Zona Zamfirova/9
Glava deveta
Ona je puna burnih scena i krupnih reči. U njoj je ispričana jedna propala misija tetka-Dokina, ili bolje reći, „Pošlji ludo na vojsku, pa sedi te plači.”
Bata-Tasko je održao reč. Raspitivao je i prokljuvio sve, sad je došao da javi to Jevdi, Maninoj majci. Sve što je saznao on joj je savesno i tačno referisao. Jevda se prosto iznenadila. To ne bi nikad ni slutila, a ni u snu joj ne bi došlo tako što! Ono čega se ona bojala, od čega je strepila, — to nije bilo, ali je ispalo iznenada ovo, a ovo je za nju bilo nešto skoro još gore! Znala je ona ponositost te stare čorbadžijske kuće, predstavljala već unapred sebi kako će se to tamo čuti, kako propratiti n s kakvim podsmehom sve to uzeti. I odmah odlučno reče da to nikako nije prilika i da od toga neće biti baš ništa! Dugo su se još živo razgovarali, kad ujedared upade tetka Doka među njih baš kad su joj se najmanje nadali i najmanje želeli. Kad je ona ušla, nisu odmah presekli razgovor, nego su ga polako privodili kraju izbegavajući sve one reči po kojima se moglo poznati o čemu govore; ali sve im to nije pomoglo: tetka Doka je, kao i svaka radoznala ženska, mogla instinktivno, a i iz dugog iskustva, saznati o čemu je reč bila...
— Lasno, mori, za toj! — umeša se tetka Doka, i na veliko zaprepašćenje njihovo dodade: — Čorbadžijske kuće mnogo su, i naš Mane — jedan si je pomeđu momci i trgovci i čaršilije!...
— Ama neje to!... — ljutnu se Jevda. — Mori, i ne znavaš zašto si zborimo...
— Mori, sal dor ne vidim, — znajem si sve ubavo. Od men’ li će skutate ništo?!...
— Ih, kakvo je brljivo! — veli joj Jevda. — Mori, ništo ti ne znaješ!...
— Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zašto, iskoči do teb’ te?...
— Ama ne znaješ ti ništo! — brani se bata-Taske. — Vika me snajka, ete, zaradi niku tapiju i livadu...
— Zaradi nekoseču livadu, — znam de! Sol ručam, majke... — uverava ih tetka Doke, a oni se oboje ljute. — Bre, bre, bre! — nastavlja Doka. ’Vidoste li, mori, našoga Manču kako si znaje ubavo što valja?!... E, što je čovek kujundžija, pa se razbira u zlato!... Znaje što je zlato, i kako se, ete, zlato topi!... Mašalah, Mančo, — nesi zabadava sin na Đorđiju!... Đorđijina krv!... Aškoljs’n!...
— Ama neje ništo bilo! — odvraća je Jevda. — Za drugo ništo zborismo! Kako da bidne!...
— Lele, Jevdo! Što će da bidne ubavinja kad se uznu! Ubav Manča, a ubavo, ete, i Zamfirče, onoj Zone — ta što će deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i na majku!... A ti baba gi, pa gi držiš na krilo!...
— Ih, crna Doko! — viknu očajno Jevda — kad će pamet da si spečališ veće?... Što si ne ćutiš veće?!... Što si ne ćutiš, nesrećo, kad ti nikoj ništo ne kaza, ni te pa pituje?!...
— A što koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvaše se deca, ta što... sag gi je vreme...
— Ama, Doke, pamet si beri! Baška su Zamfirovi, baška na Đorđijini!... Mi si zborimo za drugo ništo, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!...
— Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men’ mi sal ostavite... brigu ne berite, a ja ću sama ubavo da duzdišem celu rabotu! Ja ću da zaobikolim malko, pa će da iskoči ubavo, kako pod indžilirski plan!... — reče i ode kao oluja.
— Što, što! — viknu zaprepašćeno Jevda i huknu: — Tugooo! Što gu puštismo?! Oće da ni napraji niku muku i rezil! A ludo je, ludo — pa sto oke je, ludo! — Depo, — viknu Jevda — brgo po njuma, vikni gu da se vrne, rekni gu na jedan reč. — Ali, na nesreću, Dena nije bila tu. Jevda polete, ali ne mogade stići Doku, koja je jurila kao vetar. Jevda se vrati u kuću s teškom slutnjom.
