Zona Zamfirova/1
Glava prva
U kojoj je opisana jegna dirljiva scena između kalfe Kote i šegrta Pote, dalje, kuća hadži Zamfira čorbadžije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke.
U kujundžinici Mana kujundžije sede kalfa Kote i šegrt Pote, i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovršuje neku srmali-muštiklu, — koju je poručio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveći kicoš i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, — a glavati čupavi šegrt Pote, i on šmrče i radi; čisti zečjom nogom stare minđuše i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zvižduće nešto, a šegrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe:
Sinoćke te, lele, vido’, Zone,
gde se premenjuvaš...
Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
A Pote se zaneo kao tetreb pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom:
Gde se premenjuvaš, lele, Zone,
u nova gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...
ali ne dovrši jer puče šamar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđuše i pogleda začuđeno u kalfa-Kotu.
— Što me pa tepaš, bata-Kote? — pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udareno mesto na glavi.
— A, bre, ešeku nijedan, — pita ga kalfa Kote — kakvo pojenje u dućan?!
A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
— Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
Pote ćuti i češe se po glavi koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito zadovoljstvo.
— Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! — opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. — Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!... Što si gu ti pa da možeš da poješ?!
Pote oborio oči, pa se stidi.
— Paa... — nastavlja kalfa Kote — ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje košulju i čiček-anteriju u bašču?!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan.
— Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!...
— Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše. Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u čorbadžijsku baštu i uživao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi očekivani drugi šamar, on polako ispruži šiju i glavu, pogleda plašljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđuše, šmrknu i produži posao i ne razmišljajući baš mnogo zašto je dobio šamar. Možda zato što je s tim načisto bio da su šamari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog šegrtskog položaja. A vukao je šamare preko cele godine. Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi. Zato zaboravi brzo dobiveni šamar, pa kad svrši posao, primače preda se bednu svoju večeru, — komad hleba i poveće parče pečene bundeve — prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt — mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu bundevu, i teši se i uživa već sad. Zato i nije čuo kad ga je još jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu.
Kalfa Kote ne dobi odgovora.
A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo ni od koga je pesmu naučio, a još manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuviše dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je šegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio od majstor-Mana. A posle, baš da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj šamar što ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je više nije pevao pred majstorom. Pa i ono maločas, možda šegrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni dužan, dobio šamar da nije sam on, isti kalfa Kote, zviždukao baš tu istu pesmu. Ukratko reći, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova naša pripovetka počinje. Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao više da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uveče leže u krevet, šapuće te stihove; kad ujutru ustane i potraži papuče, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevuši tu pesmu: „Sinoćke te, lele, vido’, Zone...“
Svaki ju je znao i pevušio, i ženjeni i neženjeni, i mladi čapkuni i stari dilberi pevuše je. Čak i prozaični ćir-Moša Abenšaam pevušio bi je kad bi što dobro prodao, ili kad bi, sarafeći, koga zabušio i prevario — i on bi, trljajući ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, poštovani čitatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima što ne znate, a što ćete tek iz ove pripovetke saznati, a to što ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.
Zona je bila kći čuvenog čorbadži-Zamfira, bogatog i uvaženog čorbadžije, silnog negda čorbadžije. Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema više! Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom konaku. Paša se vrlo često savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i čibuka popušili i mastika popili, i Zamfir u pašinom konaku i paša u Zamfirovoj gospodskoj kući! I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo. Svaku nepravdu učinjenu kavurima on je lako, od šale, zalečio, samo kad se krenuo. Tek se digne do paše. Jave ga, a paša ga odmah pusti k sebi. Čorbadži-Zamfir uđe, pokloni se paši, paša mu da znak da sedne. Donose kafe i čibuke, piju i srču. Paša zapodeva razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; čini se ljut, ćuti, srče kafu i pušta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu. Paši već pomalo dosadno. — Opet menjaju čibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako ćuti. Paša već unemiren.
— Što si ćutiš, čorbadži-Zamfir?!...
— Pa... pitaj me, pašo, pa će si zborim! — odgovara kao malo uslužno i ponizno, ali i hladno, Zamfir.
— Ne li te pita, a ti si sal ćutiš!
