Zona Zamfirova/14

Glava četrnaesta

Glava četrnaesta

Tu je opisano kako je tetka Taska donela u Zamfirovu kuću prvi glas i opširan izveštaj skoro o svemu onome što se u varoši govorilo, i kako je ta vest kao grom porazila domaćicu Tašanu.

Stari Zamfir nije tih dana bio doma. Po svom običaju otišao je na svoj čifluk, gde se često i rado bavio po nekoliko dana radi domazluka, a možda još — kako je besposlena čaršija govorila — i radi neke čivčike svoje, neke „Bele Vele“, kako su je svi zvali, a koja je, po onom da „medved najbolju krušku ugrabi“, imala cmolju muža.

Иако су Замфира варошке жене немилосрдно критиковале због тога и говориле: „Тој ли је за његове године?! Деда се вика, — а погле шта праји! Бела глава, бре, брате!“, ипак је он редовно и радо долазио тамо. И несрећа је тако хтела да се ових дана тамо нађе и да севдалише и слуша како му сељанке певају песму коју је на чифлуку радо слушао, песму:

Zapregni, Velo, zapregni,

zapregni skuti, rukavi.

Izmesi, Velo, izmesi,

izmesi čistu pogaču!

Će dojdu, Velo, će dojdu,

će dojdu selski sejmeni!...

Ali dok je on slušao na čifluku omiljenu pesmu, desilo se ono oko njegove kuće, — i kritici i grdnjama na njega nije bilo kraja. „Nesreća drta!“ grdile su ga ma’alske žene, „što si dom ne sedi,

veće se krši vrat po čiflaci, a po kuću, sokak i ma’alu mu se taraf—taraf čini!“ Tako su govorile jer su sve verovale da se sinoćni događaj mogao dogoditi samo zbog nemara i te izvesne

lakomislenosti hadži-Zamfirove. I nisu mu oprostile ni kad je, istoga dana posle podne, stigao sa čifluka, i videle ga kako je otišao gospodinu načelniku. „Docne si se setija, hadžijo! Beše mu

rabota!“ rekoše tvrdo uverene da što su videle i čule, da je to viđeno i čuveno! jer celo pre podne toga dana vrzmale su se ispred i oko kuće hadži-Zamfirove; privirivale i ulazile unutra pod

raznim izgovorom: jedne tražile hadžiju, druge pozajmljivale čunke za razboje, jedne tražile na zajam malo soli, k’ne i tome podobne stvari. Ali Zone nigde ne beše, niko je nije video (a čudno bi

im bilo da su je i videle!). Spazile su samo to da su domaći svi nekako smeteni, rasejani i zabrinuti — i tada im je sve jasno, jasno kao dan bilo...

A tako je nekako baš i bilo. U kući Zamfirovoj doista je bilo nešto tužno, nešto sve rasejano, neki umor i tišina celoga toga dana, sve dok nije u sam mrak banula u kuću tetka Taska, i s

vrata, pre „živo zdravo“, sva zaduvana i usplahirena, zapitala:

— Zone kude vi je? Sag si dođo’ iz lojze, pusto ostalo! Filoksera ga poručala!... Zone tuj li je?

— Tuj, ta što? — odgovara joj začuđeno Tašana.

— Zdrava li je, živa li je? — pita tetka Taska, a ne može još nikako da se izduva.

— Etee, — oteže Tašana — kako da ti reknem?...

— Ama doma li je? Nije iskačala nikud? — zapita tetka Taska, a uprla ispitivački pogled u Tašanu i donju usnu isturila kao ćepenak.

— Zašto me pa gledaš tol’ko?! — pita je začuđeno Tašana.

— Što te gledam, — to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, — trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone?

— Ete, pa ovde si je!

— Vazdan-dan? — pita Taska.

— Vazdan-dan! — odgovara Tašana.

— I svu noć?

— Taske, mori! — viknu Tašana, poplašena od njena pogleda.

— Neje nikud iskačala?

— Neje... Neje iskačala ni u avliju! Treći dan veće... Mori, zašto me pituješ?

— Pa kude je? Vikni gu! Okni gu pri nas. — Zone, mori! Ela ’vam-ke pri tetu ti! — razdera se tetka Taska.

Zona se odazva na poziv i izađe iz sobe. Umotana u bundicu, sa povezanim čelom i omotanim vratom, bleda i malaksala, izađe; osmehnu se bolno, pokloni i poljubi tetka Tasku u ruku, pa se spusti

i sede na minderluk i gledaše umorno i tužno dole ustranu.

— Što ti je, mori?

— Bolna sam, teto, — odgovara polako Zona.

— Bolna?