I naslutila je. Tetka Doka polete odmah pravo u Zamfirov kraj. Na ulici srete baš kao poručenu Vasku izmećarku, zaustavi je n stade raspitivati o ovome i onome. Vaska se iznajpre iščuđavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka — onako kako je bog dao — podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplaši gore nego što se ikada uplašila od onih koji je plaćaju — i priznade joj sve, ama sve od az do ižice. A Doka je ne samo zaplašila nego i vešto pitala: postavljala joj je tako vešto obična i unakrsna pitanja da je ova sve kazala i ne znajući šta je sve izblejala. I tako je Doka doznala i odmah shvatila i jasno joj bilo da stvar po Manu stoji vrlo povoljno, i da je pravo čudo što se već i svršilo nije. I ljuta na neveštinu i javašluk Manin, krene se odmah iz tih stopa Mani u dućan.
— A, takoj li je? — viknu mu tetka Doka još s vrata ulazeći u dućan.
— Što je? — pita je Mane.
— Što sam ti ja teb’ ti, a bre, magare?!...
— De, more! — čudi se Mane.
— Ešeku nijedan! A što mi ne zboriš?!...
— Što da ti zborim? — pita je Mane.
— Ono da mi zboriš što si je za zborenje!
— E, što si je za zborenje?
— Ja što sam ti? Tetka li sam ti, što li sam?! Što si ćutiš kako nèmâk? Rod smo si... Komu će da kažeš muke i dertovi ako na tetku si nećeš da kažeš?!...
— Ama što da si zborim? Što da kazujem? — viknu ljuTito Mane. — Za koga da ti kazujem?...
— Ete, za čorbadžijske da kazuješ... Što bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!...
— E što si čula? — veli malo spuštenim glasom Mane.
— Da si frljija i stanuja merak na ono Zonče Zamfirsko, ete, toj sam čula!...
— Ba! — poriče Mane.
— Ti da si ćutiš! Sve razbra’! Sve si znajem. Sve mi veće kaza Vaske, izmećarka njojna. Ič da se ritaš kako pule, ni pa da me l’žeš... Sve, sve mi reče Vaske...
— E, što je znala da ti rekne kad si i ona sama ništo ne znaje?!
— Ihaa! — zasmeja se tetka Doka. — Za toj pa da mi je! Znaješ li, mori, nesrećo, da mi kaza, — kako iz knjigu da si četeše, sve mi kaza: i što si Zone vazdan-dan zbori i koje si pesne poje, n što si šnjeva i kako gu rezile one kučke, tetke i strine, a najveće ona grčka nesreća, Taska, tetka njojna, i kako gu fatija kara-sevdah... Sve mi kaza kako pop iz knjigu da si čèti...
A Mani milo. Brani se još neko vreme, poriče, spominje razliku između kuća, ali popušta, pomalo i priznaje, i milo mu bilo da čuje što više. Tako mu bilo milo da je odbio dve mušterije koje su došle da pazare, samo da se ne bi prekidao razgovor. I kad se uverio da tetka Doka sve zna, on joj se ispovedi i prizna joj iskreno da mu je Zona posred srca.
— Aha! — kliknu tetka Doka. — Takoj te iskam! I tatko ti takav beše!
— Teke... tetko, molim te... — veli joj Mane i diže prst — zborenje za toj ič da nema!... da se ne čuje ništo...
— Eh, što da se ne čuje? Lošo li je, pa da se kuta u kučine?! Zašto da se krije?
— Aman, Doke!... Reč da ne iskoči za devojku.
— Ta što... Za malko vreme...
— Kako za malko?
— Pa do „golem nišan“, a posle koj da zbori... i što ima da zbori? — veli Doka.
— Bre, kako to zboriš? — viknu užasnuti Mane. — Kakav „golem nišan“?...
— Što, zar ćeš sal da gu gledaš? Da ližeš med kroz šiše?... Toj li?
— Ama jok! Za prošenje ič ne beše razgovor. Kako da gu prosim?! Koji su oni, a koji pa mi! Čorbadžijska kuća — a naša kuća!... Pamet si beri, Doke!...
— Iha! Lasno za toj! Ja ću ti izrabotim; ti sal sedi si, pa žmij!...
— Hehe! — smeje se Mane — što reče: „Žmij, da te l’žem!“...
— Ti si imaš tvoj zanajat, a ja si pa moj... Sedi si u dućan i gledaj si tvoj pazar, a ovoj su naše ženske rabote... Ti da vidiš što će ti naprajim!...
— Doke, — viknu uplašeno Mane na nju — zmija će te uapi ako naprajiš kak’v ešeklak!...
— De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem što je čaršijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... pa fino... s politiku! — reče i ode.
— Doke! — viknu Mane i polete za njom, ali ona beše već daleko...
Doka pođe, ali se usput seti da je danas subota; ostavi to što je namislila za sutra, za nedelju, a toga je dana gledala samo da se nikako ne sastane ni s Manom ni s Jevdom. Zato se krila po komšiluku.
Nedelja je. Kod hadži Zamfira posle podne tišina kao i u svim kućama gde se cele nedelje radilo a nedeljni dan željno očekivao. Stari Zamfir legao da se odmori malo posle ručka, kao što je to odvajkada naučio. A čim je on prilegao, celom kućom je odmah ovladao neki dremež i carstvovala neka svečana nedeljna tišina, jer kad hadžija spava, ne smeju ni vrapci ispod krova dživdžakati. — U drugoj sobi, odmah do sobe Zamfirove, poređale se na minderlucima: domaćica Tašana, Taska i tetke Kaliopa i Uranija. Poduprle zid leđima, podavile noge i metnule ruke na trbuh, pa dremaju, jer su naučile da se tako najpriličnije provodi praznik. Zona u sobi do njihove. A one sede i šapuću — čude se što im nema nikoga. Nije došla ni Aglajica da im ispriča i raportira sve što se desilo za poslednju nedelju dana, a nije tu ni Zujica da im razmeće karte, ni bogata baba Hrisanta, da ih gnjavi pričajući im nadugačko i naširoko o svojoj parnici, o sudu i advokatu. I baš kad su se one tako čudile što im nema nikoga, čuše spolja neki glas.
— Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja.
— Dom si je. Ama hadžija, ete, spije — čuje se Vaskin glas.
— Ta što ako spije! Kod njeg’ i ne iskam, veće kod hadžiku...
I dok se ove domišljahu ko li će to biti, otvoriše se vrata i tetka Doka upade u sobu. da je drugi ko kroz sam sulundar upao među njih, ne bi mu se tako začudile kao ovo sada njoj.
— Zdravo li ste, živo li ste? — zapita ih zatvarajući leđima (i već ostalim) vrata za sobom. (Da bi se, dabogda, tako i usta dušmanima zapušila!...)
— Zdravo, ti kako si, Doke? — prihvati joj Tašana, pa se tek pogleda s Taskom, Kaliopom i Uranijom, jer im svima dođe čudno već samo to što je banula u kuću, a još čudnije što je na taj način zatvorila vrata, jer je to u običaju samo pri proševini. — Sedi si, Doke! — nudi je domaćica.
— Što prajite? — pita ih doka sedajući na minderluk prema njima.
— Sedimo si! — odgovaraju one kroza zube.
— Žmijete kako mačke ispod nakladeno kube...
— Ej, Doke, Doke, ti si ostade jošte pâ ona!
— Što će si činim? K’smet! — veli Doka.
— Damno te ne beše pri nas... — reče joj s neke visine Tašana.
— Ama, imam si, ete, niku muku, — a ni sag vi ne bi došla!
— E, što si imaš? — pita je Tašana. — Sedi si na jedno kafe.
— Nesam si došla za kafu, veće...
— Vaske, mori! — prekide je domaćica. — Vaskeee! — niknu Taska.
Uđe Vaska i domaćica joj reče da ispeče četiri kafe. Vaska odmah usu kafu u fildžane sa zarfovima i unese i posluži ih.
Doka se iskašljuje i sprema da otpočne, srče kafu, razgleda po sobi, pa najzad poče:
— došla sam si, ete, na jedan eglen... Zaradi neku poslu... E što si stala tuj pri men’ kako šiljbok niki?! — obrecnu se odjedared Doka na izmećarku. — Iskoči si, dete, umem si ja da pijem kafu i bez teb’! — reče i izvadi tabakeru, pa stade zavijati cigaru. Zapali je, stade puštati dimove. Zamislila se, a očevidno misli o tome kako bi da onako što poizdalje i što finije otpočne.
— Što ne udavate, mori, Tašano, onoj vaše čupe?...
— Koje čupe?
— Ete, ono vaše Zone?
— Pa će gu udavamo.
— Pa što čekate veće?! Neje daskalica, ta da si sedi u te godine.
— Što je pa teb’ ti za njuma? — odbija domaćica. — Ostavi tija reči!...
— Što gu ne davate onomu na kojega je, ete, merak?...
— Merak! — prekide je Tašana. — ’Ajde, kako zboriš ti pa to?!... Merak!... Zar dete će da ima merak?!
— Koj si je dete?
— Pa naše Zone... Deca, mori, neje ti ni sram!...
— Kakva deca?! ... deca vika... Mori, ni u turcko vreme pa ne imaše deca, — ta sag u srpsko, u čkolje, pa će deca da ima!... U sagašnje vreme deca, — beše mu! Zašto si uče čkolju, i jaziju, — zar deca da si ostanu?!...
— Ama, de! — prekida je Kaliopa. — Neće da zborimo za toj. Kad stigne u tej godine, demek da je za davanje i udavanje, — lasno za toj... što kazaše: zlatu će se kujundžija nađe! — završi ponosito tetka Kaliopa.
— Pa, brljivke jedne, što vi ja zborim?! Pa ja vi za kujundžiju, ete, i zborim...
— Kako reče? Što zboriš? — prekide je domaćica. — Za koga zboriš?
— Za Manču našoga! Zašto gu ne davate kad se deca, ete, begendisuju?
— Pogle gu što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski. — Koj ti reče za begendisuvanje?
— Zna si cela ma’ala i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka. — Mori, znajem si sve; sve mi kazaše, mori, kako na kadiju mi kazaše sve!...
— Koj ti kaza? — pita je tetka Kaliopa.
— Toj si je moje znanje, koj mi je, demek, kazaja, — ama ja si ubavo znajem... Pa za toj, ete, iskoči’ sag do vas da ne pitujem: eli vi je devojče za davanje?
— Neje ni dete za davanje! — odgovaraju obe tetke, i tetka Kaliopa i tetka Uranija.
— Mori, koj ne pita briči li se vladika. Ja si s domaćicu zborim! — veli im doka preko ramena, pa nastavlja dalje mirnim tonom. — Ta ako iskate priliku za vaše Zone, e, ja si imam jednu priliku... pa za toj i iskoči’ sag do vas... Momak si je krotak, ubav, esnaf-čovek, radi sas prvi...
— Imamo si, imamo — prekidaju je jednoglasno i složno tetke Kaliopa i Uranija. — Što ni treba ti pa da nam ga kazuješ?...
— Ta što... ako ste, demek, čorbadžike? A zašto ima onaj reč: devojačka su vrata svakomu otvorena?!
— Docna si se prisetila, Doke... A za Zonu imamo si veće priliku! — veli Uranija. — Koj si je našeja prilike za stareje sestre njojne, taj će i sag lasno da nađe i za njuma.
— Od našoga Manču ima li, dede, zbori si, poubava prilika? U sav grad ima li pomomak od njeg’?! Ima si dućan, em kak’v dućan, uzeja je sag pod ćiriju i onaj do njeg’ što je dućan, pa napravija odi dva jedan golem... Ima si zanajat, zlatne ruke: pri vladiku iskače u pol dan, u pol noć, — tol’ko si ima čes’ u varoš... Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako jedan trgovac, a ne kuta pare po avliju i po tavan, kako, ete, mačka što si kuta... Stade prvi kujundžija od Beograd do Peć i do Prizren!... Mori, pa i da si nema pare, što je pa zab to?! Kad se deca miluju, — što gi trebaju pare?! Znaješ što se zbori u onuja pesnu:
Ako pare nemame,
oka i pol sevdah imame.
Mladinja su bre, lepotinja su, i on i ona, — sto oke sevdah će imaju!... E, što iskate više?!...
— Neje sproti trgovačku i čorbadžijsku kuću... — umeša se tetka Taska, koja se dosad dosta rezervisano držala i pustila one druge dve tetke da govore, a ona zadržala za sebe kao neku završnu reč, pa sada poče dostojanstvenim tonom, a i ne gleda na Doku, već gleda kroz prozor u avliju. — Činovnik, ete, iska činovničku, oficer oficersku priliku; esnaf siroti esnafa a trgovac sproti trgovca iska priliku, demek; — toj si je red u ovaj svet! — završi odsečno i odlučno tetka Taska, pa se okrete još više od tetka Doke.
— Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! — veli joj Doka, a prebacila nogu preko noge, pa bećarski pušta guste dimove. — Razbiram si, ubavo razbiram. Teb’ ti kef i milo i navodadžija si za onoga zevzeka čorbadži-Jordanovog, onog Manulaća... za njeg’ ti milo...
— E, milo mi, de! Što ke mi činiš?
— Kad ti milo za njeg’, a ti se tag sama udadni za njeg’: udovica si... A što pa ti tol’ko smićeš?
— E, ja sam si tetka na Zonu! — veli Taska.
— Ja pa tetka na Manu! — odgovara Doka.
— Men’ mi kef za Manulaća — veli Taska.
— Men’ pa za Manu! — veli joj Doka, pa se okrete ostalima. — Aman, žene, tako vi Velik-dan ne zacrneja, biva li Zona za Manulaća — prilika li je?!
