Ibiš-aga/II

Glava druga

I Ibiš-aga već stao prodavati svoje njive i livade, vinograde i zabrane, kuće i dućane, vodenice i magaze. Ostade mu samo još jedna kuća

u Sagir-Kiptijan-mahali do kuće u kojoj sedi Stavrija Prizetko, ćurčija. Lepa kuća. U njoj se rodio i odrastao Ibiš-aga i lepo proživeo u

njoj sa svoje tri žene, tako lepo i mirno kao da ni jedne nije imao. Mnogo lepše i mirnije nego njegov komšija Stavrija Prizetko, koji je

imao jednu ženu, ali mu ova više glavobolje i kalabaluka pravila u kući nego sultanu svih njegovih trista šezdeset i pet žena. Sve mu

prebacuje što za tolike godine nije kadar bio da kupi sebi kuću, nego sedi kod tasta, i zato i nosi to malo laskavo ime "Prizetko", kao

svaki koji uđe u ženinu kuću; pa hajd' što njega zovu tako, nego čak i nju ne zovu ni po mahali ni čak po čaršiji drukčije nego Gica

Prizetkovica, na njenu veliku muku i žalost. Zato je jednako i bilo kavge između Gice i Stavrije, iako je isti Stavrija bio čovek krotak i

bogobojažljiv i sa svakim lepo živeo, a naročito sa svojim prvim komšijom Ibiš-agom, koji je odavno znao za muke i nevolje Stavrijine, i

zato ga sad pred polazak svoj na nekoliko dana zaustavi pred mahalskom mehanom i oslovi.

- Stavri be, kako si, komšijo, što prajiš be?

- Ispolaj na Gospoda, ubavo! - odgovara mu Stavrija. - Ete, rabotim si, pa si teram vek takoj!... Ti pa što prajiš, Ibiš-aga?

- Što će mu činiš... k'smet mu takav...

- E, istin' reče, Ibiš-aga; što da prajim! Na jedne reče i dade Gospod, ta stanuše paše i binbaše i age, kako ti sag što si, Ibiš-aga;

a na druge reče da bidnu ćurčije i kondurdžije, poljaci i seljaci, kako, demek, mi sag što smo. Eh, Gospodnja volja! - teši se Stavrija. -

Teće, vikam: sal zdravljice, da ni dade Gospod, a za drugo - kolaj rabota!

- Eh, aškols'n za taj reč! - odobrava mu Ibiš-aga, nudi ga da sedne i poručuje za nj kafu. - Pri pašu mga da sediš ete sas taj pamet i

tija rečovi, kuzun-Stavrija!... Kako pazar?... Kako ališ-veriš? Stiza li ti od-i zanajat?

- Pa, će stiza, će stiza - veli Stavrija tarući zadovoljno ruke.

- Da da Gospod!

- Teće drugi adet nastupi od kako Srbija zastupi; a ja sam si čovek ćurčija, pa teško, aga, zašto nema veće staro vreme i staro šubara-

nosenje... Sag iskočiše šeširi. Pa berem da gi nose sal onija na koji prilega, demek, činovnici i gospoda što su, pa berićat-versun. Ama,

vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge

op'nci; pogledaš na gorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš na dolke: zver i kuče!

- E, što da ti činim, kuzun-Stavrijo; ete, tvoja te vera bije! U tursko vreme, pantiš ubavo, ne beše takoj!

- A, be, Ibiš-aga - spori mu Stavrija.- Jošte ponapred - predi tursko vreme - pa onoj si jošte polepo i pobolje beše! Doklen se gradiše

i nosiše šubare i samur-kalpaci, Kraljevića Marka imasmo, carstvo si držasmo, manastiri toliki pogradismo; more, poviše beše u državu

kubići na crkve nego odžaci na kuće! Konji živuvaše tag po sto i šese' godini, a čoveci jošte poviše, po tri stotin' godine; hej, hej, dor

do "Bakarno gumno" državski plot ni bese, i tam ni sediše carski srpski čovek i đumruk naplaćivaše, a sag do Ristovac - pa, da si

reknemo: berićat-versun i za tol'ko - sas ovija sagašnji šešir i cilindri!

