Iza hamama

Iza hamama Pisac: Svetozar Ćorović

Iza hamama

     Hajkuna-hanuma tek što bijaše izašla iz toploga hamama i svoje bijelo, jedro, oblo tijelo počela sasušivati žućkastim, svilenim čaršafom, a raspletenu, mokru kosu tankom maramicom, kad se otvoriše uska, odajna vrata i mladi Halil-aga, muž joj, pojavi se na njima. On zastade malo, ne mičući se niti što govoreći, i samo se naslađivaše pogledom na nju, onako mladu, mirisnu, svježu. Nakon duže počivke zatvori vrata, pristupi joj, odbaci čaršaf u stranu, pa je obgrli objema rukama i ponese prema mekanoj šilti, koja se šarenila u dnu sobe, ispod malog, zovinom i đulbeharom obraslog, pendžera. Sjede na šiltu, a nju uze na krilo i, privlačeći je sve jače sebi, poče je ljubiti po očima, obrazima, podvoljku i po vlažnoj, grguravoj kosi. Ona se izvijala, praćakala se kao riba, razuzdano se smijući iz svega glasa, obavijala ga rukama oko vrata, prislonila mu glavu na svoje gole prsi i škakljila ga ispod pazuha. Oboje su se smijali, cikali, podvriskivali i šalili se dugo i dugo ... Najpošlje izmoreni klonuše, i Hajkuna-hanuma pade po šilti, a Halil-aga se uzvali uz jastuke i unese glavu među đulbeharske grančice.
     — Živi li iko na svitu ’vako k’o mi? — uzviknu ona ushićena, valjuškajući se i pokrivajući raspletenom kosom gola prsa. — Ni u Stambolu se ne živi livše.
     — Ne živi — potvrdi i Halil-aga, grickajući jedan cvjetić đulbeharov i smješkajući se na nju.
     — Šta nam fali? — zapita ona vatrenije i prebaci mu nogu preko krila. — Ne fali nam ništa, ništa, ništa! Živimo k’o u dženetu!
     Halil-aga poćuta malo, uozbilji se i duboko uzdahnu.
     — Samo jedno fali — reče. — Samo jedno.
     — Šta? — zapita ona i nalakti se na šilti.
     — Krupno, golemo nešto.
     — Ja ne znam šta je to...
     On uzvi glavom unatrag.
     — I ne triba da znaš ...
     Tim odgovorom upravo raspali njezinu radoznalost. Brzo i hitro, kao veverica, izdiže se, pogleda ga, pa mu se prisloni uz rame i poče mu zasukivati brk.
     — A šta to? — zapita opet. — Što mi nećeš kazat’?
     — Ne smim, — odgovori on.
     — Što?
     — Bojim se... da ti ne bude što mučno.
     Ona se zasmija.
     — Mučno? ... Meni mučno? ... Zar ti možeš meni kazat’ što mučno?
     Halil-aga je pogladi po kosi i zagleda joj u oči.
     — I baš ti neće biti žao? — zapita.
     — Neće.
     On se zamisli.
     — A vidiš ... ja ti nisam smio kazat’ — reče. — Sve sam se boj’o ... Činilo mi se da bi se naljutila na me i da bi plakala, a ja bi’ sve dao, da ti ne vidim suze ... A mene ovo muči, muči i peče... Kad sam najrahatniji, peče me... Volio bi’ i da ne mislim na to, ama ne mogu... Vazda mi se vrze po glavi, vazda ...
     — I da mi to nikad ne kažeš! — izbaci ona prijekorno.
     On je obgrli i poče kuckati po ramenu.
     — Eto, koliko ima da smo se uzeli? — nastavi tiše, gotovo šapućući. — Četiri godine, je li? I živimo lipo i pazimo se i milujemo, i opet ... nemamo dice ... Za četiri godine ni jedno dite!... Da sam im’o samo jedno, makar i mrtvo, eto .. . samo nek je moje dite ... eh! ... A ’vako ništa!
     Hajkuna-hanuma tužno obori glavu i kao udaljen odjek ponovi:
     — Ništa ...
     — A ima li išta gore od toga? — zapita on ispravljajući se. — Kad prođem čaršijom, pa kad vidim čije dite, a meni se stisne, pa bi avazile zaplak’o ... Odma’ me nešto stegne u grlu, pa ne mogu da stanem, nego bižim, bižim k’o mahnit, samo da ne gledam više ... Ah, da znaš kako mi je! ...
