Zlo živio, gore poginuo
Cv’jeće brala po gori djevojka.
Namjera je namjerila bila
Na tri vuka od gore hajduka;
Hoće mladoj da obljube lišce.
Moli jim se mlada umiljato: 5
»O, hajduci, mila braćo moja!
Ja sam mlada sirota djevojka;
Nemam mlada do Boga nikoga.
Vi kad bite[1] mene obljubili,
Ja bi’ moju sreću izgubila,
I nigda se ne bi’ udomila!«[2] 10
Dva hajduka za Boga hajaše,
Al ne haje hajduče Ivane,
Neg djevojke mlade obljubio.
Ivana je mlada proklinjala:
»Proklet bio, hajduče Ivane, 15
Što si moje lišce obljubio!
Ja sam moje sreće izgubila,
A ti, Ivo, Boga velikoga!
Iz neba ti tiha rosa pala,
U rosi tl ljuta zmija pala! 20
Ne vila se drva ni kamena,
Nego tvoga grla bijeloga!
Na vratu ti ljeto ljetovala,
A u njedrim’ zimu zimovala!
Tebe, Ivo, do života klala, 25
Dok te hudom smrti umorila!«
S tez’jem [3] mlada b’jelu dvoru ide.
Otole se malo odmaknula,
Mili Bože, čuda velikoga!
Vedro bilo, naoblačilo se; 30
Iz oblaka tiha rosa pade,
U toj rosi ljuta zmija pade;
Ne vije se drva ni kamena,
Nego b’jela grla Ivanova.
Kad vidio hajduče Ivane, 35
On je oštre nože povadio;
Kolje Ivo zmije šarovite,
I zmiji je ljutoj govorio:
»Što si došla, iz planine, zmijo?
Što s’ ne viješ drva ni kamena, 40
Nego moga grla bijeloga?« —
Ljuta zmija Ivu odgovara:
»Klat me nemoj, er me zaklat ne ćeš;
N’jesam ljuta iz planine zmija,
Nego zmija od Boga poslana; 45
Ja sam sreća lijepe djevojke.
Na grlu ću t’ ljeto ljetovati,
U njedrim’ ti zimu zimovati;
Tebe klat ću do života tvoga,
Dok te hudom ja umorim smrti«. 50
Kad vidio hajduče Ivane,
Teško se je Ivo prepadnuo,
Erbo vidi, da je poginuo.
Družini je svojoj govorio:
»O junaška moja družinice! 55
Vi pođite dvoru bijelomu;
Vi pođite, mene ne čekajte,
Evo sam vam jadan poginuo.
Kad prođete ispod dvora moga,
Vidjet će vas jadna moja majka, 60
Suproć vama išetati hoće.
R'jet će vama mila moja majka:
»»O, hajduci, mila d’jeti[4] moja!
Gdje je Ivo, moje d’jete drago?
Oli mi je jadnoj poginuo?«« — 65
R’jet nemojte, što se dogodilo!
Neg recite dragoj mojoj majci,
Da sam osto u gori zelenoj,
Da joj Ivo n’jesam poginuo,
Neg da su me zastravile vile, 70
Da ne žali stara nimalahno,[5]
Neg da pođe gore u zelene,
Da izguli zelena javora,
Da ga sadi pred dvor u livade,
Da ga rosnoj goji u livadi. 75
Kad joj javor porodi jabuke,
Tad će vidjet Iva, sina svoga!« —
Kad je Iva društvo razumjelo,
Teško su se oni prepadnuli,
A od one zmije šarovite, 80
Pa otole jesu pobjegnuli.
Kad su došli preko Senja grada,
Ispod b’jela dvora Ivanova,
Vidjela ih Ivanova majka,
Supro’ njima stara išetala, 85
I njima je stara govorila:
»Dobro došli, draga d’jeti moja!
Gdje je Ivo, drago d’jete moje?
Oli mi je jadnoj poginuo?«
Hajduci su staroj govorili: 90
»O, starice, Ivanova majko!
Tebi nije Ivo poginuo,
Neg je gori osto u zelenoj,
B’jele su ga zastravile vile.
Ma je Ivo tebe pozdravio, 95
U pozdravlju jes’ ti poručio:
Da ne žališ stara nimalahno,
Neg da pođeš gore u zelene,
Da izguliš zelena javora,
Da ga sadiš pred dvor u livadu. 100
Kad ti javor porodi jabuke,
Tad ćeš vidjet Iva sina svoga!«
Misli stara, da je to istina,
Pa mi pođe gore u zelene
I izguli zelena javora, 105
I nosi ga dvoru bijelomu,
Pa ga sadi pred dvor u livadu.
L’jepo stara gojila javora;
Ljetim ga je vodom pol’jevala,
A zimi ga svilom zagrtala; 110
Javor s’ nebu dade u visine.
Često stara pod javor hodila,
Gleda jadna javoru u grane,
Kad će veće roditi jabuke.
Starici je sestra[6] govorila: 115
»Luda ti si, moja mila majko!
To se nije čulo ni vidjelo,
Da je javor rodio jabuke.
Zlo živio Ivo, d’jete tvoje,
Zlo živio, gore poginuo«. — 120
Andro Murat, br. 31.
Od Kate Murat-Palunkove
s otoka Šipana.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg