Zona Zamfirova/4
Glava četvrta
U njoj je ispričano jedno familijarno veće na kome je utvrđen spisak kandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili, još bolje, devojaka od kojih jednu treba sebi za saputnicu u životu da izabere majstor Mane kujundžija.
Nekoliko dana docnije, a kod Jevde se opet skupljaju na novo familijarno veće. Svaki čas tek zaklaparaju nanule ili papuče preko kaldrmisane avlije, i jedna po jedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima. Skupljaju se, i tu su već na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruška, Paraškeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one došle na poziv Jevdin, samo najmlađa, tetka Doka, došla je, kao i uvek, nezvana. Bila je to još lepa i jedra žena, malo čudnih manira. Često se zaboravi, pa zviždi sokakom. Nju su obično uvek izbegavali — niti su je pozivali k sebi u kuću niti su je vodili kad su kuda išli. A ako su je baš kadgod i poveli, to je uvek bilo posle dužeg svađanja i pogađanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka teško pristajala. jer doka je bila vrlo nezgodna: uvek bi ponešto lupila iako je niko pitao nije, i često bi time društvo u nepriliku dovodila. A imala je običaj da ono što kaže uporno brani, pa i da se potuče, jer je bila poznata kao ubojica. Zato su je izbegavali; a kad je se nisu mogli otresti, nego su je morali povesti, vodili su je samo pod tim uslovom da ništa, ni reči, ne sme progovoriti. Redovno se tada morala zakleti u svoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala — da neće ni usta otvoriti! No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo. jer Doka je uvek umela nekako lako i vešto da namiriše gde je dobro društvo, bilo po kakvom mirisu od pržene kafe, ili po zvuku od cvrčanja na tavici, bilo naposletku po papučama i nanulama poređanim ispred nekih vrata, — što je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak i dokaz da tu ima društva, i da će biti kafe i jeglena.
Četiri tetke i dve strine Manine posedale po minderlucima unaokolo i sve srču kafu, a poneke i zadimanile kao muško. Tetka Doka pije i kafu i mastiku i uz to puši kao Turčin.
Srču kafu i razgovaraju o udavačama za koje su našle da bi mogle biti prilika za njihovog Manču.
Poče strinka Paraškeva:
— u Madine, ete, tam’ sproti Zelenu češmu, kakvo devojče iskoči — pusta ne ostala!... Onakvu lepotinju veće u moj vek — a ja sam si žena ubavačko stara — jošte ne vido’... Fruzina gu, ete, ime...
— Mori, zar ona si je jedna?! — prihvati tetka Ruška. — u Jordana Kaltagdžije dom što si procafte devojčence, ete, ono Timče... Kako zambak t’nka! Da ostade jošte turcko, ćaše, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na vêru ni!... E, što mu, Jevdo, ne zboriš, ete za njuma?
— E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok!
— Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu mâznu Beograđanku, ta mu sag ove naše nesu prilika?! — umeša se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni od jedne iz veća
Spomenuše još nekoliko njih. Spomenuše diku Grnčarsku, Lenče Kubedžijsko, Done Češmendžijsko i Zone Stavrino i Jone Mamino. Sve su to i lepe i poštene devojke i radene devojke. Cele nedelje rade u kući, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, a u ponedeljak zavrgnu motike preko ramena, pevajući ,,Zelen zekir, drago moje“, idu u polje, u njivu ili u vinograd... Sve su to bile lepe prilike za Manču. Priznaje to Jevda i kaže da će govoriti Manči, sinu svom.
— Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki! Što da si sedi neženat, ta da si gubi vek i godine?! derviš li je, kaluger li je ta da si samotuje?! I ja mu zborešem, ama me ič ne sluša!... „’Ajde, vika mi on, ćuti si, Doke! Tebe ti lasno, reče; ti si misliš da se sag lasno može da oženi, da mi je men’, reče, lasno nevestu da nađem kako teb’ što je lasno šišence rakijke da si pijneš!... Bećarl’k džibi sultanl’k olmaz“, reče, i tol’ko! Ne ’tede više, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga — kad vido’ što je brljiv — batali!... A što pa ima devojčiki što su pristasali za udavanje, — paša, pa da g’im ne maniše! Em kol’ko gi milo da se udadnu, i tol’ko gi jošte dvaput pomilo za našoga Manču, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!... O, bož’ke, kol’ku mi čes’ čine i davaju devojčiki, a sve zaradi tvojega Manču! Ubavo si vidim, demek, zašto je toj! Preko čaršiju trče, ta da me u ruke celuju, „Živo-zdravo“ mi reknu... sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine. Njeknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono Kubedžijsko. Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je!“ vika pa druga. Bož’ke! da se polome služejeći me!... A ja si sedim, pa, kako pašina majka, primam si čes’ i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: „A ripčiki! Da se istepate vi za toj, vikam; ja, ako sam si žena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men’ toj“. Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li, Doke, što je, reče, ubavo ovoj Zone Adžijsko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlo kako fildiš, a usta gu, reče, kako merdžan-ateš!... Eh, reče, pusta, reče, vera što ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uznem, ete, za mojega Halila!...“ I istin’ zboreše žena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu. Pa kad gu vid’o onu njojnu t’nku snagu, pa one njojne puste kose, pa one bele, cvrste grudi, kako dva fildžana, pa ono njojno devojačko sramuvanje! Lele, tugoo! — viknu Doka, pa se zavali onako bećarski i raspali cigaru, srknu iz fildžana, pa nastavi: — A men’ mi dođe nešto žal’, pa si zborim u pamet: „E, crna Doke, pusti tvoj k’smet!... Što nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu“, — tol’ko što je lepotinja!...
— ’Adje ćuti si, nesrećo! — obrecnu se Jevda na nju. — Neje te ni sram?... Kako zboriš to?!...
— Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; ništo, ete, lošo ne napraji!... — reče i ispi opet jednu čašicu mastike, pa dodade: — Ako iskaš, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gledaš i seiriš i biraš, ete, za tvojega Manču, pa da ti, kako i men’, dođe žal i krivo što nesi ti Manča!
— Ih, — graknuše neke — što je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesrećo bećarska!... Dom da si ideš! — povikaše i skočiše sve na nju. — Koj te je zvaja?!... ’Aj’ si dom!...
— Koj da si ide dom?! Ja li?! — planu Doka i skide jednu papuču i steže je. — Ruška nek’ si iskoči! Kakva mi je ona tetka!?... A kad bude ništo zort, ja ću se tepam i karam zaradi našega Manču, a vi jok!
— Ja-gu, što si zbori! — kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe? — reče i pokaza na izmećarku Denu, kojoj odmah zatim dade očima znak da pokupi fildžane i rakijske čašice i šišence s mastikom, kojom se — češće od sviju — posluživala tetka Doka, dok je pričala slike iz hamama, pa da sve to iznese napolje. A to je sasvim umesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna šta sve može lupiti i ispričati (pa i potući se s nekom!) tetka Doka, kojoj su fes i šamija došli već malo više nakrivo, i tako izdavali njeno raspoloženje.
A zatim se podigoše sve s minderluka; Dena im već okrenula nanule i papuče ka avliji, i ove ponovo, onako stojeći, još jedared izređaše imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mančom.
— Ama s men’ u amam da iskočiš, — salete je Doka — da seiriš i da vidiš jednu ubavinju i lepotiju odi devojčiki!... Mori, u pašine saraje, pa bi iskočile i tam’ pomeđu tri teste Đurđijanke i Stambolijke potakve; iskočile bi i tam’ najlepe i najubave!...
— De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke...
— Ete, toj Zone Čorbadžijsko da vidiš sal!... — veli joj Doka izlazeći. — Ja ću si razberem kad će Adžijsko u amam, pa da si odemo ja i ti; a ja ću platim amam i za men’ i za teb’ — sal ono Zone Adžijsko da vidiš i ti da seiriš, pa... ako što nesi muško