Izbiračica/13

DRUGI ČIN

ČETVRTA POJAVA

ČETVRTA POJAVA

MILICA, SAVETA, zatim TOŠICA

MILICA (s vrata): Dobro jutro, draga Saveta! Jesi li mi se nadala? Je li da nisi! No kad ti kažem zašto sam došla, odmah ćeš uviditi da sam... Ali šta je tebi, ti si tako snuždena?
SAVETA: Snuždena? Zar ja izgledam snuždena?
MILICA: Dakako! O, ja to odmah poznam, a mogu si i predstaviti i zbog čega. Zacelo zbog Malčike. Nije li tako?
SAVETA: Nije; već kanda me nešto glava boli!
MILICA: Hm! Boli te glava, baš kao mene juče! Već mi se razumemo, mi devojke! Nas, kad god nam štogod nije po volji, odmah glava zaboli!
SAVETA: Ali, Milice...
MILICA: Ćuti, ćuti! Badava ćeš se izgovarati! Ja sudim po sebi, a to je najbolji način da i drugoga presudim. Vidiš, i mene je juče bolela glava, to jest, činila sam se da me boli, premda ti, bože, znaš da sam bila zdrava zdravcata, izuzimajući maloga nestaška koji je jako oboleo!
SAVETA: Nestaška?
MILICA: Da, ovoga ovde! (Pokazuje na srce.) Zašto da krijem od tebe? Nisi li ti moja najbolja drugarica? I onda u današnje vreme, draga moja, ne treba tako što ni kriti, jer ti muški tako su ti zalupani da i ne primete kad se kogod interesira za njih.
SAVETA: Ja te ne razumem.
MILICA: Dobro ti mene razumeš! Ah, samo da me i on tako razume!
SAVETA: On? Ko to?
MILICA: Bože moj, kako si danas nesnosna! Ko drugi, nego Štancika! Da, draga Saveta, ja ga volim, iskreno ga volim; nego on kao da se slabo osvrće na mene.
SAVETA (za sebe): Sirota devojka!
MILICA: I juče nije ni gledao na mene; celo se veče razgovarao sa Malčikom. To me je jako snuždilo!
SAVETA (za sebe): A tek da zna da Malčiku prosi!
MILICA: Ali danas, danas sam se razvedrila. Imam li ja pravo da se srdim na njega, kad on i ne zna da ga ja volim? Ili je zar to način da dozna moju ljubav, da ćutim i uzdišem? Ne, odsada ću drukčije!... Biću vesela. Šaliću se, titraću se s njime. To muški vole, pa sam sigurna da će me zavoleti!
SAVETA: Pa onda?
MILICA: Onda će mi to jednog dana i kazati. Ja ću mu na to pasti oko vrata, on će me posle zaprositi, moji će me roditelji dati i ja ću biti njegova žena! Oh, bože, kako ću ja biti dobra ženica!
SAVETA (za sebe): Ne smem dalje ćutati, gore je po nju! (Naglas.) Draga Milice, tvoje poverenje zaslužuje i moje poverenje. Imam i ja nešto da ti otkrijem, nešto žalosnoga!
MILICA: Nemoj me plašiti!
SAVETA: I ja ljubim, ljubim čoveka koji neće, koji ne sme nikada, nikada za to doznati!
MILICA (uplašeno): Da nije Štanciku? A, to ne ide, ja sam prva bila!
SAVETA: Ne boj se, Milice! Predmet moje iskrene ljubavi nije Štancika, već...
MILICA: No?
SAVETA (snuždeno): Već Branko.
MILICA: Pa to je krasno! Ti voliš Branka, ja volim Štanciku, pa će tako da bude dvoje svatova!
SAVETA. Neće biti nijednih!
MILICA: Nijednih? A zašto to? Zar mi nismo vredne njihove ljubavi?
SAVETA: To ne znam; ali znam da i Štancika i gospodin Branko današnjim danom prose!
MILICA: Prose?
SAVETA: Prose, i to Malčiku!
TOŠICA (za sebe): Ej, naopako!
MILICA: Dakle, dockan!
SAVETA: Kome će Malčika pružiti svoju ruku, to ne znam; ali to ti se zaklinjem da joj zbog Branka neću na putu stojati, ma me stalo moga života!
MILICA: Eto ti! Moji sanci! Nestalo ih ko lanskoga snega! Bože moj, ali sam ja nesretna devojka! A ja još došla da vas pozovem na igranku što će kod nas sutra biti. Već smo zvali i gospodina Štanciku i gospodina Branka i sve poznanike. Mislila sam sutra ili nikada!... Lepa zabava. (Plačno) Kako će se Malčika širiti sa dva mladoženje, a ja, a mi nijednoga!... Ne, ja bih svisnula od žalosti!
SAVETA: Nemoj se žalostiti! Naći će se i za nas kogod! Hajde, hajde da pozoveš Malčiku na veselu, vrlo veselu igranku! (Odu.)