Zona Zamfirova/7
Glava sedma
U njoj će čitatelj naći sve raskošno šarenilo i lepotu jednog skupa mladeži obojega pola, koji se skup zove oro; a tom će prilikom već pomalo moći i zaviriti u dušu i skrivene osećaje Zone Zamfirove.
Ali sada, u ono vreme kad se razvija ova naša pripovetka i kad je Zona u šesnaestoj svojoj godini, Zona je drukčija: nije više ono džigljasto čupe što blene po sokacima jedući kokice iz kecelje ili dubokih džepova svojih šalvara. Sada ide ponosito, drži na sebe, jer zna nadmoćnost i svoju i svoje kuće nad ostalima drugaricama i njihovim kućama... Toliko puta je slušala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu. Zato se samo i igrala sa svakim, tek koliko da uživa u trijumfu.
Kretala se u krugu svoje rodbine, svojih tetaka, strina i ujni, i po čorbadžijskim kućama. U — tako da reknem — „plebeje“ retko je izlazila, ili, bolje reći, silazila. A i kad je dolazila, vladala se potpuno čorbadžijski. Dolazila bi obično praćena svojom izmećarkom Vaskom, i snishodljivo bi oslovila poneku siromašnu devojku, zaboravljala bi vrlo često kako se koja zove, a i razgovor bi trajao vrlo kratko, tek u nekoliko reči. Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igra oro, ali nikad sama, već uvek s ponekom drugaricom i praćena izmećarkom. Slučajno najviše je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili upravo gde se najduže bavio, jer on je imao običaj da za jedno takvo poslepodne promeni po nekoliko mesta. Stala bi pa bi gledala kako igraju i zevala od vremena na vreme. Ali bi ipak krišom pratila očima Manču, i nije joj pravo bilo kad je ovaj ne bi opazio, ili kad bi otišao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio... To je vređalo njen ženski ponos.
Jednoga dana je čak planula i zaboravila se, tako se zaboravila da je grdnu lekciju izvukla od svojih strina i tetaka, i nije mogla dovoljno da se nakaje što se nije mogla da održi na dojakošnjoj daljini i visini od „fukare“.
A to je bilo jedne nedelje, baš Bele nedelje, kad je po tim mestima najživlje, kad lep dan izmami sve živo na ulicu, — starije na razgovr, mlađe na ašikovanje, a dečurliju na jurenje; kada oživi ispod drveća od onih silnih ljuljaški, pa jedni se ovamo ljuljaju, a drugi im pevaju, a drugi onamo igraju, a Cigani im sviraju.
Skupio se svet. Koga ti sve nema tu: dečurlije, momaka i devojaka iz mahale, koji ašikuju očima. Došao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u štabu, nazvan „lepi Perica“ zbog onog belog lica i zbog ona dva mladeža na obrazu ispod desnog brka. Vitak u struku, sa lagiranim kaišem oko pasa, na kome je visio tesak, sa šiljastim cipelama i još šiljastijom šiškom ispod nakrivljene francuske kačkete, činio je vrlo prijatan utisan na ženski svet, naročito na onaj koji se provodi na krompir-balovima. Kad on prođe sokakom sa svojim vrsnim pobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomoćnikom Pajicom, kad ovaj ima svoj „auzgang“, — samo čuješ kako lete, da se posatru, devojke na avlijska vrata; poneka se zabatrga, pa joj izleti papuča ili nanula čak preko sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti izveštačenim basom (a govorio je obično sa pola usta): „A joj, pobratime, pusti me da umrem!...“ pa ide dalje drugim sokakom, gde opet tako nešto vikne ili veli: „Ovim šorom, Lazo, ej, devojaka nema!“ A pobratim Pajica mu odgovara: „Za koga, more, gazimo ovo blato, a pobratime?!...“ A bacao je oko — nije šala, toliki trijumfi! — i na Zonu Zamfirovu, ali još nije preduzimao ništa. Nalazio je da nije vreme još. Osećao je da još nije prilika za nju dok ne postane oficir. A dotle se trudio da joj bar padne u oči; zato je i produžio bestraga svoj lakovani kaiš od tesaka, pa mu sad treska o kaldrmu tesak, o koji se i inače vrlo vešto sapliće nogama, kao da je već oficir, kao da mu je tesak sablja! A zbog toga valjda i nije se upuštao u ozbiljne, „poštene namere“ s ostalim devojkama. Sve je zaludeo, ali nijednoj se nije predao. Uživao je u trofejima kao svaki dobar vojnik; a takav jedan ne mali trofej bila je i ona pesma o njemu i lepoj Katarini i ona nova igra koja se uz tu pesmu igrala, — a taje pesma:
Igra oro kod grobljište.
i u oro Katarinke,
a do njuma mlad narednik,
lele, tugo, mlad narednik...
