Zona Zamfirova/11
Glava jedanaesta
U njoj su neka strašna i luda priviđenja i snovi, što su bili prirodna posledica ispričana u prošloj glavi, a što će opet isto tako (unekoliko, naravno) biti uzrok onome što će se ispričati u idućim glavama.
Kad je došao kući bio je Mane kao u groznici. U grudima mu besnela bura, a u glavi rojile se silne misli i slike. Preturaju se jedna preko druge, a glava da prsne. Ni tumaranje po ulicama, ni pokušaj da se razgali u veselom društvu i da zaboravi nemio večerašnji događaj, da svirkom i igrom zagluši buru koja mu je besnela u grudima, — sve mu to nije pomoglo! Zato je i došao kući ranije nego što obično subotom dolazi, jer se nadao da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnom svom gnezdancu, moći odahnuti malo i utešiti se; da će mu kućna noćna tišina i blagi sanak biti melem ovim novim ranama njegovim...
Bacio se onako obučen na dugi minderluk što se pružao uz čitavu jednu stranu prostrane gostinske sobe. Bila je subota. Kandilo je gorelo pred ikonom Bogorodice, koju je Mane svu okitio i pokrio srebrom, i blaga polusvetlost padaše na izmučeno lice Manino. I godila mu ta svečana i pobožna noćna tišina subotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo čas planulo, pa se svetlost i tama potiskivale svaki čas po šarenom ćilimu na podu... Mislio je o Zoni i o večerašnjem sastanku i razgovoru, o Manulaću, o proševini, o svadbi njihovoj i o životu njihovom posle svadbe, pa se trže uplašen i od same pomisli te. Vrati se opet mislima sinoćnjem događaju. Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašno jasno smejanje ponosite čorbadžijske kćeri koje se čulo iz avlije. I strašna mu beše i sama pomisao na to kako je smešan, kako bedan morao izgledati kad je ostao sam na sokaku onako gadno ismejan od jedne glupe izmećarke i od jedne hladne i bezdušne čorbadžijske kćeri!
Pa tek ona reč „kuče u čašire“ kako mu se uvrtela! On bi da je zaboravi, a ona mu se jednako nameće kao nasrtljiva dosadna muva koju ne može čovek da otera, — tako ga zaokupila ta reč!...
Dugo nije mogao sklopiti oka ni zaspati iako je to želeo i odagnavao misli. Neki polusan i polujava beše to, pa se jedno i drugo naizmence prelivalo.
Misli o večerašnjem. Huče i ljuti se. Pred očima mu živa slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako se smeši, i čuje kako se ovaj ceri... Hu, zar je i on tu bio, a on ga zadugo nije opazio! Kakva bruka!! Bar da nije to pred njim bilo! Ljut, pođe na njega, trže se i razabra se malo. Koješta! — pomisli Mane — pa Manulać nije ni bio tu. On je u to doba već obično u krevetu.
A sreća što nije bio, jer i bez toga dosta je bruke i sramote. da, misli Mane, sami su bili. Bio je samo noćni stražar, pa i on je daleko bio; šta je on mogao čuti? Ništa. A Zona i Vaska bile su tu, ali one neće smeti nikome kazati. A sačuvaj bože da je još ko tu bio! Pucala bi mu sutradan bruka po celom gradu. Ne, ne, — tešio se Mane — nije niko bio, samo one, samo ženske, a one ne smeju od muških ništa da kažu, a mogu se smejati do mile volje, — to toliko... Gleda one ženske prilike u senci visokih zidova kako stoje podalje jedna od druge, ali Manulaća nema tu, — on se ne smeje, nego one. Ah, taj smeh strašan je, iako ga sutradan niko neće čuti! Pa i ona matora tetka Taska, i ona tu; smeje se i ona, a prihvatile i one druge dve tetke, Kaliopa i Uranija. Samo se tetka Doka ne smeje, nego se ljuti: planula, pa skida papuču i poletela na njih da se bije, a Mane skočio i zaustavlja je i preklinje da se okane, da ne kupi komšiluk na tu bruku. A ona ga i ne sluša, nego se obrecuje na nj, veli mu: „Aj si, kelešu nijedan! Ovoj si je naše žensko znanje!“, pa zaokupila papučom po onim ženama, pa uza svaki udar samo vikne: „Eve, toj ti je za kuče u čašire!“ a on tada polete i viknu na nju iz svega glasa... Trže se i razabra.. Šta je ovo? pomisli Mane, kakva doka, kakve druge žene! Niko više nije tu bio, samo njih dve.