Zamfir sleže ramenima, pušta guste dimove i gleda u stranu kroz pendžer.
— Koja mi fajda, čestiti pašo, i da si zborim? — reći će u neko doba čorbadži-Zamfir. — I komu da si zborim?! — Pa skine fes i briše čelo.
I treći čibuci i treće kafe dođoše, a čorbadži-Zamfir tek sad malo da se odobrovolji i kaže šta ga je nagnalo da dođe paši, ispriča mu neku sirotinjsku nevolju. Potuži mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom. A paša mu se pravda, obećava, a što obeća, to će i ispuniti — zna to čorbadži-Zamfir.
— Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!...
A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, — „Sal dór čukne u tèl u Stambul — i paša već beše!“ — govorahu često meštani hvaleći silu i moć čorbadži-Zamfira.
A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog. Njegovi vinogradi i čifluci mnogobrojni su, i ko bi ih mogao izređati! Ali šta da se čitaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i viši i lepši i od samih pašinih! Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve. Kapija velika, sva išarana čestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje već sama ona bogatstvo domaćinovo. Kuća dvokatna, visoka, s mnogim visokim odžacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oči i raspoznavala se usred ostalih kuća, sa doksatima i mnoštvom prozora i kapcima U kuću se ulazilo preko mnogih širokih basamaka. Avlija prostrana. Ispred kuće manja baštica, takozvana devojačka bašta, puna svakojakog cveća: ruže, karamfila, zambaka i kakvog ne cveća! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kućom su još i dva stara granata i lisnata šamduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari čorbadži-Zamfir. I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima; pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i feredža i bademastih velikih očiju, i pesme jedne koja se negda tiho pevušila po srpskoj mahali, — tiho, da Turci ne čuju — pesme o mladom kanuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho žali za mladošću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo. I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, čorbadži-Zamfir nerado ostavlja kuću i slabo izlazi u čaršiju. Tu sedi i puši, pije kafu i amberiju, odatle naređuje i savetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mlađih — ipak je tih dana dobre volje.
Bio je stari ašik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad već čestitim i primernim matronama, staricama. Mlađi svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju.
I danas, još ovako star, voli hadži Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.
— Aaa, Mado, — rekao bi kad je sretne — kude ti je ubavinja tvoja?
— E, hadžijo, — odgovara mu ona — prođe si naše!...
— Prođe, Mado! Odoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!...
— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad...
Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraće molitve. U avliji nekoliko koševa, peć za hleb, štale za konje i velika šupa, a u šupi dvoja obična kola, pa čak i jedan „pajton“, istina staroga fazona, nalik na one faraonove „kolesnice“ iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnoga dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kažem da je još samo paša imao takav „pajton“. i niko više u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva čorbadži-Zamfirovog.
Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadžijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili. Kujna je bila najmilije i, tako reći, najtoplije mesto u prostranim konacima čorbadži-Zamfirovim. Tu ponekad i sam čorbadžija svrne da popije kafu. Tada obično svi iziđu, samo po jedno muško i žensko od mlađih ostanu, stoje tu kao sveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga. Ali većim delom dana to je mesto samo za čeljad i za ženskadiju. Tu posedaju na one seljačke, grubo odeljane i sklepane tronožne stoličice, nalik na papudžijske, pa povazdan peku i srču kafu, ili jedu pečene semenke od bundeve ili kokice od kukuruza i, onako raskomoćene, samo u jelečićima i šalvarama, slušaju novosti iz komšiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obično i redovno nikoga ne ostavljaju na miru. Sve se tu sjuri, i domaći i iz komšiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot, cičanje, uzvici: „Muka te izela!“ Ponekad se i papučama u šali gađaju; a čim uđe muško, one ućute i uprepodobe se, kao da ništa nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se već dosad pet devojaka podsvojkinja udalo. Tu se zagledale i zaljubile u momke čorbadži-Zamfirove, za njih se udale i postale domaćice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osećale kao rod toj kući. I kad su služile i dvorile čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira. One ga i ne zovu drukče nego čorbadžijo, ’adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu — čorbadžike, ’adžike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopšte, odnošaj je patrijarhalan i srdačan. Čorbadži-Zamfir, iako je ponosit i silan u čaršiji i među Turcima i među Srbima, ovde među njima je blag, gleda na njih onako, kako da kažem, kao na decu. Kad ponekad uđe u kujnu da zapali čibuk, oslovi ih obično: „Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdžanateš u lulu mi! ’Ajde, pa će ti poigram u svadbu! Hahaha!“ smeje se čorbadžija, pa je uštine za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plećima, od kojih čisto hoće da prsne ono malo jeleče njeno. Biva da ponekad bane domaćica mu Tašana (od koje se čorbadži-Zamfir — iako je tri paše surgunisao — ipak pribojavao pomalo); tada čorbadžija brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da ništa nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: „Će se udaš. Domaćica će staneš, obraz da čuvaš; zašto obraz — tol’ko! — i pokaže dva prsta širine. — Neje, ete, golema stvar, ama — i tu digne obrve i prst uvis i veli značajno — golêm kapetal!“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak — kako tamo vele — „turio u pesmu“ čorbadži-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se još peva pesma:
Gospodar mi sedi na sandalija,
gospodar mi pije ljuta raćija;
gospodar mi zbori, Cveta ga dvori,
gospodar se smije, Cveta se vije!
