Ispovest
U meni vera gubi se i mre;
| Ispovest Pisac: Vojislav Ilić |
- Ispovest
- I
- Na trošnom čunu, bez krma i nade,
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il' bolje reći: ja verujem sve.
- Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
- Trpi i živi!... Prijatelju dragi,
O mnogom čemu mislio sam ja
O blago onom ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!
- Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je slušô možda.
Ali po njima nije išô sam.
- Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.
- II
- Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
- Triumvir silni, ovladatelj sveta,
Prezire gordo u zanosu sve,
I vojsku svoju žrtvuje i carstvo,
I, grozno pavši, od ljubavi mre.
- Akcijum vide neizbrojne žrtve,
Požar galija, porazu i jad
Mnoga je zvezda utrnula tada,
Mnoga je majka zakukala tad!
- Čudni su puti kojim strasti vode,
Al' sve što živi ove pute zna:
Sadašnjost njina nepobedljiv grad je,
Prošlost je njina pepeo i pra'.
- Pa kad je tako - tako mora da je!
Zalud je, dakle, kuknjava i plač:
U borbi s njima ne pomaže ništa
Blažena mudrost, očajnički mač.
- III
- Sve što god živi - svom se padu kloni;
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snažni ceo ljudski rod.
- Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera tubi se i mre;
Ja ništa više ne priznajem, ništa!
Il' bole reći: ja priznajem sve.
- Za vlade silnog Avgusta, u Rimu,
Umire Hristos... Ah, nije on sam:
Hiljade ginu na raspeću svome,
Hiljade ljudi ždere žar i plam!
- U krv ogreznu, trupinom se pokri,
I cirk, i forum, i polje, i grad,
I snova vera iz krvi se diže,
I snova svetli zablista se nad.
- Al' burne težnje ljudskog samoljubla
Stvoriše papu - i stvoriše s njim
Čitave vojske groznih Torkvemada,
I Rim je opet onaj stari Rim!
- IV
- Istina gde je?... Idi svojom stazom,
Al' poznaj sebe, pa da poznaš nju;
Koračaj mirno po uskome putu,
I budi skroman - istina je tu.
- Al' šta me goni, te se umom krećem
Međ sjajne zvezde, u pučine dno?
Kakve me tamo očekuju tajne?
Ima li kraja tumaranje to?
- Tavnim se večnost zaogrće plaštom,
Al' slab je razum da ga digne s nje:
Pogledaj napred - ne vidi se ništa,
Pogledaj natrag - ništavo je sve...
- Kô smoren putnik u dubokoj noći,
Što zaman baca mutni pogled svoj,
I razum ljudski tako isto luta,
I strašno kliče u nevolji toj
- Al' nigde glasa... Nigde stanka nema,
Umornu svoju da okrepi moć,
Odjek se gubi, sustaje i pada,
I svud se širi noć, duboka noć!
- V
- Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
u duši sine zaboravljen čar.
- Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:
- Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.
- Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas...
Srce se stvara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas
- I samo suze teku... Tavna prošlost
Ponova sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al' roblje svoje ne ispušta van.
novembar, 1883
Izvori uredi
- Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 64-68, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.
|