5
Zmaj-Ognjeni Vuče i car od Stambola
(Iz Bosne)
Ali grmi al' se zemlja trese,
Al' udara more o bregove,
Al pucaju na Zadru topovi?
Niti grmi nit' se zemlja trese,
Nit' udara more o bregove,
Nit' pucaju na Zadru topovi,
Veće gude gusle Grgurove,
On doziva Milutina slugu:
„Milutine, moja prava slugo!
„Al' je vedro, ali je oblačno?
„Ali pada kiša iz oblaka,
„Zar je moja prokapala kula?
„Skoro sam je junak ponovio.“
Besjedi mu sluga Milutine:
„Gospodare, slijepac Grgure!
„Jeste vedro, a oblačno nije
„I ne pada kiša iz oblaka,
„Nije tvoja prokapala kula,
„Već eto ti uz koljeno ljube,
„Na desnu se naslonila ruku,
„Pa proljeva suze niz obraze;
„Kako njojzi grozno udaraju,
„Sve je tvoje gusle nakapala,
„Stoga su ti gusle ogugnule,
Pa ti one tuđeti ne mogu.“
On zastavi gusle javorove
i gudalo drvo jadikovo,
Pa je ljubi tiho govorio:
„Ljubo moja, da od Boga nađeš!
„Što je tebi u odžaku mome?
„Al' si gladna hljeba bijeloga?
„Al' si žedna vina crvenoga?
„Al' s odjeću svoju poderala?
„Ali ti je blaga ponestalo,
„Te proljevanš suze niz obraze?"
Skoči ljuba na noge lagane,
Pred njime se smjerno poklonila:
„Gospodare, slijepac Grgure!
„Sramota je pogledati u te,
„Kamo l' nije besjediti s tobom;
„Ja nijesam poželjela xljeba,
„Ni odjeću jesam poderala,
„Nit' je meni blaga ponestalo;
„Ako ronim suze niz obraze,
„To je meni za nevolju ljutu:
„Sinoć mi se malo čedo nađe,
„Čedo malo, ali muška glava,
„Na njemu je čudo od biljega,
„Na glavi mu tri pramena vučja,
„Iz usta mu modar plamen bije,
„Na desnici sablja zapisana,
„Oko nje je guja umotana,
„U zubima šestoperca drži,
„Ja bih rekla, da bi junak bio;
„Al' imamo čudna dušmanina,
„Majku tvoju a svekrvu moju,
„Ni mog čeda gledati ne more,
„Već je jutros rano uranila,
„Odlećela stolu i Stambolu,
„Opanjkati čedo prenejako,
„Zetu svome caru u Stambolu,
„Pa će naše čedo odnijeti,
„Prenejaka njega umoriti.
Besjedi joj slijepac Grgure:
„Čuješ mene, moja vjerna ljubo!
„Ti se ne boj čedu prenejaku,
„Ti okupaj čedo prenejako,
„I povij ga u mekanu svilu,
„Pa donesi divit i kalema
„I hartije knjige bez jazije,
„Sjedi meni uz desno koljeno,
„Pa ti piši, ja ću kazivati,
„Piši knjigu pobratimu mome,
„Pobratimu Milutinu kralju;
„Sluzi skuvaj lake brašjenice,
„Podaj njemu pedeset dukata
„I podaj mu čedo prenejačko,
„Da ga nosi pobratimu mome,
„I uz čedo knjigu šarovitu.“
Kad to čula vjerenica ljuba,
Odmah svoje čedo okupala,
U meku ga svilu povijala;
Pa uzima divit i kalema
I hartije knjige bez jazije,
Ona ode gospodaru svome
I sjede mu uz desno koljeno,
Stade pisat' knjigu na koljenu,
Ona piše a Grgur govori:
„Pobratime, Milutine kralju!
„Evo tebi sitnu knjigu spremam
„I uz knjigu čedo prenejačko,
„Pazi dobro, što ti knjiga kaže,
„Dobro čedo drži u potaji
„Nosi njega u bijelu crkvu
„I krsti mi čedo prenejačko,
„Nek' ga krsti igumane Savo,
„Kum kršteni đače samouče,
„Nadij ime: Zmaj-Ognjeni Vuče;
„Dobro čuvaj čedo od Turaka.“
Kad je Grgur knjigu načinio,
Dade knjigu sluzi Milutinu
I uz knjigu čedo prenejačko,
Popudbine pedeset dukata,
Uze čedo sluga Milutine,
S njim pobježe preko polja ravna;
Progovara slijepac Grgure:
„Anđelijo, moja vjerna ljubo!