- More, ti ga pa daleko iskara! - prekide ga Ibiš-aga. - Izgubimo put!... Za drugu rabotu ća nešto da te pitujem... More, doklen će

čoveci po mahalu da te zovu "Prizetko"?

- Ajde pa i ti sag, Ibiš-ago, kako pa si sag zboriš toj? Prismelješ se na sirotinju! Ako je sirotinja - rezilak ič nema!

- Da ne dava Gospod, komšijo Stavrijo; rezilak nema! Zborimo si sag, a rezilak nema, de!

- Eh, Ibiš-aga! Pamtiš li što zboreše u tursko jošte vreme Amet-aga Koloferlija. - "I men' mi, reče, duša iska baklavu i kadaif, ama

što će prajim, kada i leb pa po neki dan ne stiza da ručam!" Ta sag i sas men' alis taj si je, ete, rabota... Da sam si od-i Krajnalisku,

eli od-i Pre-metarsku familiju, i sas njin kemer - kupija bi celu Sagur-Kiptijan-mahalu! Ama što da prajim, kad si nemam ni za pudarsku

eli poljačku kolibu!... Što da činim?... Ela, nauči me ti, Ibiš-ago!

- Što da te učim! Čovek si u godine kao i ja što sam! Što će ti rečem...; znaješ što se zbori: "Siroto dete samo si sebi pupak

vrzuje!"

- Eh, Ibiš-aga, kako ti pa to zboriš? Prismelješ se na siromasi čoveci. "Tenbelak je golema sramota, a fukarlak - jok!"

-Be, Stavrijo! Da ne dava Gospod da ti se prismeljem! Na siroma čoveka da načiniš nešto žal, i sramota i grehota je; zašto pantiš li

kako se ono zbori: "Na sokak po-za fukaru i prosljaci, sal pceta što laju, a čoveci - jok!"

- K'smet mu zar takav! - veli Stavrija. - Beše vaše carstvo, pa ti Ibiš-aga, a ja Stavrija ćurčija; zastupi Srbija i naše carstvo, pa

ti pa si ostade aga, a ja - pa ćurčija! Spahija si!... Izgubija si, demek, carstvo i gospodstvo, ama bogastvo ti pa ostade, a bogat čovek

što si miluje onoj si može da čini...

- Eh - smeje se Ibiš-aga - ti ga pa mnogo iskara! A i toj, bogastvo, demek, ne može pa da bidne bez red; i bogat čovek pa si ne može

kako saka, veće kako mora; zašto "da pljune gore - će pljune na mustaći, a dol da pljune - će mu padne na bradu"... Ama ne tejašem toj da si

zborim, ete, sas teb', veće za drugo te prizva!... - reče Ibiš-aga i maši se za tabakeru, i stade praviti cigaru, a zinuo malo kao čovek

koji smišlja nešto i očevidno je da ne zna kako da otpočne.

- De, be, Stavrijo, kafa ti se oladila, uzni, de, za teb' je poručena... a sag će druge da stizaju...

Iskam - reče Ibiš-aga posle poduže počivke, za vreme koje se čulo samo složno srkanje kafe iz oba fildžana - iskam, komšijo Stavrijo, da

te naprajim, ete, da se ne vikaš veće "Prizetko", razbiraš li? - reče i povuče silno dim iz muštikle.

- Ne razbiram, komšijo... - odgovori mu Stavrija.

A Ibiš-aga stade brzo vući i puštati guste dimove jedan za drugim, poruči jos dve kafe, stade čistiti pepeo od cigare sa stola, pa

posle male pauze zaturi malo fes, pa zapita:

- Eli si, komšijo, mušterija za jednu kuću... demek, ovuj moju sagašnju što mi ostade? Eli ti je, demek, za kupuvanje, de?

