◄   SEDMA POJAVA OSMA POJAVA DEVETA POJAVA   ►


OSMA POJAVA


SAVETA I BRANKO


SAVETA (ulazeći): Otišli su! (Opazi Branka.) Ah!

BRANKO (osvrne se): Vi ste, gospođice! (Prestupi joj.) Vi rekoste da idete u kujnu?

SAVETA: Bila sam već.

BRANKO: Prazni izgovori: ali ipak dovoljni da njima opravdate vaše ponašanje naspram mene.

SAVETA: Ja vas ne razumem, gospodine!

BRANKO: Ne razumete me?!... Zar vi niste ženska kojoj je dano da muškima, ma i iz očiju, čita osećanja što su im urezana u srcu? Zar se može i pomisliti da vi ni do današnjeg dana ne primetiste

kako me mučite vašim 'ladnim ponašanjem?

SAVETA: Dosta, gospodine! (Za sebe.) Drž' se, Saveta!

BRANKO: Zar vaše srce nikada nije jače zakucalo? Zar vi baš ni za koga na svetu ne marite?

SAVETA: Ko zna!

BRANKO: Čujte me, gospođice! Od prvog dana, kada sam vas vidio, jednako lebdi vaš lik pred mojim očima. Od toga doba ja ne imadoh druge želje već te da zadobijem u maloj, u najmanjoj meri vašu

naklonost.

SAVETA: Zaista, gospodine?

BRANKO: Vi još sumnjate?!... Ne, ne, gospođice, ja ne umem laskati; ja ne umem da izbiram one slatke reči kojima ljudi najbožanstvenije osećanje tumače. Ja znam samo jedno, a to je: da vas ljubim

svom snagom duše svoje, da vas ljubim vatrom prve ljubavi!

SAVETA (za sebe): O, bože!

BRANKO: Vi ćutite?

SAVETA (prsne u smej): Ha, ha, ha! Vi ljubite... mene... mene ljubite!... Ha, ha, ha! Oprostite, gospodine. nije lepo od mene što se smejem; ali to što sam čula to je nešto novo za mene... od

vas... da... ha, ha. ha!

BRANKO (uzbuđen): Gospođice, ja ne nalazim da je moja ljubav tako smešna!

SAVETA: Zašto ne! Ja se ne smejem vašoj ljubavi već predmetu vaše ljubavi. Ha, ha, ha! Oprostite, opet sam se zanela... Nemojte se zato srditi!... Zaboravite na ovaj trenutak i stvar je svršena.

BRANKO: Gospođice, ja vas ne razumem!

SAVETA: Ne razumete? Dakle čujte, i ja ljubim!

BRANKO: Ljubite?

SAVETA: Da; ali ne vas već drugog! A sada zbogom gospodine! Ha, ha, ha! (Za sebe u polasku.) Kako je teško plaćati dugove! (Ode.)