Prekrsti se i zahvali bogu što je sve to samo san bio. No, samo bi mu to još trebalo da su one bile sinoć tu!... bi mu bruka sve do Kuršumlije, Ristovca i Sukova. Umirio se malo i stao opet razmišljati, i već ga glava zabole, a željeni san nikako da naiđe. Izlaze preda nj i priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slike prelazile iz jave u san, i obratno, i najzad nije više
mogao razabrati i razlikovati: šta je njegova raspaljena budna mašta, šta bunilo, a šta varljivi sanak stvorio!... Sve je to čudnovato strašno i njemu nemilo bilo što je tada video u Tim slikama...
Svi veseli, samo on tužan; svi pusti i obesni, samo on bedan; svima do šale i smeha, samo on stoji i služi svima, pa i onim najgorima, za podsmeh. Oseća i vidi da je sve propalo za nj... Ne zna, ne seća se kad je to mogla biti proševina i prsten i kad brže je došao sam dan svadbe, samo čuje pesmu, čuje strašne one reči:
- Jesi l’ čuo da sam isprošena?
i one još strašnije reči:
Je l’ ti žao što se rastajemo,
rastajemo, a ne sastajemo!...
strahovito mu tutnje u ušima i razležu se po grudima njegovim, i on se sklanja i beži ispred podsmešljivih i pakosnih pogleda sveta. Već bilo venčanje, prošao ručak i sad posle podne grdno veselje u kući čorbadži-Zamfirovoj. Sve se sleglo tu. Silan svet se okupio, pa prekrilio sve odaje, doksate, avliju i sav sokak; na sve strane samo oro vidiš — jedno, drugo, treće oro, kako se talasa i šareni!...
Sve veselo, pa igra, peva, pije i grli se, samo on, tužan, povukao se neopaženo u jedan ćošak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav taj šareni džumbus i veselje i traži očima nju... Malo posle, eto i nje, Zone. Izlazi iz kuće, spušta se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole u avliju. Vodi je Sotirać, Manulaćev brat od tetke, koji je dever uz devojku, hramajući malo, jer ga ubijaju nove lagirane cipele, u koje jednako gleda. A Mane je gleda nedanimice i netremice. Pritisnuo rukom grudi, jer mu srce silno lupa, pa se povlači još dublje, jer se boji da ga srce ne izda — da svet ne čuje tu silnu lupu srca i da ga ne opazi... A Zona lepa, lepša no igda, i bleđa no ikada. Usta skupila, kao da će da se zaplače i gleda sanjivo, umorno i tužno po drugaricama koje se skupile oko nje. Pevaju drugarice:
Je li ti žao starih stazica,
starih stazica i drugarica?
Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smeše se na nju očiju punih suza, a posle je zagledaju i razgledaju joj odelo. A ona u bogatom i šarenom venčanom odelu. Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu pušta se tel, blešti i treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda Zona sjajna i svečana kao zavetna ikona. Na plećima bundica od ružičastog atlasa, i ispod bunde libade; libade pokriva jelek, košulju od žute burundžuk-svile, a košulja bele grudi. Dole svilena suknja i šalvare od juma basme. Sve to razgledaju drugarice i pitaju je: je li joj žao kuće i majke, je li joj žao što će da ide u tuđu kuću tuđoj majci, što neće više kod majke da noći! A njoj oči pune suza i gotova je da zaplače. Kraj nje stoji mali sestrić njen, Kostadinkino Milanče; uhvatio se za tetkinu suknju, a devojke i momci napali ga, pa ga rezile, vele mu: „Ih, kakav si pa i ti!... Tetu Zonu ti iskaju da gu ukradnu!... Nećeš više da spiješ kod tetu — će gu ukradnu. A ti si ćutiš tu, a imaš si takvo ubavo kraljevsko ime!... Jazuk, Milanče!“ A dete ih sluša i gleda čas u njih čas u Zonu, pa se smeši usiljeno i viče „jok!...“, posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze mu silno grunuše. Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se, grdi Manulaća, bije Sotiraća devera nogom i dere se — viče majku Kostadinku!
„Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!“ A Zona silno briznula tada u plač. — „Svirite, ništo, viče stari Zamfir, što zaćutaste! Što je ovoj sag?! Je li panaija, ta da smo žalni i da plačemo, — eli svadba, ta da smo veseli i da trupamo?!...“ Tada zasviraše Cigani i sve polete i poče se hvatati u kolo. Tu odnekud i ludi Gane Klinčar — i njega privuklo veselje. Svega dve stvari u svetu još voli: devojke i livene eksere; i uvek mu puna šaka eksera, a to dobija većinom prilikom silnih svojih proševina. Tek bane u kuću, pa prosi devojku. Oni ga odbiju, kažu mu da je isprošena već, ili da nemaju devojke na udaju i dadu mu šaku eksera, a on primi, kaže: hvala, i smeje se na ekser, a na devojku odmah i zaboravi... I on je sad tu, došao i on na ovaj džumbus.
Svi ga diraju, a on opet nikom ne ostaje dužan. Devojke ga zovu i pitaju ga hoće li da im bude časnik. jedna ga zove za devera, druga za kuma, treća za starojka, a on im odgovara peltečeći:
„Ne-ne-ne može! I-i-ič ne može! M-m-ladoženja ’oću sam, a d-e-de-dever, ete-ete, i ku-ku-kum, — ete-te, neću sam!“ A one ga pitaju koju će da uzme, a on kaže: „Sve po avliju i po sokak“. Svi se smeju i vele: „Lelee, ludo je, ama pa si znaje što si je poubavo! pa mu daju livenih eksera punu šaku, a on odlazi zadovoljan i cereka se na nove eksere. Tada se i Zona nasmeja onako kroza suze.
Gleda je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kao zrake sunčane kad prodru kroz kišne oblake i sunce se osmehne na zemlju... I ona se uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih. Pohvatale se do nje sve njene vršnjakinje: Timka Kaltagdžijska i Dika Grnčarska, Lenče Kubedžijsko i Genče Krivokapsko, Zone Stavrino i Jone Mamino, pa igraju i pevaju onu omiljenu Zoninu igru „Jelku tamničarku“... Igraju i pevaju:
Nane, kaži tajku
da me mladu dava
za naše komšijče,
za mlado bankerče!
Malo posle eto ti i Manulaća: vodi ga majka i gura ga da se i on uhvati i da igra. On se otima i neće, a ona ga miluje po obrazu, ljubi i moli ga i hrabri ga da igra. I on se uhvatio, pa igra, sasvim po onom: „Kako igram da igram, samo da se naigram“. Igraju svi; klikću i podvriskuju uz oca silna ćemaneta, zurle i dahireta. A Mane se sve više sklanja i povlači ukraj, i sve tužnije mu oko srca gledajući šta se sve događa. I gledajući neprestano igranje one suklate Manulaća, pade mu teško; steže mu se srce i pomisli u sebi: „I u čem nisam bolji od ovoga zevzeka Manulaća, — i ona opet volije njemu nego meni?!...“ i crne misli sve više, kao crna noć, sve više omotavahu i pritiskivahu bolnu dušu njegovu, dokle ga iz tih misli ne trže silan smeh, od kojega se tresla sva avlija i visoka trokatnica bogatoga hadži-Zamfira. Samo se čulo sa svih strana silno pljeskanje dlanovima, i uzvici „Leleee...“ i opet strašan smeh odasvud...