- Za kupuvanje mi je, što da neje... - veli Stavrija - ama teb' ti neće bidne za davanje.

- Eh, za toj će lasno bidne! Tol'ko teb' ti e'li treba kuća, toj si ja pitujem?... Ja si, Stavrijo, ću, ete, da se preselim u Tursko,

a čovek sam, puž nesam, ta da si ponesem kuću si na grbinu - ta iskam, ete, da gu dadnem nekomu dobrom i ubavom čoveku... A svo mi

društvo iskoči, ete, veće, ta biva li ja sam da si ostanem ovden u Niš kako rahmetli Ðul-Baba u Budim!?

- E, neje, istin' neje red! - tvrdi Stavrija.

- E, e, aškol'sn! Pa vikam, red je da te pitujem, teb' najprvo, za ovuj kuću. Komšije smo!... Iskam da gu prodam, pa mi keif ti da gu

kupiš; zašto znaješ za onaj arapski reč: "Koj se s komšiju slaže, a seb'ke i komšiju pomaže!"

- Istin' zboriš - povlađuje Stavrija.

- A imam si veće jednog mušteriju... gazda Nastas, od-i Beligrad, poznavaš ga...

- Poznavam ga.

- ...dava mi, ete, dvesti i petnaes' dukata; ama, men' mi ete, keif - ti da gu budeš sahibija!...

- He - uzdahnu Stavrija - komu nije keif za toj što je ubavo, ama, ete...

- Čovek si krotak, a od vreme si u ovuj mahalu, pa neće da bidne lošo ni za teb' od-i mahalu, ni za mahalu od-i teb', a "od lošoga

komšije i na mahalu zarar bidne", ima reč.

- Takoj si je! Najprvo dobroga komšiju, pa tagaj kuću si; ama vide li, komšijo, što sam čovek baksuz: dobroga komšiju (demek teb',

Ibiš-aga) izgubi, a kuću si ne steko'!... Ne moga da gu spečalim...

- A pare imaš li?

- Eh, što imam?... Sproti gazda Nastasa - ništo!

-E, kol'ko si imaš?

- Sramujem se i da ti kažem kol'ko si pare imam.

- Jok, jok! Da kažeš, da kažeš!... Što, bre? Ako je sirotinja, rezilak neje, a mi će se lasno pogodimo i cenimo! Jedan iska kamilu, a

drugi mu dava ešečku samaricu - pa se čoveci pogode i pazar napraje! Ta i za nas je lasno! Ete, imašem si jednoga zagara - Čapu mojega,

znavaš ga - ta mi davaše čoveci za njega petnaes' dukata, a ja ne teja da si uznem dukate, veće ga dado', Čapu mojega, za džabe ga dado' na

mojega pobratima, Kalču kujundžiju!... Ete toj napraji! Dukate ću poarčim, ama Kalča će me spominje do smrt za taj peškeš, pa šta mi veće

treba! Društvo Kalčino i dostluk Kalčin Stambul vredi! Kalča si je ubav i krotak čovek, sas altani i almazi ne možeš da ga kupiš i

isplatiš, sal, mnogo što laže da je potepaja zajci, u lov - ama avdžija je istin' dobar!... Ete, alis takoj milo mi sag i za teb' da si

imaš kuću... Kol'ko imaš pari? Što se sramuješ, zbori, de!

- Imam si sto i petnaes' dukata i jednu nisku od trideset dukata... imašem joste jednu od četrdese' i pet, ama gu, ete, poarči

spremaeći devojče, znaš, udavam gu... A sag iskočija neki loš adet, pa iskaju pare sas devojku (miraz vikaju), a ja si jošte u onoj vreme

uzedo' domaćicu, sal devojče... bez pare. Ni bešlak mi, bre, ne donese, sal što donese: bundu, libade, čift fustani, teste čorape, crpac

i magare. Tol'ko mu beše! Ja moju domaćicu uzedo', a beše gu, jošte gu ne beše petnaest godine, a kerku sag udavam ima gu poviše od-i

sedamnaest godine. A komšijske devojke, njojne drugarice, jošte si sede... nemaju miraz... Loš adet iskočija, Ibiš-aga.

- Loš, Stavrijo, mnogo loš adet. Poubavo tejaše da bidne, da si ostade onaj stari adet. - Eli si ašik na devojče, uzni si devojče; a

pare što ti trebaju, saraf neće da si. - Ubavo li zborim, komšijo?

- Toj si, Ibiš-aga, ja i ti zborimo, ama sagašnji svet, demek, činovnici što su, drukče si pribiraju i esape u svoj pamet i zbore...

Ama, i njinu si muku ubavo vido'! - veli Stavrija. - Uzne si, ete, ženu sas pare, sas miraz, vikaju oni - ama duša mu znaje kakoj mu je. -

Donese mu žena, demek... eh, pa kol'ko će mu donese!... Sto dukata će mu, da rekneš, donese, a hiljadu će, bre, muke da vidi, od-i toj.

Sag, na priliku, muž gu je ćatib-efendija, pisarin što se vika sag - a u gospođu načelnikovicu, eli prisednikovicu, tepelak od biser!

Načelnikovica je, bre brate, pa i prilega na njuma tepelak! Ama ženski pamet, što razbira! - "Tepelak iskam, vika ćatib-efendijinica, hič

da mi se nesi vrnuja dom na večeru iz čarsiju bez tepelak!" - "More, kakav tepelak ti pa sag spominješ pri ovaj moj mali ajlak!" vika pa

muž pisarin. "Nemam pare!" - "Od moje pare, zbori si ona; od tvoje ne tražim! Moje pare arčim, a tvoje nek si sede!" - "Ama kakve tvoje

pare?" - "Od moj miraz! Sto dukata ti doneso', zar će na komar da gi daš!? U sto godine jedan tepelak, vika, mnogo li je?!"... - Ta

danas, ta sutre - teke muž život nema dor gu ne kupi tepelak za triese' altani. I dor da si rekne: "Ispolaj na Gospoda!" a ona si pa

iskoči sas nov peškeš. - "Da mi kupiš, vika, nemacki šešir, kako što ga ima gospođa prisednikovica u Sud okružni što je." - "E, pa što je

sag ovoj?!" zbori gu čovek i krsti se sas levu ruku. - "Ama ne li ti kupi njekna tepelak srpski, što ti sag pa treba nemacki šešir?!" -

"Da mi kupiš, da kupiš! Ako sam si pisarnica, vika, neće da sam, vika, pološa od-i prisednikovicu!" - "Ame od kude ću pare da nađem?!"

zbori gu čovek. - "Od-i moje pare, bre, što gi od tatka mi dobi, iskam; ne iskam od-i tvoj ajlak!" - Ćuti si čovek, češe se po glavi. -

"Istin' vika, zbori; od-i njojne pare traži!"... Kupi si nemacki prokleti šešir; pet dukata, tri stotin', bre, groša - em bele pare -

dade za neki omut sena i neke perušine od-i čaplje i šotke neke! - "Ajde i toj nek si ide, i toj će si kabulim, vika čovek, sal da promine

bez belaj u kuću!" Ama ta si vera ne miruje! - "Iskam, vika, da si na leto iskočim do Banju, u Kiselu vodu; faća me, vika, neka muka. Ide

si i gospođa garnizonarka, pa i ja si sakam! Da promenim vozduh, luft da promenim, vika! Što je, vika, ona pobolja, eli pozdrava od-i

mene?" - "Ama, koj će da nađe tol'ke pare?" zbori si čovek, pa si skube kosu od-i muku. - "Pa koj ti reče, kelešu, da tražiš? Tatko mi ne

li ti dade sto dukata... mal'ko li je? Od-i moje pare si iskam, a od-i tvoj ajlak, jok!" - "O, Bog da čuva!" zbori si čovek pa uzima pare

na zajam pod golem intiriz, te gi praća ženi u banju, a ona iz banju pisuje pismo: "Jošte sam bolna, praćaj jošte pare!"... Ta daj za

fustan, ta za štiflete, ta za parasol, i za sijasvet nemacke bagatele - a sve "od moje pare!" Sve se, bre, poarči, a njojno sto dukata si

sedi! More do kijamet ne sme i neće se poarči! Vide li, more, jedno čudo, dek se njojne pare hič ne mogu da potroše! Ete takav si adet

iskoči sag, Ibiš-aga!

- Loš adet! - veli Ibiš-aga, i maje glavom, i pušta i tera guste dimove nadaleko.

- Loš adet, Ibiš-aga, te za toj sag si zborim za onoj moje devojčence... spremi gu i haljine i pare malko, ta si okrnji pare... a za

kuću ti znajem, kako komšijsku... ubava kuća.

- Duša me boli, kuzun-Stavrijo - reče i uzdahnu duboko Ibiš-aga - što, ete, moram da gu prodam. Što je japija, pa bina, pa doksat, pa

osmanlak što je! Pa voda iz bunar studena što je, biljur je, neje voda; kako bulbul iz ružinu čašku što veće ne znaje što mu je dosta i

stiga, veće pije, pije - takoj i ti neće možeš da se napiješ... posle čerek sata, ako si ručaja, pa iska da ručaš; kol'ko više da gu

piješ, sve će poviše da ručaš!... A pa bakču što si imado'; sve sas jorgovan, šeboj, đul, zambak, karamfil i fesligen, i sijasvet cveće.

Pa bulbuli što poju i sabajle i k noći. Žal ti da legneš da spiješ, a milo ti da poraniš, sal da gi čuješ!

- Ama, ti mi pričaš, komšijo, a ja si i sam ubavo znajem... ama što da činim spored gazda-Nastasa; čorbadžija je, a ja što sam! On dava

dvesti i petnaest...

- A ti kol'ko možeš da dadeš?

- A ja si imam dukata sto i petnaest, demek, šest hiljade i devet stotine groša, i jednu nisku od-i taštu mi, od-i trideset dukata,

demek, hiljadu i osam stotina groša - tol'ko.

Nastade počivka. Ibiš-aga samo pušta guste dimove i srče treću kafu, a Stavrija se tiho iskašljuje, i ne skida očiju s njega. Posle

kraće počivke, Ibiš-aga će prosloviti.

- Lepe pare! A ubavo znajem dek si gi sas zanajat i muku i halal spečalija - veli Ibiš-aga, pa opet zaćuti, pa će malo posle. - A

svadba na kerku ti, onoj devojče, kad rekoste da bidne?

- Pa trebaše na našoga Svetoga Đorđiju - ama će gu premestimo, oturimo u jesen, po grojze-branje može da bidne.

- Jok - veli Ibiš-aga -na Đurđovden da bidne svadba! U tvoju kuću da bidne, iz tvoje kuće sakam da se povede nevesta, razbiraš li?

- Ama neće da stiza za pare! - reče tankim glasom Stavrija.

- Hič te ne pitam, Stavrijo, hič brigu da ne bereš. Toj si je moje znanje! Jutros iskoči do sud; ti da iskočiš sas pare - a ja s

tapiju!...

- Ibiš-aga - utanjio glasom Stavrija - ču li ja ubavo? - pita Stavrija iznenađen i potresen.

- Tol'ko ti zborim - reče Ibiš-aga, i diže se od stola i zadenu muštiklu za pas - ti sag sal da platiš onija sedam mastiki što gi od

jutros popi, a ja ovija šes' kafe; ja kafe a ti mastike - halvaluk da platiš!

- Da platim, da platim! - usitnio zbunjeni Stavrija. - Da ponesem sto i četrdese' i pet dukata... ako li?

- Ti sto i četrdese' i pet dukata, a ja tapiju... U sud... Jutre... Razbiraš li? - pita ga Ibiš-aga pružajući mu ruku.

- Razbiram! - veli srećni Stavrija i prihvati mu ruku sa obe svoje.