Iskušenik
| Iskušenik Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1858. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Iskušenik
Krušedol se diže, u nebu se gubi.
Vredan spomen, vredi da ga sunce ljubi:
Gora ga je čarna listom opasala,
Tu je bajna ruža po vrtovi pala,
Tu se hladan potok s Fruškogorkom kara,
A s rumenom zorom slavuj razgovara;
Za čas, samo za čas, u žbun ruže prne,
Zalede se pruge potoka srebrne.
Je li ovo prošlost od čeg' tako preza?
Il' sadašnjost gorka slavuja potresa?
... Mantija zašušti... Nemi cvrkut tica,
Tih dodirkaj samo čuješ brojanica...
Dođe vreme!... Cvetak, pesma, čedo belo,
Ševa, slavuj, duga - leto ih donelo;
Dođe ves'o pastir zelenih livada,
Al' na dvoru tamo večna tuga vlada.
Krijuć' zrake, sunce provući se ište
Kroz zeleno lišće u nemo dvorište.
Al' što dršće tako, k'o u teškom sanu?
Što za goru pušta glavu usijanu?
U odaji tamo bolno momče vene
I na platno boje slaže rastrvene.
Jedno lice piše... Anđ'o je daleko!...
Ta kad bi je vid'o, pred njome bi klek'o,
Prezreo bi družbu, nebeske pevače,
Da kod njenih nogu celu večnost plače!
Al' možda joj veće, očarani s lica,
Sjajan presto grade od sitnih zvezdica;
Lome rujnu zoru u komađe malo,
Da kad bi se, veljoj, jednom putovalo,
Nek joj noga sveta po tom prahu šeta!
Lepo lice piše - ne može se reći!
Lep, božanstven osmeh na licu ploveći,
Bele, nežne grudi... "Ah, ta lepša beše!
Ovo samo slabe kičice izneše,
Slaba duša, grudi bolnog isposnika;
Lepšeg beše tvora, sjajnijega lika;
Iskazat' je teško, ispisati teže -
Ovo samo slabe kičice izneše!"...
Noć je nema, tija, bledi mesec sija,
Na zvonari ponoć nemilo izbija;
Kaluđer se krsti, o večnosti sniva,
San Matere Božje u sanu celiva.
Na raskršću gorskom besan hajduk staje,
O pojasu handžar, čist k'o oganj, seva;
On ga strukom tare, misli krvav da je,
Pa ga, dršćuć', opet za pojas zadeva. -
Koga ljubav prati, o ljubavi sanja,
U raju se gleda rajskog milovanja;
A kog tuga mori... ah, milostiv Bože,
Taj plakati samo gorke suze može!
Duge su mu noći, iza sana preda,
Hladne kapi teku sa obraza bleda;
Grudi mu se stežu, srce mu se para -
"O, pakleni bole!" - strepeć' progovara.
Zvuk poslednji sata tihim jekom leti,
Isto truba što će Strašni Sud doneti;
Nem manastir stoji, svi prozori ćute,
Kao žrtve svetu Bogom otrgnute;
Samo jedna sveća kroz ponoć proseca,
Jedno bledo lice sem bledog meseca:
Mlad isposnik kleči... Ljubav li ga tera,
Ili strašan primer sedih kaluđera?
Po mermeru često vrela suza pliva
I u sjajnoj tuzi dva lica celiva:
Jedno bledo, bolno, mučeno suzama,
Drugo lepo, milo, kao ruža sama;
Jedno suze lije, a drugo se smeši;
Jedno očajava, drugo bolnog teši.
Mlad isposnik strepi, prevare se boji,
Jer pred njime samo.. mrtva senka stoji.
" O, ubava sliko prošlosti daleke,
Izvađena tugom iz suzane reke,
Progovori samo, sa životom da'ni,
Razbudi u sebi život malaksani,
Da osetim srce u grudma bijuće,
Da osetim paru duže svemoguće,
Da zagrlim cvetak davno uvenuti,
Da poljubim zlato!"... Nem manastir ćuti!...
Ispisana slika na-nj se osmejkiva,
Ali bolno momče u suzama pliva;
Čarne oči milim pogledom ga prate,
Al' on zbori: "Oči, što me ne gledate?"
Usnice se smeše mile ljubavnice,
U osmehu trepti ceo bajno lice:
Belo rame, snega planinskoga gruda,
Tamne kose pramen po njemu krivuda;
Po grudma se čisto uzdisaj razleže -
Na bokoru cveća meke ruke leže,
Savijaju nežno list stablike vite;
Al' on zbori: "Ruke, što me ne grlite?"
Tako mlado momče dane, noći tuži,
Po srcu mu tuga smrtne brazde pluži.
Ko zoru ljubljaše, ponoć traži samo.
"Prigrli me - veli- o, večita tamo!
Odnesi me zlatu - tamo, tamo gori,
Gde je nebo, zvezde, dvor anđela dvori!
Onde mene svetlost i spasenje čeka,
Ništa više ovde nema za meneka!
Proleće je došlo, zleene se bda,
Al' ne igra srce od kamena tvrda;
Proleće je došlo, al' proleće samo
"Prigrli me - veli - o, večita tamo!"...
Sinula je zora, rosa j' zatreptala,
Na kuli su zvona, umorena, stala.
Iskušenik strepi... Suze teku, liju,
S ispisane slike ne skida očiju;
Tako mu se čini, poslednje je puta:
"Zbogom ostaj, zbogom, dušo otrgnuta!"
Sad mu valja pći, odreći se svega,
Oca, majke, brata i još milijega
Da na sebe ime primi nepoznato,
Zaboravi tugu, zaboravi zlato;
Da koju no ljubi, za kojom no vene,
Ni u sanu više da je ne spomene;
Da ne kaže cveću da gine za njome,
Da zapreti boću srcu bolanome;
Da ne uži posle: "O, potoče mali,
Možda su je vali tvoji ugledali?"
Il': "Vi, sjajne zvezde, što noću sijate,
Da l' za moju dragu što kazati znate?
Tamo j' ona gori, tamo je zacelo -
Lepše od vas sija njeno lice belo!"
Il' ubavoj slici, čedu duše bone:
"Pored prvog ovo na dno mora tone,
Senka si ti samo, ali opet mila,
Suza te je moja iz srca polila!...
A ti rujna zoro, sunca ne iznesi!
Livado umilna, cvećem se ne resi!
Ne pevajte danas, tice milopojke,
Nad grobom pevate najlepše devojke!...
Oj, ne tuži, srce, tuga ne pomaže!"
Za života više nikad da ne kaže!
Sad mu valja poći, da s' odreče sveta. -
"Zbogom ostaj, zbogom, dušo mi oteta!"
|