„Hajde brže na bijelu kulu,
„Pa dozovi dvije naše sluge,
„Opravi ih u polje široko,
„Nek otvore raku za đeteta,
„Pa nađite čedo jakorodče,
„Koje se je danas prestavilo,
„Pa u tu ga raku ukopajte,
„A ti sjedi na meku dušeku
„I proljevaj suze niz obraze;
„Kada dođu careve delije,
„Pred njima je delibaša Ibro,
„Kad on tebe u odaji nađe,
„Đe ti sjediš i suѕe prolivaš,
„Pitaće te delibaša Ibro:
„„O vlahinjo, ljubo Grgureva!
„„Što ti grozne suze prolijevaš,"
„Ovako ćeš njemu govoriti:
„„Gospodare, carev delibaša!
„„Ako grozne suze prolijevam,
„„To je meni za nevolju ljutu:
„„Skoro mi se malo čedo nađe,
„„Čedo malo ali muška glava,
„„Na njemu su do tri obilježja,
„„Na glavi mu tri pramena vučja,
„„Iz usta mu modar plamen bije,
„„Na desnici sablja napisana,
„„Oko sablje guja opasana, -
„„Ja bih rekla da bi junak bio,
„„Al' je meni čedo preminulo,
„„Skoro sam ga jadna ukopala.""
Kad Jerina u Stambola siđe,
Zetu svome caru od Stambola,
Što govori Đurđeva Jerina?
„A moj zete, care od Stambola!
„U mog sina slijepca Grgura
„Rodilo se vižle šarovito,
„Koje će ti ljuto dodijati,
„Iz šćemlije zlatne išćerati,
„Sa šćemlije tvoje carovati;
„Veće brže opravi delije,
„Da donesu čedo Grgurovo,
„Mori njega smrću kojom znadeš.“
Kad je care riječ razumno,
Na mah piše sićana fermana,
Po fermanu opravi delije
I pred njima delibašu Ibru:
„Hajde brže Smederevu gradu,
„Donesite čedo Grgurovo,
„Koje ima do tri obilježja:
„Na glavi mu tri pramena vučja,
„Iz usta mu modar plamen bije,
„Na desnici sablja zapisana,
„Oko nje je guja opasana,
„Tako čedo meni donesite.“
Pa delije ferman prihvatiše,
Pred njima je delibaša Ibro,
A za njime stotinu delija,
Pa eto ih gradu Smederevu,
Bjeloj kuli slijepca Gugura.
Kako dođe delibaša Ibro,
On ispade na bijelu kulu
U odaju slijepca Grgura,
Đeno sjedi Grgurova ljuba,
I proljeva suze niz obraze,
Njojzi Ibro božju pomoć daje,
Ona pred njim na noge skočila
Smjerno mu se poklonila mlada:
„Da si zdravo, carev delibaša!“
Besjedi joj delibaša Ibro:
„O vlahinjo, Grgurova ljubo!
„Kakva ti je golema nevolja,
„Te ti sjediš te suze proljevaš!"
Odgovara Grgurova ljuba:
„Gospodare, carev delibaša!
„Ako sjedim i suze proljevam,
„To je meni za nevolju ljutu;
„Skoro mi se jedno čedo nađe,
„Čedo malo, ali muška glava,
„Na glavi mu tri pramena vučja,
„Iz usta mu modar plamen bije,
„Na desnici sablja upisana,
„Ovo sablje guja opasana,
„Prilika je, da bi junak bio,
„To je čedo meni preminulo,
„Skoro sam ga jadna ukopala:
„S toga plačem i suze proljevam.“
Besjedi joj delibaša Ibro:
„O vlahinjo, Grgurova ljubo!
„Vodi mene grebu đetinjemu,
„Hoću tvoje čedo otkopati,
„Da ga nosim caru od Stambola."
Odskočila Grgurova ljuba,
Pa pošeta niz bijelu kulu,
Bijaše se prepanula mlada,
Na tom čedu obilježja nema,
Pa se boji muke i nevolje,
Da je Turci na muke ne metnu.
Dok zacvilje stotinu delija:
„Čuješ li nas, delibaša Ibro!
„Toga nama u fermanu nema,
„Da iz zemlje čedo iskopamo,
„Već da živo caru donesemo.
Kada Ibro razabrao r'ječi,
Ne šće činit', što je namislio,
Već se diže sa svojim delijam',
Pa eto ih niz polje široko
I odoše bijelu Stambolu.
Kad dođoše caru od Stambola
Sve mu kažu šta je i kako je.
A kad care riječ razumno,
Sve delije care darovao
A suviše Đurova Jerina.
Dok Milutin Grgurova sluga
Ode Skadru i čedo odnese,
Pravo kuli Milutina kralja,
Na krilu mu čedo ostavio
I uz čedo knjigu šarovitu,
Kralj uzima knigu šarovitu,
Na knjizi je pečat razlomio,
Što mu kaže dobro proučio,
Mlado čedo crkvi odnesoše,
Da ga krsti igumane Savo,
A kumuje đače samouče.