— Glava gu boli, — veli Tašana. — Ima si zauške, ta nikakva se napraji; ništa ne valja, veće tri din, ete.

— Pa mlogo li si bolna? U čaršiju i ma’alu nesi iskačala?

— Za kakvo iskačanje pa zboriš? — pita je tiho i bolno Zone.

— Pa, demek, za spaciruvanje, ete, nesi iskačala?

— Jok! — odgovara Zona umorno i uvi se još jače u svoju zelenu svilenu bundicu, sede i nasloni čelo na ruku, oduprtu o koleno.

— Da čuješ, demek, ništo... što se zbori. Što ima, što nema poma’ale, i po svet, za toj si mislim i zborim!... — veli Taska.

— Jok, teto, — odgovara tiho Zona, pa zaroni još jače svoju lepu, bledu glavu u šake i zatrese je bolno. — Što će mi veće svet, i čaršija, i ma’ale?!...

— Pa, ete, dete si, — veli joj tiho Taska — ako u tej godine nećeš, a ti kada ćeš?!

— Bilo je! — prošapta Zona, pa se zavali i pade licem na šiljte od minderluka.

— Pa ćorče i slepče nijedne, — planu tetka Taska — skutaste se tuj kako brabinjci u zêm, pa ni čujete ni vidite pa što se zbori i čini! A po ma’ale puca bruka... iskočila reč, ide prikažnja, a

ja u zêm da propadnem odi tija reči!...

— Kakvija reči? — zapita je Tašana.

— Eh, pa zbore si... Zbore po čaršiju i po ma’ale.

— Tugô, a što si zbore?

— Loše si zbore, Tašano.

— Leleee, a za kog si zbore?

— Za kog si zbore? Za hadži-Zamfirovi si zbore!’ — veli Taska i pogleda krišom na onu koja je nepomično ležala na minderluku i kao da ništa nije ni slušala ni čula. — Idi si, dete, poskoči i

rekni si po jedno kafence. Iska teta i majka ti da popiju po jedno kafe, — veli Taska Zoni — pa gi prati, ete po izmećarku.

Zona se diže i ode, a Taska skide šamiju i raskomoti se, pa sede, i tek sada, kad se udobno namesti, a ona zajauka, ama onako ženski, kao na groblju.

— Crna Tašanoo, — zakuka Taska — crna i trikleta druškeee! Traži si krivo drvo sas dve krive grane, pa jednu za teb’ a drugu za men’ crnu tetku, da se besimo zašto život veće nemamo!...

— Što, mori?...

— Ete, crna sam ti muštulugdžija, Tašano! Sas crn ti aber dođo’!...

— Ćuti si, ne zbori! — viknu Tašana. — Što je bilo, zbori!

— Mori, bruka po čaršiju i po ma’ale! — poče šapćući tetka Taska. — Ona luda Doka zar je puštila taj reč! Pipka gu izela, treska gu fatila, pa gu ne puštila odi Mitrov pa sve do Đurđovdan,

ete!... Po čaršiju se, ete, zbori da je Zona stanula pobegulja, pobegulja za onoga — onoga kockarina...

— Koj, mori?

— Zone, mori... naše Zonče...

— Za koga reče?

— Za onoga džimpira i nesreću Manču...

— Tugoo, toj si zbore! — viknu Tašana, pa se uhvati za glavu, a posle se umiri malo, pa poče: — Ete, kako može da si stane „pobegulja“ kad si je, ete dom; doma si sedi dete; tri din neje

iskočilo iz kuću!... Kako može toj i da si pomisli?!

— E, idi si, pa gi pituj sama. Oni si takoj zbore. Dževap ne mogašem da si veće dajem, — tol’ki me pituvaše! Koj me sretne na put, ne zbori mi: „Živo-zdravo“, ni me pituje: „Kako si, Taske?“,

veće si zbori: „Lele, a što vi ocrni obraz Zonče vaše?!“ — „Ćuti si, kučko, zborim si ja, kako je ocrnela obraz? — Pa stanula, reče, pobegulja za Manču onoga... E što gu ne dadoste za njeg’, kad

je k’smet? Da gu dadoste sas alal, ne bi bilo sag, ete, sas aram i sas bruku!...“ zbore si. — Ama koj vi reče za toj ? Vidoste li s oči, ta da takoj možete da zborite? pitujem gi pa ja. — „Ne

vidosmo, zbore si, ama druzi vidoše i pričaše ni; ta sag po ma’ala za ništo drugo sal za toj se zbori“. Pa kako gu je ugrabija? nitujem gi pa ja. — „Pa, zbore si, adžija ne beše gu tuj, a oni

znali za toj, pa Mane si dođe lepo s kočije i s kardaši, i ona gi, reče, pričekala u akšamsko vreme; oni čuknuše u portu, a ona si iskoči, ta jala u kočije!... Pa em što ona iskoči, —

đene-đene, ama što si ponese, zbore si, jošte i jorgan i jast’ci, i kolevku, reče, i sve što treba ete-te... ete, za spijenje, kako da će, reče, pod čadar za askera da se udadne“...