Trže se Mane i stade zverati na sve strane oko sebe da vidi čemu se to smeju tako silno. Pogleda, a sve oči i ruke uprte na kolovođu: njemu se smeju. Pogleda i Mane na tu stranu. Pogleda bolje, kad al’ kolovođa nije kao druge kolovođe, nego stari Žućko, stari pas Zamfirov!... Šta je ovo, ako ko boga zna? pomisli Mane, pa se samo prekrsti od čuda i reče: „Gospodi bože, i ovoj čudo u svet da vidim!“ Pogleda opet bolje, da ga oči kakogod ne varaju. Kako bi to bilo da pas vodi kolo?!... Priseća se da li je ikada video da pas vodi kolo. Ako iko, on se baš svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da je pas kadgod vodio kolo, toga se ne seća! I posle, otkud bi pas mogao dati bakšiš sviračima?!... Onaj Manulać bi još i mogao povesti kolo, ali pas — baš nikako!... „Lele, pšeško igranje — ima li ga u svet?!...“ reče Mane. Protrlja oči bojeći se da ga one možda ne varaju. Ali ne, ne vara se! Baš glavom on, stari Žućko, čiji se noćni lavež iz mirne hadži-Zamfirove avlije bestraga daleko čuje i raspoznaje. Lepo se uhvatio i on u oro i vodi oro. I, začudo, pa nekako baš i izgleda na kolovođu! Ili se to, možda, samo oči navikle, pa izgleda tako!... Na desno rame pala mu duga tanka kićanka od nakrivljena fesa, a na levo rame isplazio jezik, pa mu landara leva šapa mu na leđima, a desnom nakrivio fesić; isprsio se, pa silno zapleće nogama, a na nogama mu praznične gajtanli-čakšire i oko pasa trabolos-pojas... „Ih, što je nesrećnik!“ vele jedni. „Lelee, kuče u čašire!“ smeju se drugi, a on igra, pa i njemu smešno, ali ništa ne govori. Smeje se i on, srećan što mu se dala prilika da zabavlja goste i što ga svi prijatno gledaju; jer sve je to pojurilo sa sokaka u avliju, a okolni komšijski zidovi puni načičkani radoznala sveta I sve se to trese od silna smeha, a najviše se smeju baš sami mladenci, Zona i Manulać. Manulać se pustio iz kola, pa se samo lupa rukama po kolenu: previja se i zaboleše ga već slabine, a vilice mu ostaše razjapljene, pa ne može da ih sastavi od silna smeha koji je sve obuhvatio, i avliju, i komšiluk, i sokak. Svi se tresu od silnog smeha. jedni viču: „Lele, tugoo, kuče u čašire fatilo se u oro!“, a drugi počeli da viču: „Ua, ua!“ i siti gledanja i njegovog igranja pitaju: „Ako li, more, da mu prikačimo na rep tendžeru?!“, a treći prihvataju radosno i predlažu još: „Pa da ga napudimo da juri, ete, u čašire kroz sokaci i po druge ma’ale?!“ I gotovi su već da potraže tendžeru, a izmećarka Vaska već pošla po nju da mu je privežu na rep i viknu za njim jedno „Ua!“, ali se tu sada Zona umešala, pa ne da. Smeje se, istina, ali ga ipak brani, zaustavlja ih i veli im: „Mori, ćoravi li ste, što li, ćorče nijedne? Mori, neje to Žućko!... To si je Mane, Mane kujundžija!... Ne davam vi ga!... Tugoo!“ reče, pa se zasmeja i jedva govori od smeha. „Malo li je zar muke i bruke njegove, ta sag da mu vrzujete ta p tendžeru jošte da ponese?!...“
A Manulać sve skače od radosti i smeha držeći tendžeru koju mu je donela i predala Vaska... A od silna smeha razglavile su se vilice i ostale tako razglavljene, pa ne može da ih sastavi, nego mu priteče u pomoć majka, udari ga jednom pesnicom odozgo po glavi, a drugom odozdo po donjoj vilici, dok mu jedva sastavi. A on se dere: „Ua, ua!“
A Mana oblio mrtvački znoj. Steglo ga nešto u grlu, davi ga, pritiskuje mu grudi... Oko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, — i on jeknu silno: „L’že, kučka!... Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče! Ovoj su mađije!... Kuče kude je vodilo oro?“ pa nabi fes na oči i naže kroz svet da beži. Ali nekako ne može. Teško korača — smeta mu nešto; kao da gaca kroz duboku vodu i da hoće uz vodu — tako teško odmiče, a sve poletelo na njega, i viče: „Ua!“, a on svaki čas pada, pa se opet diže i opet beži. I brani se rukama, a njih teško diže: malaksale mu; on pada i opet se diže i grabi napred, a za njim se jednako ori ono strahovito: „Lele, kuče u čašire!“ I on se opet sapleće, pada, muči se da se digne, ali već ne mogaše, — a utom se i probudi...
Beše gola voda... Sede na minderluk, uhvati se za čelo i, teško dišući, gledaše unezvereno oko sebe i ne verovaše čisto onoj tišini i usamljenosti u kojoj se sada nađe posle malopređašnje tišme i vreve! dugo je tako ćutao pogružen i nesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, strašan i ružan san bio. I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije.
Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...
Zora je već zabelela, gugutke i golubovi gukali ispod strehe, kandilo dogorevalo, a on još sedi i razmišlja o strašnoj sinoćnoj javi i još strašnijem snu noćašnjem, i o Zoni, koja sada mirno i bezbrižno spava, jer je legla mirne savesti, iako ga je sinoć onako ljuto i nemilosrdno uvredila...