Krsti čedo igumane Savo,
Dobro ime čedu nađenuo,
Dobro ime: Zmaj-Ognjeni Vuče;
Dobavi mu mlađane dojilje ,
Hrani njega kralje Milutine.
S dojiljama četiri godine,
Onda Vuka sebi prihvatio,
Te ga hrani na bijeloj kuli,
Hranio ga devet godin' dana,
A kad viđe, đe će junak biti,
Poreza mu gospodske haljine,
Pokova mu svijetlo oružje,
Namače mu konja i sokola:
Stade ići Zmaj-Ognjeni Vuče
Rano jutrom u lov u planinu,
Kad god ode u lov u planinu,
Vazda dobar lovak ulovio,
Milutinu kralju donosio.
Vrlo njega zamilova kralje,
Jer on viđe da će junak biti,
U Vuka je zmajovito telo,
Krilata mu vranca nabavio;
Jedno jutro Vuče uranio
I on pođe u lov u planinu,
Kad je bio ispod tanke kule,
Dobar mu se vranac razigrava,
O bedricu pozvekuje ćorda,
U mišicu nišan udara mu,
A to Vuče vrancu progovara:
„Lako, vranče, pust mi ne ostao!
„Danas ćemo brdu u planine,
„Lov loviti po gori zelenoj;
„Ako Bog da i sreća od Boga!
„Danas ću te igrom naigrati,
„I dobar ću lovak uloviti;
„A što zvekćeš, oštra ćordo moja?
„Sutra ćemo izazvati kralja,
„S njime ćemo mejdan dijeliti
„I tebe ću krvi napojiti.“
Vuče misli, da niko ne čuje,
Al' to čuju kraljeve robinje,
Pa kazuju kralju što zboraše,
A to kralju milo ne bijaše:
„Za što će me na mejdan zazvati?
„Nijesam ga luda zarobio,
„Već u dvoru njega othranio
„Svojom hranom, a ne materinom.
Ode Vuče u lov u planinu,
Vas dan hodi po gori zelenoj,
Ništa Vuče ulovit' ne može,
Eto njega Svadru bijelome,
Tankoj kuli kralja Milutina,
Pak iziđe na bijelu kulu.
Kad god kralje večer večeraše,
Njega vazda Vuče dvorijaše,
Sad se kralje dvoriti ne dade,
Već posadi Zmaj-Ognjenog Vuka,
Te on s njime večer večeraše,
Na njeg' kralje navaljuje pivo,
Dok je Vuka pivo prihvatilo,
Udri vince u bijelo lice,
Tadaj njemu kralje progovara:
„Mio sine, Zmaj-Ognjeni Vuče!
„Što ću tebe sada upitati,
„Hoćeš li mi pravo kazivati?“
- „Hoću kralju života mi moga!"
„Kad si jutros uranio Vuče,
„Razigr'o si vranca krilatoga,
„Vrančiću si govorio Vuče:
„„Lako, vranče, pust mi ne ostao,
„„Danas ću te igrom naigrati,
„„Dobra ćemo lova uloviti;
„„A što zvekćeš, moja oštra ćordo,
„Sutra ćemo izazvati kralja,
„„S njime ćemo mejdan dijeliti
„„I tebe ću krvi napojiti."
„Jesi l' Vuče tako govorio?“
„Jesam kralje, sve to govorio!
„Ja ti meni postojbinu kaži;
„Ali jesam od kurve kopile,
„Te si mene u travici naš'o,
„Ali si me luda zarobio,
„Te ja junak niđe nikog nemam.“
Besjedi mu kralje Milutine:
„Milo d'jete, Zmaj-Ognjeni Vuče!
„Ti nijesi kurvino kopile,
„Niti sam te zarobio, sine,
„Eno tebi tvoje postojbine
„U bijelu Smederevu gradu,
„Babo ti je slijepac Grgure
„I sad ti je babo u životu;
„Kad se nejak ti jesi rodio
„I pri tebi junačke biljege,
„Otišla ti Đurova Jerina,
„Opanjka te caru od Stambola;
„Meni su te opravili luda,
„Pobjegli su s tobom od Turaka,
„Da te Turci čedom ne zarobe,
„Kao što bi tebe zarobili,
„Da te meni opravili nisu.
„Ja sam tebe, sine, othranio
„Svojom hranom, a ne materinom
„U potaji da niko ne znade.“
Kad to začu Zmaj-Ognjeni Vuče,
Od zemlje je na noge skočio,
Pred njime se smjerno poklonio:
„Gospodare, Milutine kralju!
„Molim ti se i gospodstvu tvome!