— Tugooo!— uzviknu Tašana, pa se zaplaka i sede sva malaksala na minderluk.

— A ja dor ču’ to, — nastavi plačući Taska — a men’ mi se noge odsekoše, pa kako da nesu moje noge!... Ća da sednem tam, nasred čaršiju, — tol’ko si be’ oslabela odi zort i rezilak golem...

— Pa koja si zbori toj?...

— Mori, jedna li zbori?! Sve si zbore, sve me pituju. Pa si ne znam veće ni što je pološe: eli kad me pituju, eli kad si ćuti i promine, te sal gleda na men’, a duša gu se smeje što gu je,

ete, kef zaradi naš rezilak i sramotu!...

— Gospod gi sudija, — kune Tašana. — E što gi je milo da l’žu i zbore kad ništo neje bilo! Devojačku sreću da batisuju... Pa kako se naprajilo toj čudo, reci mi, Taske, ako znaš?

— E, ne znam ni sama si, Tašano, veće si i sama krstim s obe ruke, i pitujem: što je ovoj?! I kazuju jošte i to: kako gu na kočije odvezoše u Dokine; tam je, zbore si, noćila svu noć goreše

sveće u kuću, — toj kazuju...

— Za Doku zboreše?! Mori, odi tuj nesreću može da je iskočila reč i sokak-lafovi tija, ubija gu Gospod!

— Sreto’ se ja i s njuma, — veli Taska — ama ne smešem da gu pitujem ništo zašto je luda.. Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!“ viče preko sokak. „Što se, mori“, reče, „naprajilo toj

pri vas? Koj se to udava, koj se pa ženi? ’Oće li“, vika, „skoro da potrupamo malko u svatove? Puštija li je“, reče, „Manulać mustaći, ta da prilega“, reče, „na mladoženju?“ — A što je pa teb’

ti krivo za Manulaća i za mustaći? zborim gu pa ja. Ako je k’smet, pa pobolje za Munalaća nego za Manu; para paru vukuje, a čorbadžijski sin čorbadžijsku kerku, — toj si je, vikam, red u ovaj

svet. — „Čorbadžija dušu dava i gubi, a pare ne dava“, reče pa ona. „Za toj pa da nije! Nekoj si je“, reče, „bogat sas pare i bruku, a nekoj sas zdravje“, reče, „i sas sevdah; pa takoj je“,

reče, „i sas Zonu i Manu“:

Ako pare, reče, nemame,

oka i pol sevdah imame.

Sas stihovi zbori!... Ludo, što da gu prajiš?... A ja što da zborim i da se karam s budalu? Pokupi si skuti, pa brgo kroz čaršiju kako kučka kad gu poliju s vodu... Ama ona si neće da ćuti,

veće ide poza mene i zbori sal da čuje čaršija. „Ako neje istina za današnji sokak-laf, pa će bidne!“ reče Doka. „Ako danas neje, će bidne jutre. I jošte gori rezilak će dočekate! Sag se berem

zbori da je Mane došeja pri njuma, pa je đene-đene; ama skore će čujete i će se zbori i jošte pološe! Će da dâ Gospod“, reče, „pa će si ona sama da dođe i čuka na Mančinu portu! Mori, vaša bruka

i rezilak će se u novine i u knjige“, reče, „turi! da zapantiš“, reče, „ovaj moj reč, i takoj da se“, reče, „pozdraviš od men’ do onu“, reče, „brljivu čorbadžiku Tašanu!“ — završi Taska, dižući se

da ide i obećavajući da će ona da prokljuvi već ko je proturio taj glas. A zatim zovnu još Zonu da se oprosti i s njom.

— Pa idi si u krevet, — savetuje je tetka Taska, koja je važila u toj kući kao lekar ili, još bolje, kao neka „Zlatna domaća knjiga“; jer kad ona nekoga oceni da je bolestan i propiše mu neki

lek, taj mora leći u krevet i uzeti lekove, pa ma se osećao zdrav kao bik. — Legni si i pospij malko, a ja će ti veće pratim, jutre „zapisi“ odi derviši iz Leskovačku tekiju, — oni pomagaju.

Prilepi ti i obloži ti na šiju, pa će te mine i će ti prođe boles’... — veli joj ljubeći je u čelo i ispraćajući je.

— E, — zavrte tužno glavom Zona — moje si je bilo, teto! — reče bolno i ode spuštene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu...