Iza iftara
Iza iftara Pisac: Svetozar Ćorović |
- Iza iftara
Zasjele komšije, okupile se u Mahmut-begovoj avliji, na travi. Prekrštenih noga, držeći dugačke čibuke, sa napunjenim lulama preko krila, zasjeli i mrgodni Hadži-Ibrahim, i mali, krmeljivi Osman-aga, i Mula Jusuf iz Donje mahale i Omer Halil-agin, pa niti gledaju jedan u drugoga, niti šgo govore. Svi nekako sumorni, svi ljutiti, namrgođeni. Namrgođen je čak i sam domaćin Mahmut-beg, koji je zasjeo u vrhu, pa samo što podmuklo kašljuca i čupka travu ispod sebe. A nije ni čudo što su ljutiti. Poste ljudi već petnaesti dan ramazana, neprekidno poste, i to im se oduljilo. I nije šala: od prije zore, otkako pukne prvi top, ni okusiti štogod, ni popiti gutljaj vode, ni popušiti cigar duhana. Kad bi mogao čovjek nekako prespavati čitav dan i ne buditi se nikako, još bi se i moglo prepostiti i pretrpilo bi se. Ali ko će spavati toliko, ko će toliko ležati? Svaki se digne iz dušeka još prije podne, pa ustane, umije se, obuče i — onda hoda uznemiren. Da smije barem jedan cigar zapaliti, — a cigar jutarnji najslađi je, — i umirio bi se, stišao kako. Ali ne smije ni to. Vjera zabranjuje. Zato i ne može da se smiri, na jednom mjestu, da tu ostane, nego neprestano ide, hoda, šeta, zaviruje svuda po kući i kao da traži s kim bi se inatio. I što bliže večeri, sve je žešći. Neprestano zaviruje u sahat i zavirujući neprestano gunđa. Da prekrati vrijeme, uzme kakav komad drveta, pa ga djelja, ili uzme brojanice, pa zvekeće njima. Kad mu i to dodije, odbaci sve i opet hoda, a hodajući opet neprestano zaviruje u sahat, i opet gunđa.
Zato je i Mahmut-beg ljutit, zato mu ljutite i komšije. Makar što ih je pozvao sebi na iftar, na večeru, ipak još ni sa jednim progovorio nije, niti se pozdravio čestito. Samo je čupkao travu i samo milovao čibuk i zagledao lulu.
Dok puče top.
— Oho! — samo što uzviknu Hadži-Ibrahim i razvuče vilice na smijeh. — Eno ga!
I svi, kao po komandi, potegnuše čibuke i pripališe ih. Pustiše dva-tri dima, stisnutih očiju i kroz nos, pa onda odahnuše malo. A kada ponovo otvoriše oči i progledaše, lijepo se kroz dim moglo vidjeti kako se u svakoga počelo vedritn lice, svaki postao nekako veseliji. Osmjehnuše se jedan na drugoga i pozdraviše se jednim lijenim klimom glave.
Huso, subaša Mahmut-begov, donese kahvu i natoči im u fildžane.
— Aah! — otegnu Mahmut-beg zadovoljno, pa prihvati fildžan i srknu najprvi. — Aah!
— Aaah! — odazva mu se i Osman-aga iz prikrajka, pa i on prisrknu.
— Slatko?
— Ja...
Pošto sa obližnje, vitke munare, mujezin ukujisanjem oglasi akšam i pošto se upališe kandilji na šerefi, digoše se sve komšije da uzmu avdes. Huso donese velike ibrike i poče lagano polijevati, dok svi ne opraše i noge i ruke i ne očistiše se; zatim, na travi, pod vedrim nebom, zajednički otklanjaše dovu. Mahmut^beg, domaćin, prvi, ostali za njim. I dok su oni klanjali, dotle su iz kuće iznijeli večeru i uredili sofru. I sve najljepša jela: i červiš, i japrak, i pita zeljanica, i alva. Uz ramazan se, obično, i biraju najljepša jela, jer kad se čitav dan gladuje, treba barem u veče lijepo večerati.
Sjednuvši za sofru, a ne tražeći ni noževa, ni kašika, ni viljušaka, prstima su grabili jela iz teških golemih kalajisanih sahana, i, trpajući velike zalogaje u usta, gotovo ih nesažvakane gutali.
— Oho! — opet uzviknu Hadži-Ibrahim, koji se prvi — zadovoljivši se sa nekoliko zalogaja, — izmaknu iza sofre, udarajući se po trbuhu. — Oho!...
— Što je? Što se izmičeš? — zapita Osman-aga, koji se davio zalogajima.
— Zar si sit?
— Sit, šućur Alahu!
— Jedi silom, kad je lipo!
— Ne mogu.
Hadži-Ibrahim ponovo prihvati za čibuk i poče odbijati dimove, dok su se oni još jednako grabili o jela i praznili sahane. Hladan vjetar poduhnu i poče im se igrati sa bradama. Negdje u bašti propjeva bumbul.
— Aman! — otegnu Mula Jusuf tarući oči maramom i, onako sit, prućivši se koliki je dug po travi. — Aman, lipo ti li večerasmo!... Još da je puste ženske čeljadi... Ih!...
— Ih! — gicnu se i Osman-aga i počeša se iza uha. — Ne govori, bolan, o ženskadiji.
— A što ne bi govorio! — kao ljutnu se Mula Jusuf, prevrćući se s bedre na bedru. — Što ih ne bi spominj’o!
— Ah... ostavi!... Godine puste!... Godine! — uzdahnu Osman-aga grebući po sahanima... Staros’...
Mahmut-beg zbaci svoje nove, meke postule s noga, pa sjede i rukama se oduprije o koljena.
— O kakvim ti godinama zboriš? — zapiga začuđeno. — Što li mi staros’ pominješ?... Zar to valja? Phi!...
— Godine puste! Godine! — uzdahnu Osman-aga ponovo, pa se i on izmaknu iza sofre. — Staros’...
— Bre, ti si đuturum i garib jedan! — dočeka Mahmut-beg, pa prevuče mahramom preko kratkih, podstriženih brkova i očisti ih. — Đuturum jakako... Pogledaj ovog sokola, bre, — i udari se rukom u prsi, — pa da znaš, da i sad smije udarit’ na tabor ženskadije... Ja...
— Eh! — kao ne vjerujući izbaci Mula Jusuf, valjuškajući se — Zar?
Mahmut-beg zaturi turban unatrag, prevuče širokom šakom preko čela i prevali očima.
— Ne znate vi mene dobro, ako mi ne virujete! — viknu. — Ne znate vi... Jok!... A Stambol čitav me znade, more, čitav Stambol, kad sam ono prije petnes’ godina bio u njemu i delij’o k’o jedan po jedan... I sad se tamo o meni priče pričaju, i sad uzdišu za mnom cure stambolske, vireći kroz mušebake i očekujući momke.
— Godinu si dana onda ost’o u Stambolu — reče Hadži-Ibrahim namignuvši mu. — Punu godinu.
— Nisam godinu nego tri — otkresa Mahmut-beg brzo i opet prevali očima. — Tri godine dana caru uz kolino, što se kaže... Ostavio ovdi i kuću, i dicu, i otiš'o tamo, da se caru u nevolji nađem, ako njemu do nevolje dođe.
— Hm — progunđa Hadži-Ibrahim muklo i otpuhnu kroz nos. — Hm.
— Tri godine dana biti u tuđem mistu, — nastavi Mahmut-beg življe i sav se zažari u licu — nije to malo, sokole!... Ja hodam po Stambolu, hodam od jutra do mraka i molim Boga da ko udari na nas i da se pokrvim s njim. Ama prestrašili se carevi i kraljevi od našeg ršuma, pa niko ni da pomisli na boj... I tako sam ti besposlen mor’o hodati i potucati se. A besposlenu i život dodije.
Osman-aga se krišom približi sofri i, još jedanput, založi se alvom.
— Pa šta si radio tada! — zapita žvaćući. — Šta?
— Ehehe... Šta sam radio? — zasmija se Mahmut-beg i udari se po koljenu. — Šta?... Udario u ašikovanje!... Merak me povuk’o na stambolske cure, pa, makar što mi je ovdi ostala jedna žena, došlo mi da i tamo uzmem četiri...
— Aferim! — kliknu Mula Jusuf i pljesnu dlanovima.
Mahmut-beg otpočinu malo i pogleda po svima, kao da bi da im sa lica pročita: čude li se i interesuje li ih pričanje njegovo. Zatim se opet pogladi po brkovima i žurno nastavi:
— Merak me povuk’o, kažem vam, te odma’ udario u ašikovanje. A vi, biva, znate kakav sam ja ašik i kako umim curama da zavrtim mozgom; sve da se u kovitlac okreću od sevdah-derta i da pucaju haljime na njima od vatre u prsima... I nije da se falim, — jer mi ništa mrže nego kad se neko fali i kad laže, — ama za deset dana pedeset cura izgubiše pamet zbog mene. Svaka hoće da pođe za me, svaka kaže: "Jali sam tvoja, jali ničija!”... Kad zaspim uveče, one mi šalju bumbule da mi pivaju; kad se probudim, vodu mi u đulsiju pretvore samo da mi miriše pri umivanju... Prođem li kroz sokake njihove, bacaju mi i prostiru cviće da gazim po njemu; a primaknem li se, onda k’o da ih groznica ufati: počnu drhtati, strepiti, a dukati na njima zvekeću i zvone k’o zvoncad kakva i zvone mi sve dok ne prođem, sve dok ne minem mimo njih.
— Ah — uzdahnu Mula Jusuf, komešajući ramenima. — Ah, cure, cure!...
— Ljubio sam se i grlio s njima, k’o što se niko živ naljubio ni nagrlio nije — opet će Mahmut-beg zanosno, živo, ne zastajući. — Spav’o sam na njihovim njedrima, pokriv’o im se kosom garavom, opij’o se vatrom njihovom, iz usta i iz očiju... Ah!.... Grije sunce stambolsko, miriše behar i osipa se sa grana, preliva se trava svilena i talasa se, a mi sidimo zagrljeni, i ljubeći se pušimo nargile i ispijamo kahvu slatkušu... Mrka kahva a njihovo grlo bilo, bilje od behara, pa kad piju iz fildžana providi se kako im teče niz grlo..
. Eh!...
Beg odmahnu rukom i zastade malo. Posluša kaka bumbul pjeva u bašti, pa se opet okrenu drugovima.
— Dvista sam ih se tako naljubio i namilov’o — reče — dok sam se, jedva jednom, namirio na jednu, koja će mi bit’ žena... Čudno smo se mi zagledali, efendum, i nije me stid ako vam reknem da mi je najviše omilila onda, kad mi je opalila šamar. Vidio je ja kako stoji na vratima, pa se zatrč’o i iznenada je poljubio, a ona se brže-bolje okrenula i — pljus, — častila me džehenem-vrućim šamarom... Da me muško udarilo, valahi i bilahi, otkinuo bi’ mu glavu da bi' se otkotrljala na kraj Stambola... Ama žensko!... — "I baš mi ti priveza šamar?” pitam je a bez prestanka se pipam po obrazu... „I baš ti ga privezah!”... „I baš ti nije žao”... „I baš mi nije žao”... „Aferim, kad si tako srca junačkoga!” podviknuh ja veselo i hoćah je i opet poljubiti, ama kako ona ponovo izmahnu šakom, odstupih malo i kao sve prebacih na šalu... Potom se zagovorismo i... i zagleda se ona u me mimo sve druge i gotovo poče poskakivati i podvriskivati od velika sevdaha... Četiri dana uzastopce sastajali smo se na njezinim vratima... Peti dan evo ti nje meni. Uljeze mi u sobu, uljeze ponosito i deliski, zbaci feredžu sa sebe, a golem nož izvali iz dimija i spusti ga pored pendžera... „Bre ti ašikuješ sa čitavim Stambolom” ciknu, a nožem izmahnu i tri demira na pendžeru presiče. „Čula sam ja da si tolike divojke obljubio, pa si, biva, htio i mene privariti”... „Obljubio jašta” velim joj ja i smijem se grohotom. „Koji junak ne bi cure obljubio?... „A je li to pošteno, bre?” — zapita ona oporo i gurnu me nogom. — „Je li ljucki?”... „A što ne bi bilo pošteno džanum? Rašta?”... „Bre, kopilane nijedan, jali ćeš poginuti, jali mene nećeš privariti!” vrisnu ona kao pomamljena i poče opet izmahivati nožem. „Sagni glavu, pa da te posičem, jali me vinčaji!”... „Ama ostavi šalu, divojko”, velim ja i k’o čudim se. „Kako ćeš ti to meni? Ti?”... „Uzimlji me, jali će nož suditi!”... Pa udari nožem i presiče mi dva nova jastuka. I, — u onome čudu, u strahu onome, — ja se nekako pokorih i uzeh je... Vinčasmo se.
— Oho! Tako valja! — uzviknu Mula Jusuf zadovoljno i puknu prstima. — Taka mi se hoće!...
Mahmut-beg zavrti glavom i uzdahnu.
— Ama je bila žena i po!... Delidrzmanka jedna! — reče. — Onake vatre i onakog milovanja niti ima više na svitu, niti može biti... Nisam dugo proživio s njome, ama ono što sam proživio dosta mi, da pamtim čitava vika!... Aman!.. . Kad bi' se rastaj’o od nje, toliko sam bio pun vatre i ognja žestokoga, da sam odma’ trč’o u vodu, pa voda počni cvrčati oko mog tila k’o da sam ugljen u nju bacio... Ih!... Bolan, i sad mi se čini da me još ona grije i žile ove još mi se ni sad ohladile nisu... Aman!...
— Ne spominji je i ne žali — otkresa Hadži-Ibrahim surovo. — Kakav mi je to pos’o? — ženu, pa žaliti!...
— Žalim je, žalim i sad — otpovrnu Mahmut-beg tiho, obarajući glavu. — Ne mogu ne žaliti... I žalim je još više što... što sam i njoj bio neviran... Krv mi taka, pa je iznevirio.
Mula Jusuf poče se češkati i ponovo komešati ramenima.
— A kako? — zapita nestrpljivo vrpoljeći se. — Kako?...
— Duga je to priča — reče Mahmut-beg i odmahnu rukom. — Duga je... ama ... kad ste baš toliko navalili, ispričaću vam... Nikad mi nije drago puno pričati, ama, za ljubav jaranima, triba i to...
— Ako nećeš, a ti prekini — odsiječe Hadži-Ibrahim, odbacujući čibuk ... Nemoj ti nama za ljubav.
Mahmut-beg se pričini kao da ga nije čuo.
— Bio je tako litnji dan, — reče — a ja se vrać’o doma iz jednog sela kraj Stambola, di su mi bili ženini kmetovi. Upekla Božija zvizda s neba, pa prži sve na zemlji; lipo čujem kako mi se kroz haljine peku leđa, a po golom vratu k’o da me neko žeravicom gađa... Konj mi opustio glavu, pa jedva vuče nogu za nogom, po prašini, koja se polahko diže i obasipa nas sa svakoje strane, a muhe opet obletile jatomice, pa se čovik ne bi mog’o odbraniti ni kad bi rep navrh glave im’o... I, zar od take vrućine, zagrijala mi se krv pusta i čudne nekakve misli počele mi se motati kroz glavu... "Eh”, mislim, „kako li će lipo biti, kad stignem doma, pa odmah u hamam, pa se okupam u hladnoj vodi, pa legnem blizu česme i pustim da me voda bije po tabanima, pa zovnem moju Hajniju i počnem se šaliti s njom!”... Spomenuvši Hajniju, zagrijah se još više... Jadi ga znali oklen je to, ama na velikoj vrućini ne spominji ženskog imena, ako nisi rad da pobisniš i da zapinušiš od zora golemoga. Nije to da vam lažem, — jer meni nema ništa mučnije, nego kad se ko fali i kad laže, — ama umalo i sam što ne izgubih pamet tada!... Zapalilo se nešto u meni, golema jangija nekakva, pa peče kroz prsi i udara u glavu, — mozak da istopi. Tri puta udarao sam konja bakračlijom i prebio pola bakračlije, tri puta skak’o sam s njega i hteo da trčim, k’o hrt da trčim, samo da se što prije dočepam kuće i da što prije dofatim Hajniju!... Uh!... I slike čudne počele da lete tada isprid mene, da mi se motaju isprid očiju... Najprije k’o nekakve čudne pjege, pa sitne, pa male, pa mrke; potlje se iz pjega izviju čitavi kolutovi krupni, golemi k’o obruči. I kroz te kolutove čini mi se lipo da vidim nekakve ženske prilike, — onake k’o kad iz hamama izlaze, — pa su pune, pa oble, pa jedre, — i prepliću se isprid mene, uvijaju se k’o zmije...
