IME
Vazdan mislim i premišljam:
Kako ću te, dušo, zvati?
Hteo b' ime ponajlepše
Svojoj dragoj — tebi dati.
Da te zovem: srce moje,
Il': anđele, dušo, cvete,
Ili: sunce što me greje,
Il': nevino moje dete?
Jedno b' ime, a u njemu
Puno draži, puno milja:
Jedno da te mazi, tepa,
Drugo da te blagosilja.
Ime, ime od uzdaha
Il' od želje što me mine
U sutonu večernjemu
Kad preda mnom lik tvoj sijne.
Ali našto kad pred tobom
Reči mi se svagda sméle:
Te il' gledam oko blago,
Il' ti ljubim ruke bele.
Pa kad setan dvoru hodim
Korim ovo srce meko:
„Šta joj i šta šapnut' htedoh,
„A ni jedne gle! ne rekoh".