Čorbadži-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Možda zato što je bio čovek meraklija i voleo pesmu. Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju. Kad leti posle ručka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale:
Slavej-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara,
sama ću ga probuditi!...
A kad bi ustao, potrčale bi odmah na doksat da ga posluže. jedna mu nosi na poslužavniku parče stambolskog ratloka, čašu studene vode i čašicu mastike, a druga — legen i ibrik i tanak peškir. On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo — ali samo običaja radi — stenjao bi i ječao počešće. „Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... pšeško živenje moje?! ...“ Tužio bi se na težak i bedan ovaj život, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i šalio malo s njima, pitao bi ih ima li što slađe od ratloka.
Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pašinski. Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kući, u predsoblju, šta sve čovek može da vidi! Tu silni legeni, ibrici, sahani, srebrni šavdani, tepsije i sinije po metar i po u prečniku, pa one ćase, mangali, i čega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano. Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po čorbadži-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole po kaldrmi. A tek po odajama! Kakav raskoš i kakvo šarenilo! Ćilimi pirotski i ćiprovački, angorski tepisi i sanduci sedefski stambolski puni svile i kadife; po duvarima oružje skupoceno, poklon od paša i bimbaša. Uza zid sa sve četiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog desetogodišnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove još i hadži Zamfir.
Ali hadži Zamfir je imao još jedno bogatstvo — imao je nešto što se ne može lako kupiti ni steći, nešto što sam bog daruje čoveku, pa zato to svaki čorbadžija i nema. To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene ostaše lepe, ali je Zona ipak najlepša među njima bila. Imala oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo „zlato materino“. Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu „Sinoćke te, lele, vido’, Zone“. More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadži Zamfirovu. A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to još i bogata, bila je razmažena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći demonska. Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine čaršijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog načelnika pa do ćosavog praktikanta, od majstora do šegrta, — sve je to rado gledalo i uvek našlo tek nešto da se okrene i pogleda na onu stranu. I sam stari penzionisani predsednik suda, koga su mlađi činovnici među sobom zvali „mačor“, i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!... Pa bi se opet okrenuo i gledao na onu stranu kud bi prošla Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici i alevim šalvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod žute satinske suknjice sa cvetićima. A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
Sva čaršija gleda za njom, i mimoprolazeći i oni što sede po ćepencima i šiju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa šiju dalje. I sam Manasija — „čapkun Mane“ nazvan — kujundžija, koliko je puta — on, čapkun i nesrećnik da mu je trebalo para tražiti! — koliko je puta kad ona prođe, od sevdaluka tresnuo po divno izrađenoj tabakeri od čiste srme i slubio je kad prođe Zona Zamfirova! A zatim bi batalio posao, primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i puštao guste dimove i dugo i dugo zanet u misli gledao bi za njom čaršijom. Blenuo za njom i činilo mu se kao da je ostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, — dugu zelenu prugu od bundice i žutu od suknje i alevu od šalvara lepe i ponosite Zone Zamfirove.