— Da je i meni viđet’ taku sliku — upade Mula Jusuf uzdišući. — Makar, vala, i polovinu.
— Ostavi! — viknu Mahmut-beg i mrko ga pogleda. — Dodijalo bi ti. Ne znaš ti kakve su to muke gledat’ ih pred sobom, a da im se ne možeš primaknuti, ufatiti ih ne možeš. A u prsima te pali, pali, pa ne možeš više da se savlađuješ, ne možeš sam sebe da zauzdaš... Đavola da sam tada susreo u ženskoj prilici, poletio bih mu, pa makar odma’ glavu izgubio.
— Đavo te tad i mamio! — kresnu Hadži-Ibrahim nemirno čisteći lulu. — Samo ko s đavolom posla ima, mogu mu se taki susreti priviđati.
— Poč’o sam goniti konja k’o pomaman, — nastavi Mahmut-beg brže i popridiže se malo. — Udar’o sam ga i rukama i nogama, i kroz stambolsku čaršiju proletio sam k’o zvizda kakva... Kad stigoh prid svoju kapiju, ostavim konja prid vratima i gurnuvši kanat viknuh iz svega grla: „Hajnija!”. .. Niko se ne odazva. Protrčim kroz avliju, pogledam svuda... Ni u avliji je nema... Tad brže-bolje poletim u sobu, di mi je hamamdžik, i otvorim vrata... „Uh!” vrisnu neko iz glasa i sakri se u vodu... „Hajnija!” dreknem ja i potrčim tamo. „Hajnija!” I... Čudo!... U hamamu, misto Hajnije, kupa se naša robinja Hatidža, mala, lipa, đavolasta Hatidža, curica jedna, mlada k’o kap rose. Kad stadoh prida nju, vrisnu ona opet, skrštenim rukama poklopi oči i pribi se dršćući u kraj hamama, a male, jedre, oble dojke vire joj iznad vode k’o dva đula, a razasuti bičevi kose pli-vaju oko mladog, punog tila k’o guje šarene... „Di je Hajnija?” pitam ja, a nešto me stislo u grlu pa davi, i dršćem k’o prut. „Di je”?... „U mahali”... „U mahali?... Neka... Svedno!”... I poletih njojzi i k’o slamku digoh je iz vode...
— Ih! — gotovo vrisnu Mula Jusuf migoljeći se.
— Ih!
A Huso, subaša, lagano pristupi i poče dizati ispražnjene sahane.
— A jeste li čuli — zapita promuklo — da nam je umro komšija... Najbliži komšija... Sad umro...
— Ahmet-aga, zar?
— Ja...
— Pa neka je — reče Hadži-Ibrahim mirno jednako čisteći lulu. — Svi ćemo umriti.
A Mula Jusuf odgurnu Husu i iskezi se prema njemu.
— Ne prekidaj priče, dženabetu jedan! — viknu.
— Ne govori o smrti i bespolicama, kad se o ozbiljnom razgovara!... Mahmut-beže, šta je dalje bilo?...
Napomena
uredi- Crtica je prvi put objavljena u Bosanskoj vili (27/1912, 13/14, 190-193) i u Srbobranu (4/1912, 154, 4-6), a zatim u zbircii Komšije (Sarajevo, 1912).
Događaje koje Mahmut-beg priča u ovoj pripovetci Ćorović je ranije izneo u pripovetci Ahmet-aga (Zvezda, 4/1900, 2/`1, 23-29) vezujući ih za junaka pod imenom Ahmet-aga.
Izvori
uredi- Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 2, strana 357-366 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.
|