleskoj, gde je uz njegov blagoslov i sa njegovom zastavom poromanjeni herceg francuske Normandije jednom jedinom bitkom kod Hestingsa (godine 1066.) oborio anglosasko vladanje i sa njim anglosaski jezik i liturgiju u crkvi? Možda su naši kraljevi narodne dinastije baš tim što se nijesu očito i silom odupirali papama u pitanju obreda i jezika u crkvi omogućili da se u Hrvata i dalje uzdržao hrvatski (slavenski) jezik u crkvi, dok nije u zgodnije vrijeme uspjelo zadobiti od samih papa pravo za glagolicu.« Nama se čini da u ovoj poslednjoj kombinaciji ima mnogo pretpostavljanja jedne dalekovide politike, koja je za ono vreme i sa onakvim licima slabo verovatna; narodni jezik svoje crkve spasavala je samo, po instinktu, narodna upornost. Političke teškoće, koje su videli oni na vrhu, široki puk nije uviđao i stoga on za takvu politiku svojih vladara nije imao potrebnog razumevanja. Jaz je postojao, i mesto da se premošćuje on se ovakvom politikom, makar u osnovi donekle i razumljivom, samo produbljivao, dok, najzad, nije došlo do katastrofe.
Mimo sve druge kandidate za hrvatski presto istače se već poznati ban Dimitrije Zvonimir, verovatno kao zet mađarskoga kralja, a možda i pomognut od Mađara. Posle izvesnih pregovora sa papskom kurijom i pristanka Grgura VII da Zvonimir postane hrvatski kralj, ali kao vazal Svete stolice, dođe u Splitu, na saboru, do formalnog izbora Zvonimirova. 9. oktobra godine 1076., u solinskoj crkvi Sv. Petra, stavio je papin poslanik na Zvonimirovu glavu kraljevsku krunu. U bareljefu splitske krstionice očuvan je na jednom kraljevskom liku izgled dosta niske kraljevske krune hrvatske, najverovatnije Zvonimirove, sa karakterističnim uhobranima, kakvu su imali i neki nemački kraljevi i kakvu, »potpuno identičnu«, imađaše norveški kralj Ajstajn na početku XII veka, — svi, po svoj prilici, po nekom rimskom uzoru. Pri krunisanju Zvonimir se zakleo papinome legatu da će verno ispunjavati sve što mu naredi Sveta stolica, odnosno njeni legati, i da će svake godine, o Uskrsu, davati po 200 zlatnika stolici Sv. Petra kao lenski tribut. U isti mah poklonio je apostolskoj stolici i stari manastir Sv. Grgura, zvani Vrana, podignut verovatno još u IX veku; istina, sa uslovom da se ne može preneti ni na koga drugog. Svoju zakletvu on je završio rečima: »Ja Dimitrije, koji se zovem i Zvonimir, po milosti božjoj i darom apostolske stolice kralj, biću veran od ovog časa unapred sv. Petru i mom gospodaru papi Grguru i njegovim naslednicima izabranim zakonito ... Državu, koja mi se daje tvojom rukom, gospodine Gebizo, verno ću čuvati i nju i vrhovno pravo apostolske stolice nikad i ni u kakvoj nameri neću uskratiti«. Isto se tako obavezao da će im, koliko god mogne, služiti i tamo gde ga god pozovu. Zvonimir je, dakle, potpun pretstavnik papine politike u Hrvatskoj i ide u tom korak dalje od svojih prethodnika. On dobijenu vlast i državu smatra kao dar papin, a ne kao tekovinu naroda; odnosno, on na hrvatsku državu gleda sa svog ličnog stanovišta, u odnosu kako je on došao do nje. To su, istina, ideje onog vremena; ali, ni tada neprimljene svuda i od svih u apsolutnom značenju. Pri aktu Zvonimirova krunisanja sudelovali su i svi episkopi iz dalmatinskih gradova, koji su nedavno došli pod mletačku vlast. Kad prisustvuju krunisanju hrvatskoga vladara, onda je van sumnje da nisu ostali mletački podanici; po svoj prilici na njih je delovalo držanje pape Grgura da se sa svojim gradovima ponovo pridruže jednom vladaru koji je sav odan Rimu. Na politiku tih gradova i na politiku u Hrvatskoj najviše utiče vođ dalmatinskog episkopata, splitski nadbiskup Lovro, koji je na taj položaj došao sa osorske biskupije izborom na splitskom saboru god. 1060. On je glavna ličnost za vreme cele vladavine kralja Zvonimira i najdosledniji pobornik papske politike. Inače je čovek od široka interesa. Za istoriju naše umetnosti važan je po tome što je poslao čak u Antiohiju jednog mladića da tamo izuči zlatarsku veštinu i da je, posle, razvija u otadžbini. Na njegov poziv došao je u Split ugledni Francuz Adam Parižanin, da kao vešt pisac udesi i dotera žitija lokalnih dalmatinskih svetaca Domnija i Anastasija.
Izvesni hrvatski istoričari zastupaju mišljenje da je odnos između papske kurije i kralja Zvonimira bio neka vrsta političkoga saveza, a ne političke zavisnosti Hrvatske od Svete stolice. Međutim, to mišljenje nije tačno. Papa Grgur VII, pomažući kralja Zvonimira kao svog kandidata, — on će jednom prilikom reći da ga je svojom apostolskom vlašću doveo za kralja, — hteo je da ima uticaja na hrvatske prilike; radi toga se već pre Zvonimira lično interesovao i tražio kandidata za hrvatsku krunu. Formule i obaveze zakletve Zvonimirove jasno govore o toj zavisnosti. Zar nije, u svojoj borbi sa papom, nemački kralj Henrik IV god. 1076. poručivao Grguru kako se drsko ponaša prema njemu, »kao da je kraljevska i carska kruna u tvojoj a ne u božjoj ruci?« Samo taj odnos zavisnosti prema papskoj kuriji imao je po samoj prirodi stvari više duhovni nego čisto politički karakter. Biti podložan papi, kao pretstavniku vere i nasledniku sv. Petra, značilo je biti u zajednici sa carstvom božjim, u kojem je Hristov namesnik vrhovna glava svih vladara carstva ljudskoga.