A na takvim mestima se uvek dese i poneki stranci, poneki iz prestonice. Tu se uvek dese i dođu i poneki trgovački agenti, poneki agent osiguravajućeg društva ili trgovački pomoćnici iz Beograda koji kupe veresiju po palankama, — ljudi obično vrlo šaljivi i duhoviti, a što je najlepše, ljudi snishodljivi, to jest, spuštaju se i u masu, jer ne polažu mnogo na svoje prestoničko poreklo. Pa hoće i da se pošale. Kad god tu tako stanu, uvek pitaju i mole da im se da štampan red igara, pitaju gde je garderoba za stvari, odakle se poručuje sladoled za dame, — i već uvek nešto tako šaljivo izbace što se posle zapamti, ostane tu i cirkulira dugo kao neka poslovica... Ali ipak, kad se mahnu šale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji može da živi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pašonine sale!...
Svrate se tu ponekad i zastanu i neki vredni profesori, spajajuć’ prijatno s poleznim, šetnju sa studijom. Njih goni amo čisto filološko i folklorističko interesovanje, to jest hoće da nastave onde gde je otac naše novije književnosti, Vuk, stao.
Ali, naravno, tu najviše ima momaka i devojaka; devojaka i čorbadžijskih i sirotinjskih — prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju. Ove cele nedelje kao rob trpe psovke i grdnje, ali sve to rado snose pri samoj pomisli na nedelju posle podne, pri pomisli na igru i ašikovanje.
Dođoše već i Cigani. Čuvena družina snabdevena raznim muzikalnim instrumentima. Među Ciganima odmah na prvi pogled pada jako u oči jedan sa trumbetom, s kosom i bradom žućom i od same trumbete. To je pan Franćišek, brat Čeh, koji je pre nekoliko godina došao sa konzervatorije pravo u Srbiju, s vrlo lepim svedodžbama i manjim partiturama. Kad je došao u Srbiju, on je prvo koncertirao; svirao je Paganinijevu fantaziju „Mojsej“ na žici G, i bio burno pozdravljen. Pa se odmah pokazao i stvaralačkim darom svojim: odmah je komponovao jednu novu igru, „Apotekarsko kolo“, koje je posvetio svome zemljaku panu Ciculi, apotekaru toga mesta. Tako lep početak i napredak prekinut je, a uzrok su tome, tako da se izrazim, „mesne okolnosti“. Pan Franćišek, koji je do dolaska u Srbiju samo pivo kao piće poznavao, upoznao se ovde i s vinom; potreba državna iziskivala je te je došao baš u onaj kraj gde je crno župsko vino bilo malo skuplje od vode. I kakvo čudo onda što je pan Franćišek ostavio pivo i posvetio sve ostale dane svoga života samo župskom vinu, rezonujući da na taj način dobija i u novcu i u vremenu: pivo je skuplje, a vino jevtinije, i, što je glavnije, ne dangubi, — dobiva u vremenu, jer se od župskog vina mnogo ranije opije nego od onog glupog švapskog piva. I sada se lepo vide ne njemu obe te periode pića: od piva je sačuvao trbuh, a od župskog vina stekao nos crvene kao bakar boje. Ali ga tada izdade kompozitorska i stvaralačka moć; to se odmah opazilo na jednoj komponovanoj „Heruvici“, koja je samo jedared otpevana u crkvi, a posle je sledovala oštra opomena njegovog visokopreosveštenstva sveštenstvu: da će ih sve obrijati ako se samo još jednom zapeva takovo „Iže heruvimi“!... Posle toga nije pan Franćišek ništa komponovao. I kad su jednom u nekom društvu u razgovoru zapitali ga: komponuje li što, primetio je, i nepitan, zajedljivi kolega i zemljak njegov, pan Cibulka; da, pan Franćišek i sad komponuje, i to jednako komponuje sodu s vinom, i da mu je ta kompozicija još ponajbolja!...
Iako je pakosno i zajedljivo to bilo, bilo je, na žalost, istina. Pan Franćišek ne komponuje više ništa; čak ne komponuje ni to, ni vino sa sodom, nego pije vino onako „klot“, kako ga je bog stvorio. Sada je veran i stalan član te kompanije ciganske. Pre je svirao u ćemane, ali sada više ne može: dršću mu malo ruke, što je, uostalom, — kako on tvrdi — familijarna bolest kod njegovih u familiji. i on, koji je nekad na violini koncertirao i izvodio Paganinijevu fantaziju „Mojsej“ na žici G, svira sada u neku olupanu i izgužvanu trumbetu kakve se mogu videti i naći pod bilijarom samo za sezone takozvanih „krompir-balova“, kad nastane obaveštavanje ili, prostije rečeno, kad se kasapi sporečkaju zbog dama s kovačima ili šloserima, i kad policija, s članom kvarta na čelu, stigne na lice mesta i vikne: „Fajerunt! Dame nazad, gospoda napred!...“ Tako je pan Franćišek počeo s koncertiranjem, a svršio sa ciganskom družinom, u kojoj čini čudan kontrast s onim njegovim belim trepavicama među onim garavim licima. No on je zadovoljan među njima, a oni ga, opet, paze i čest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne puštaju ga lako, baš i kad bi on sam hteo: što je on jedini konzervatorist među njima, i drugo: što im daje pare na čuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne traži interes, a oni njemu, opet, ni glavno ne vraćaju... Tako je dobrodušni pan Franćišek obezbedio svoju budućnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to čuvaju.
Posle ručka poče se šareniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana, od jeleka i šalvara, pa izgleda kao cvetna bašta. Tu dođoše i oni što prodaju petliće i svirajke od šećera, i oni što toče limunadu, i oni što prodaju kokice, a tu se nađe uvek i po jedna mirna dobroćudna budala, bez koje nije nijedno takvo mesto, s kojom se obično deca smeju i zabavljaju, a devojke se okupe oko njega, pa izjavljuju sa su u njega zaljubljene i kažu mu da bira koju hoće, a on, opet, veli da ih sve voli i da će ih sve uzeti za žene...
Otpoče oro.
Odigraše nekoliko igara, i „Krivu banjku“ i „Berbatovsku“ o „Tedenu“ i „Zaplanjku“; i naizmence vodiše kolo redom prvi momci iz mahale. Mane dao Ciganima dinar, a Nacko baštovandžija i oni drugi dodaše manje — po stoparac. Tu je u blizini i nišaljka (ljuljaška), i oko nje puno sveta. Ljuljaju se i pevaju „Čije pero na nišaljku, gajtane moj“! Oni iz kola idu pa ljuljaju druge ili se sami ljuljaju, a oni sa nišaljke idu u hvataju se u kolo. Dođe malo posle i Zona sa drugaricom svojom, Genom Krivokapskom, onako isto kao što su pre tri-četiri godine kao deca dolazile, samo što Zonu sada prati izmećarka njihova, Vaska. Stale jedna do druge, pa gledaju kako svet igra. Zona gleda ravnodušno, umorno i kao malo podsmešljivo po ovom šarenilu i veselju; gleda kao da joj je dugo vreme.
Cigani zasviraše „Potresuljku“, omiljenu igru Maninu. Mane uze ruku i povede na igru mladu, lepu Kalinu, komšinicu svoju, jednu puku siroticu, koja neće svome mužu doneti ništa više do dve nove asure i dva jastuka, i čistu dušu, i ropsku poslušnost. Zaigraše. Kalina vesela, blažena, — rumen je svu oblio, a krupne crne oči svetle joj se od suza, od silne sreće današnje...
— „Lele, što su pristali jedno za drugo!... Jagi!“ „Asli kako plavi zumbul i zelena kàda!... — ote se mnogima uzvik kad ih videše jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se nešto milo, svoje gleda...
Zoni nepravo. Samo ona ne gleda na tu stranu; počela je da zeva... Krivo joj... Ne treba njoj taj Mane; neće i ne može njen nikad biti, ali ne trpi da može još koja — kod nje tu, žive! — privući poglede ičije, a naročito Manine poglede!... Ne bi igrala, ali kad vide Kalinu kako je srećna i kako se zarumenila i oznojila, pa se briše jaglukom, kad se pustila igra, dođe i njoj volja da poigra, pa iako je čorbadžijska ćerka, pa makar i otrpela rezilak kad ode kući. Ali ipak zamoli izmećarku Vasku da ne kaže ništa kod kuće. Vaska se obeća da će pre pristati da je ubiju nego da kaže to, a zaklela se i u oči Gmitraća, grnčara, verenika svoga!...
Zasvirala se „Jelka tamničarka“, lepa igra, uz koju se i peva, upravo uz koju se pesmu igra. Tu je igru jako volela Zona i zbog igre, a još više zbog pesme koja je njoj mnogo kazivala i setom je nekom milom ispunjavala... Zona uze za ruku Genu, priđoše i uhvatiše se među igrače. Cigani sviraju, a igrači igraju i pevaju.
Nane, kaži tajku
da me mladu dava
za Rade komšijče!...
Za Rade komšijče,
za naše seljanče!
Jelke, tamničarke!
Jelke, zulumćarke!
Ela da igramo!
Ela da trupamo!
Prestade zamalo pesma, a igra traje i razvija se još lepše i još bujnije; čuješ kako zveckaju đerdani i dukati, i trupkaju kondurice i papučice i šušte svilene šalvare, a miris od đulijaka se prosuo po sokaku, pa, kao magla zemlju, pritisnu mirne gledaoce.
Pa opet poče pesma uz igru:
Za Rade komšijče,
za naše seljanče,
za naše seljanče,
za mlado čobanče!
Jelke tamničarke!
Jelke zulumćarke!...
Ela da igramo!
Ela da trupamo!
Opet umuknu pesma i pevanje, a igranje i dalje traje uz svirku Cigana. Mane stoji, ne igra, gleda igrače. Gleda u Zonu, vidi Zonine svilene šalvare i lagirane kondurice; čuje šuštanje svilenih šalvara i oseća miris, dah njen oseća, pomešan s đulijakom iz Kazanlika, — i ne mogade da se uzdrži više! I kad Cigani htedoše da prestanu, dade im Mane znak da sviraju dalje istu igru, pa priđe i uhvati se s leve strane do Zone.
Zona ga samo ovlaš pogleda, dade okom znak Vaski, izmećarki svojoj, i ova se odmah uhvati u kolo i rastavi Manču od Zone. Zona više i ne pogleda na Manu, igra i dalje i sve gleda u Manulaća čorbadži-Ranđelovog, a kad Mane dođe u igranju prema njoj, a ona ga i ne gleda, nego samo pući usta...
A Manu steglo nešto u grlu; zabolele ga slepe oči, a u ustima mu gorko i suvo. jedva je čekao da prestanu Cigani. Kad se svršila igra, povukao se do kapije jedne i brisao čelo dugo.
Zarekao se da se više neće hvatati do Zone; a nije mu to ni trebalo, jer Zona više nije igrala; ostala je i samo gledala.
Kad zasviraše „Niševljanku“, Manča se uhvati do Kaline. Zona više nije igrala. Gledala je kako igraju, a nije ispuštala iz očiju Mana i Kalinu; gledala je kako igraju, kako je Kalina snažno i grčevito uhvatila rukom njegovu ruku, pa od vremena na vreme briše znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto drži, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!...
I drugu igru, opet „Jelku tamničarku“, igrali su, jedno do drugog, Kalina i Mane.
I Zoni dođe nešto teško. Naslonila se na Genu, drugaricu svoju, pa se izgubila. Gleda besvesno po onom šarenilu koje promiče ispred nje, sluša svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i sluša pesmu, čuje srebrni devojački glas Kalinin gde peva...
Da me mladu dava
za naše komšijče!
