Zla žena (J.S.Popović)/8
| ◄ Pozorje 6. | Pozorje 1. | Pozorje 2. ► |
DJEJSTVO DRUGO
(Soba kod Sultane.)
POZORIJE 1.
PELA i PERSIDA
PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA).
PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila. Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se nikom ne izdajem.
Šta će biti ako dođe milostivi gospodin? Evo nekoga! Ej, teško si ga tebi, Pelo! (Prebaci val preko šešira.)
PERSIDA (stupi na prstima): Šta, ustala i obukla se jošt? No, sad nek mi sam Bog bude u pomoći.
PELA: Šta ćeš, Perso?
PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite.
PELA: Zašto, šta si skrivila?
PERSIDA: (Kako me zavaruje, samo da me dobro ščepa). Milostiva gospođa, ja priznajem moju pogrešku, ali ja se nisam nadala da ćete pre devet ustati.
PELA: Šta je tebi, devojko?
PERSIDA: Ah! Sami ste se morali truditi obući se; ali ja molim, milostiva gospoja, vi ste mogli zvoniti.
PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje.
PERSIDA: (Srce moje, šta je to?)
PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući?
PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost.
PELA: Ti si dobra devojka.
PERSIDA: Bože, je l’ moguće? Milostiva gospođa,... ja sam srećna devojka, molim, dajte mi ruku da je poljubim.
PELA (sakriva ruke ispod vala): Fala, Perso, fala, ja znam da si ti dobra.
PERSIDA: Ali ja molim, milostiva gospođa!
PELA (svejednako sakriva ruke): S otim me, vidiš, jako srdiš.
PERSIDA: Milostiva gospođa, ova vaša dobrota, vaše milostive reči mene srećnom čine.
PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu?
PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa...
PELA: No?...
PERSIDA: Zapovedate li štogod?
PELA: A šta znam zapovedati? Ja vidim ovde je kao carevina, svuda puno, svuda čisto, lepo, uredno. Samo da sedi čovek pa da uživa.
PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu?
PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti.
PERSIDA: Smesta ćete biti služeni. Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.)
PELA (sama): Kako je mogućno da me nije poznala? Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila. (Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.)
Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!... Ala baš idem
kod njega u ovim aljinama, da vidim oće li me poznati. Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom? Oho, milostivu gospođu batinom? To ne ide, zašto bi našoj gospođi dosad bila leđa kao čivit.
Bože moj, da nešto prođem obučena sokakom. Kako bi svaki pogledao, kako bi se čudili i divili! „Ko je to? To je neka strana.“ O, luda Pelo! Tokorse milostiva gospođa, a nisam se ni na karuca
vozala. Baš oću da isteram u tom želju, i onako ću izvući psovku od Srete.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|