     — Što mi . . . što mi to nisi prije kaz’o? — reče mu tiho, nakon dužega razmišljanja. — Ja ... mislila sam, da nam ne fali ništa ... Nisam na to ni mislila...
     — Pomisli, bona, — dočeka on blago, gotovo tepajući, — da među nama ima dite pa da se igramo s njime ... Igramo se i premećemo ga s ruke na ruku, a ono se smije, poigrava, guguće. Eh, da sam to doček’o, pa makar me odma’ nestalo! Butun dunjaluk pregorio bi’ za jedno dite.
     Ona uzdahnu.
     — I mene?
     — Eh, šta će mi dite bez tebe, — osmjehnu se on, i poljubi je opet. — Ama drugo ... sve, sve bi’ drugo dao ... I ovu kuću nad glavom i vinograde i kmetove i čaire i sve ...
     Ona lagano ustade i poče se oblačiti. Obuče košulju, ječermu, dimije, ne gledajući na agu i ne govoreći ništa. Tada se prisloni leđima uza zid i kroz pendžer gledaše daleko nekuda, u jasno plavetnilo mirisnoga, proljetnoga dana.
     — A kad ga nismo imali dosad, nećemo ga imati ni odsad, — tužno prošapta. — Taki nam, zar, soj ... Majka mi je rodila samo mene i nikoga više.
     Halil-aga slegnu ramenima.
     — Šućur Alahu! — reče. — Tako je, zar, on naredio. On mi je, zar, zapis’o da nemajbudnem dice...
     — Ama ti se mučiš, — dočeka ona življe, a krv joj udari u obraze. — Ti pečeš sebe i jade jadiš, a zbog mene... Da nisi mene uz’o, ti bi, možebit’, im’o dice.
     On je pogleda, pa odmahnu rukom.
     — Ostavimo te lakrdije, — reče. — Ima se i o drugom govorit’...
     — Neću, neću — dočeka ona žestoko i zatrese kosom. — Ti bi mog’o imat’ dice ... Reci da bi mog’o ...
     — Ko zna!
     — Koliko ima ljudi, pa sa jednom ženom nemaju dice, a imaju sa drugom. E, zar i ti ne bi mog’o tako? ...
     — Možebit’...
     Hajkuna-hanuma ugrize se za donju usnicu; zatim se naglo ispravi i pljesnu dlanom o dlan.
     — Pa to ti je lahko! — reče. Uzmi još jednu ženu! ... Dovedi mi inoću, pa ćeš moć’ imati dice ... To je lahko!
     — Jesi li ti pomahnitala? — zapita Halil-aga, iskrivivši lice prema njoj. — Šta je tebi? Zar si ti meni mrska, pa da drugu dovodim?
     — Jok, jok, jok, — osiječe ona odlučno, hodajući uz sobu i niz sobu. — Neću ja da se ti mučiš rad’ mene... Ako se tako uzmučiš još godinu dana, onda ću ti omrznut’ i nećeš me gledat’, a ja hoću da sam ti vazda draga.
     Pa se zaleti i obgrli ga.
     — Neću ja da me ti omrzneš — nastavi uzbuđeno. — Ženi se odma’ i uzmi ... uzmi Šerifu!.. Ona mi je jaranica, a lipa je i odma’ će poć’ za te... Nju uzmi! ... Ja hoću, hoću, hoću da je uzmeš ...
     Ona ga je stezala snažno, grčevito, tako da je osjetio bol i lagano je počeo oturivati.
     — Šta ti? Šta ti? — govorio je začuđeno. — Jesi li ti pri sebi?
     — Nije ti druge, nije druge nego da uzmeš Šerifu! Odma’ je išti, odma’ danas, sad... Lipa je ona, lipa i dobra, i živićemo zajedno svi.
     Halil-aga zinu.
     — I tebi bi bilo drago? — zapita.
     — Drago, drago — uzviknu ona i opet ga poče grliti. — Ha, ha, ha, ha, vidiš da se smijem! ... Ti ćeš nju uzet’ i imaćeš dice, a ja ću vazda bit’ s vama i igrat’ se s dicom. Ti, ti nećeš, zar, na me zaboravit’? — nastavi jače. — Nećeš li? Biću ti, zar, opet draga? ... A ja se ne ljutim, nimalo se ne ljutim ... Meni je drago ... Ha, ha, ha, ha, eto, sve bi’ se smijala od rahatluka! ...
     Hajkuna-hanuma uze mu glavu među ruke, privuče sebi, poljubi ga u oči i usta, pa, smijući se jednako, skoči, izleti iz sobe i zatvori vrata. Zatim naglo uleti u drugu sobu, potrča u jedan budžak, zaroni glavu u dimije i poče plakati ...

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 76-81 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.