„Oprosti mi što sam govorio,
„A ja iđem stolu i Stambolu,
„Potražiti cara čestitoga.“
Skoči Vuče od zemlje na noge,
Opremio sebe i vrančića,
Pripasao svijetlo oružje,
Pa posjede vranca krilatoga,
Oćera ga poljem širokijem,
Pravo ode bijelu Stambolu.
Da je kome stati pa gledati
Krilatoga vranca od mejdana
I junaka zmajovita tela!
Kad bijaše pod Stambola grada,
Pod Stambola poljem širokijem,
Sve je polje pritisnula vojska,
Na krilima vranac poletio,
A iz zmaja oganj posipaše,
Preko vojske Vuče preletio,
Gledala ga silovita vojska,
Među se je vojska govorila:
„Nuto, brate, zmaja iz planine!
„Đe će pasti, na čije li dvore?
„Čije li će obljubiti zlato?“
Vuk proleće gradu u kapiju,
Sa kapije carevu saraju,
On svilene vadi merdevin,
Zapinje ih uz bijelu kulu,
Pa se uz njih penje uz pendžere
I udara nogom u demire,
Svi demiri unutar padoše,
Uvali se Vuče u odaju,
Živoga je cara rasporio,
Na koplju mu srce iznosio,
A carici oči izvadio,
Pa joj Vuče tiho govorio:
„Sjedi, tako, gospođo carice,
„I ti vidi kako j' bez očiju,
„Što si babi mome izvadila,
„Babi mome, milom bratu svome.“
Otalen se Vuče povratio,
Niz svilene merdevine siđe
I on dođe do vrančića svoga,
A pogibe care u Stambolu,
Da ne čule paše ni veziri.
Dok uzjaha Zmaj-Ognjeni Vuče,
Eto njega u polje široko,
U vojsku je vranca naćerao
I dosta je jada učinio,
Dok kroz vojsku konja progonio;
Eto njega zemlji po ćenaru,
Pravo, zdravo, gradu Smederevu
Tankoj kuli slijepca Grgura,
Na avliju doćera vrančića,
Na avliji ljuba Grgurova,
Njojzi Vuče božju pomoć daje,
Ona mu je ljepše prihvatila:
„Da si zdravo, neznan junak dobar!
„Otklen jesi, od zemlje koje si?
„Od koga li grada i palanke?“
Besjedi joj Zmaj-Ognjeni Vuče:
„Ja sam junak vrlo iz daleka,
„Čak od Skadra bijeloga grada.“
Veli njemu ljuba Grgurova:
„A Boga ti, junak sa vrančića!
„Kad ti jesi od Skadra bijela
„Moreš meni štogod kazivati,
„Tamo imam svoga mila sina,
„Je li meni sinak u životu?“
Besjedi joj Zmaj-Ognjeni Vuče:
„O gospođo, ljubo Grgurova!
„Donesi mi vina i rakije
„I peškota xljeba bijeloga,
„Kad se junak ponakitim piva,
„Dobre ću ti glase vazivati.“
Besjedi mu ljuba Grgurova:
„Sjaši, brate, vranca od mejdana!
„Ja ću tebe napojiti pivom
„I nahranit' časnom đakonijom."
Tadaj Vuče osjede vrančića,
Uvede ga u tople podrume,
On iziđe na bijelu kulu,
Tu bijaše slijepac Grgure,
Njemu Vuče božju pomoć daje,
A Grgur mu ljepše prihvataše;
Njemu Vuče ruci pristupio,
Poljubi ga u bijelu ruku,
Pa on sjede za punu trpezu
Sa Grgurom hladno piti pivo,
A majka mu nosi đakoniju.
Kad se dobro ponapiše piva,
Onda Vuku majka progovara:
„A Boga ti, neznan dobar junak!
„Kad ti jesi od Skadra bijela,
„Kaži meni što za moga sina.“
Besjedi joj Zmaj-Ognjeni Vuče:
„Vjerna ljubo slijepca Grgura!
„Da ti vidiš mila sina svoga,
„Po čemu bi njega poznavala?“
Odgovara milosnica majka:
„Da ja vidim mila sina svoga,
„Ja bih njega lako poznavala,
„Na njemu su čudna obilježja:
„Na glavi mu tri plamena vučja,
„Iz usta mu modar plamen bije ,
„Na desnici sablja upisana;
„Po tome bih sina poznavala."
Kad to začu Zmaj-Ognjeni Vuče,
Skide s glave kapu i čelenku,
Ukazuje tri pramena vučja,
Kroza zube modar plamen pušća
A uzbaci uz ruku rukava,
Sva tri majci ukaza biljega,
Pozna majka mila sina svoga,
Od radosti suze oborila
I ovako ona besjedila:
„Blago nama danas do vijeka,
„Kad viđesmo za života sina.“