— Za Mana ne biva! — veli Taska.
— E, zašto da ne biva?
— Hehe! — osmehnu se prezrivo Taska — „Gaki nema, — svirka saka!“
— E, dajte gu, podajte gu za nepriliku, za Manulaća toga — planu Doka. — Ama poslen da vi ne bidne krivo, kad, ete, stane da „praća šeftelije“ po drugi...
— Što reče, nesrećo nikakva? — planu Taska i one druge dve. — Neje te ni sram: esnafska žena, pa pogle kako si zbori! Koj da praća šeftelije, — zar čorbadžijska kerka?! Na koga da praća?
— Pa — poče zajedljivo Doka — sag neće da praća na bimbašije i miralaje, — zašto gi veće nema, — ama će da praća na risjane, — a bruka i toj...
— Zar čorbadžika?...
— Lelee, — osmehnu se Doka — malko li gi znajem?!... E, što je bila ona Sika turena u pesnu? Za koga se poješe u onuj pesnu, u onuj risjansku sramotu našu? Za koga se poješe: za esnafsku, eli za čorbadžijsku Siku:
Zašto, Sike, zašto pod čadar da ideš? —
Ako, dado, ako, miralaj me zove,
miralaj me zove, na tatli baklavu.
— O Gospodi! — krste se tetka Uranija i tetka Kaliopa od čuda što ih snađe.
Što je bila, koja je bila, ete, ta Sika u pesnu turena? — Zbori si, nesrećo grčka! — razvika se Doka, pa završi: — A ti, Tašano, podaj si dete za onoga Manulaća, berem će da imaš ubavo unuče... šebeka ćeš imaš, a unuče — jok! — reče i ljutito zalupi vrata za sobom n ostavi ih zaprepašćene. Samo su se krstile i vikale: — O bože, o Gospodi! Lelee! Što si napraji džumbus i rezil’k!
Tolika larma probudila je, naravno, i staroga hadži Zamfira. Morao se i on umešati i jedva se razabrao, onako bunovan, i saznao u čemu je stvar tek onda kad je ispraćao Doku.
— E, lošo li sam zborila? — brani se Doka. — Što da neje prilika kad smo, ete, jedna vera...
Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svršilo da Doka nije dirnula u stalež.
— Vika, čorbadžijska kuća, čorbadžijska kerka! E veće nema! I čorbadžijsko neje do veka...
— E, dosta de! — veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir. — Došla si, navodadžisala si, ništo neje bilo, — e, sag se vrćeš... Sas zor ne biva!...
— E, zašto da neje Manča prilika?!... Zar što su čorbadžijski?
— E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke...
— Mori, i vaše se znaje! — planu Doka. — Deda kako ti se vikaše, kako se prezivaše? — Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvaše u čaršiju? — Vrtivagan... Ta sag: „Mi smo čorbadžijski“!...
— E, dosta veće! — reče Zamfir i diže obrve.
— A što pa? Ako ne uzne iz vašu kuću, — će ostane neženet? Mori, za toj lasno. „Imaš si grbinu, samarice dosta“; ta i za Manu i ženenje njegovo lasno...
— Može, ama sproti seb’ priliku.
— Zapamti, hadžijo: „Svet je ovaj kao kakav merdiven, — jedan se kači, a drugi pa slazi“, — ta i s vas čorbadžije takoj si je. Zar malo li gi ima od vaši što si beoše prvi trgovci — a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva... Mori, ti slizaš niz merdiven, a moj Manča se toprv kači...
— Bre - bre! „Videlo se kuče u čašire, pa se fatilo u oro“, — veli čorbadži-Zamfir, sav zelen od ljutine.
— Ta i tvoj Manča...
— Koj je „kuče“, nesrećo čorbadžijska?! — ciknu Doka. — Znaješ li, bre, ako dofatim sag ove nal’ne (i pokaza mu silne nalune pred vratima), sve ću ti ga frljim i obijem o glavu... Ću te bombardiram po tu glavu kako Srbi Mitad-pašinu tabiju na Vinik! Nesrećo vrtivaganska i koritarska!...
— U kuću si mi, što da ti prajim? — veli uzdržavajući se domaćin, a sav bled od ljutine.
— Mori, i nasred čaršiju, i tuj ću se tepam i s teb’ i sas zeta ti, onoga šebeka Manulaća, za onaj reč „kuče u čašire“! — razdera se Doka i ode ljutito, i ostavi zaprepašćenog čorbadži-Zamfira, koji se samo krstio levom rukom i govorio: „O, bog da čuva!... O, Gospodi bože!“