A Mane i Kalina su komšije!... To joj pade na pamet, i ona pogleda Kalinu kako je srećna i blažena! I Zoni postade nešto teško i dosadno. Sve joj beše dosadno, a najdosadniji joj se učini baš onaj Manulać — koga je malopre onoliko gledala — kad joj priđe i ponudi je šakom kokica!... Nije znala ko joj je u taj par crnji — Manulać ili ona fukara Kalina!... Silno ugrize donju usnu i još silnije stezaše za ruku Genu, drugaricu svoju, na koju se od silna derta i kara-sevdaha naslonila...
Svršila se i ova igra. Odmaraju se i igrači — neki idu „nišaljci“ da se ljuljaju. Razleže se pesma s nišaljke, razgovor na sve strane, samo se drugarice ućutale.
— Vaske, mori! — zovnu Zona izmećarku svoju, a nozdrve joj se silno šire na naprćenom nosiću njenom.
— Što iskaš, Zone? — odazva se i pritrča joj Vaska.
— Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirsko!
— Tuj sam! Što ti trebam? — zapita je Kalina kad dođe.
— Vika’ te... ete... — poče Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivački desnu nogu... Ti si sirotinja. Kad ručaš, ti tag ne večeraš... Ta, vikam... ako iskaš... — i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo — vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi... Vaska ni se udava... ta... da se ceniš, hizmet da ni činiš u kuću!...
— Ete, što pa da si cenim?... — odgovori joj Kalina. — Imam si majku i brata... Izmećarka neću sam!... Sal pri majku hizmet ću da činim...
— I pri muža... — upade joj u reč zajedljivo Zona.
— Pa, ako dadne Gospod i k’smet mi bidne... i pri njeg’...
— Kod Manču li? — prekide je Zona jetko, šapatom. — Fukaro!...
— Kako reče?... Ne ču’ te dobro!... — zapita je blago i pogleda blagim pogledom a suznih očiju Kalina.
— Pa... nećeš da mi budeš izmećarka?
— Jok! — reče ponosito Kalina — Nesam za vašu kuću...
— A, za oro li si? Ah, što si pa devojče za oro!... — reče pakosno i pogleda je prezrivo od glave do pete.
— Zone, mori!... Ne slušaj gu, Kalino, što zbori! Idi si! — upade Gena u reč i povuče silno Zonu za ruku. — ’Ajd’ — dom da si idemo!...
Bilo je vreme već. Krave se već vraćahu s paše, fenjerdžija opštinski već prolazi s merdevinama da pali fenjere, a patroldžije lepim redom prolaze glavnim sokakom; i iz gomile se malo-malo odvaja jedan po jedan u pobočne sokake da, potkrepljen, cele noći bdi nad imanjem i čašću umornih i zaspalih građana... Počeše se razilaziti i s „nišaljke“ i s igranja... Sve ih je manje i manje. Oni dalji se ranije krenuše, a ovi bliži malo docnije. I mesto na kome su maločas igrali i kikotali i podvriskivali ostade prazno i pusto i izgledaše tužno s onim pogaženim ranim prolećnim cvećem koje se otkidalo i otpadalo s igračica!... I Zona pođe zlovoljno kući. Osvrte se još jednom i vide kako Mane i Kalina pođoše i uputiše se zajedno, i ču kako se Mane nudi Kalini da je doprati do njenih avlijskih vrata, a ona ga blagodarno poglêda, ali ga ipak odbija i moli ga zagušenim glasom:
— Nemoj, Mane, dve ti oči!... Ostavi me!... Sama ću si idem!... Vrni se! Živa ti ja! Će me vidi bata! Sramota odi čoveci!... Vrni se, Mane, dve ti oči!...
Gledala ih Zona, ali zamalo; zakloniše ih i zahvatiše među se gomile vesele omladine... Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momčadije, i idući tako kućama svojim, pevaju složno oba reda...
Dan na umoru, izdahnuo već; zvezde trepere s neba, tiho veče se spušta na zemlju, a iz grla srećna i vesela mlada sveta razleže se kroz tiho proletnje veče setna pesma u kojoj se iskazuju beskrajna tuga, stara tuga, večna kao i čovečanstvo:
Da znaješ, momo, mori, da znaješ,
kakva je, tugo, mori, žalba za mlados’