Izgubićemo se
U ovom svetu burnom, golemom,
Gde tuga vlada i bol i jad;
U ovom, druže, svetu grešnome,
Gde tugu blaži varljivi nad;
U ovom moru grešnog života,
Gde s' večno krha istine brod,
Gde uzdah teški, roblja pritislog,
Nebesni kletvom prolama svod;
Gde pravda leži lancem sputana;
Gde gusti jošte caruje mrak:
Izgubićemo se, večno rastati,
K'o zadnji sunca sa zemlje zrak.
Sa bujnim tokom struja života
Sve dalje... dalje nosiće nas...
I ti ćeš, možda, život slaviti,
A ja tražiti u grobu spas.
I duše moje uspomena će
Sa dušom tvojom prekinut' let;
U moru strasti ta ćeš snevati,
A ja ću s bolom proklinjati svet.
Svet će se na to silno cerekat'!
Od lude niko ne ima strah!...
Da, luda... Luda!... Teški grešniče!
Gde samo laži čuje se zbor,
Silu istine, oh, neka samo
Razume, čuje pritisnut stvor,
Možda ću, druže, ja, u ritama,
Na vrata srca kucnuti tvog,
Ali će srce ostat' kameno
Ti ćeš se stidet' imena mog,
I uspomenu bledu, uvelu
Probudiću ti u duši tad,
A duše tvoje oganj pakleni
Razbuktaće mi patnju i jad.
U grešnom sanu ti ćeš snevati —
Lažova podlih slušajuć' klik,
I ropske sluge tebe dvoriće,
Ne slušajući tužni mi krik.
A ja ću tada, druže, upamti,
Pridružit' svoju patnju i vaj,
Milijunima bednih patnika
Koji su svaki pritisli kraj;
I mesto tužnog glasa molećeg
Da umilostivi srce — tvrdi kam;
Mesto uzdaha naše će grudi
Grmeti reči znamenja nam.
Da! Zlatne reči, pravda, istina
Kružiće grmeć' po svetu svom:
Jednakost, bratstvo, zlatna sloboda
Grmnuće svuda silno ka'o grom.
Treš' će se zemlja, stara grešnica,
Od gromkih reči, od glasa tog,
Tad' će se svima, ljudstvu celome,
Istine, pravde javiti bog!
Iz noći mrkle sijnuće dan!
Zastava će se gordo lepršat'
Na njojzi simvol stajaće znan:
Jednakost, bratstvo, zlatna sloboda
Caruju, na ponos celog ljudskrg roda!
1894 g. Šabac
