Ide zima

Ide zima  (1893)  Pisac: Tasa S. Jovičić

Po poljima cveće svelo,
Odagnata bela stada,
Sve je setno neveselo,
Požutelo lišće pada.
Kao sablja ide zima
Da na vrata kucne svima.

Otiš’o nam slavuj tica
Sa pevanjem svojim krasnim,
Odletela lastavica
Sa cvrkutom svojim glasnim.
I do juče polje cvetno
Sad izgleda vrlo setno.

Zrak sunčani ne mož’ više
Da sumornu zemlju zgreje
Već severnik hladni briše
I počinje sneg da veje.
Oko grada jatomice
Skupljaju se divlje ptice.

Blago tome koji ima
Mili idol srca svoga,
Tom ne može ništa zima
Kraj sveg gneva paklenoga.
Kad u srcu ima vatre
Ne mož’ život da se zatre.

Bez bojazni i bez straha
Bogaština zimu gledi,
Pa i bednog siromaha
Oće ona da poštedi.
Protiv take zime svako
Može da se bori lako.

Ali protiv zime take
Koja sledi srce čije,
I na glavi crne dlake
Kad prerano sneg pokrije —
Po sebi se samo kaže
Da tu sunce ne pomaže.

Protiv take zime hladne
Ne poznaju ljudi leka,
Kada kosu sneg popadne
Ne topi se celog veka.
Do groba ga sve to prati
S tim se mora zakopati.

Beograd, 1893.

Izvor

1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 21, str. 323–324.