Zla žena (J.S.Popović)/17
| ◄ Pozorje 4. | Pozorje 5. | Naslovna ► |
POZORIJE 5.
PELA (s valom preko šešira, stupi),
PREĐAŠNjI
TRIFIĆ: Odi, sunce moje, oće majstor Sretinica silom da ti preotme mesto.
PELA: Milostivi gospodine.
TRIFIĆ: Šta je?
PELA: Oprostite mi, ja nisam kriva. Milostiva gospođa zapovedila mi je, ja sam morala činiti.
TRIFIĆ (na Stevana i Persidu): No?
PERSIDA: Ej, teško si ga meni!
SRETA: Milostiva gospođa, Pelo ti, nemojte praviti od mene komendije.
TRIFIĆ (Peli): Ali kako je to moguće?
PELA: Ja nisam ništa kriva, milostivi gospodine.
SULTANA: Ja sam hotela šalu provoditi, ali mi je šala zlo ispala.
TRIFIĆ: Nemojte mi glavu zabunjivati.
STEVAN: Ovo je dogovor, gospodine, ne dajte se varati, milostiva gospođa oće šalu da provodi.
TRIFIĆ (Peli): Molim te, izvesti me upravo.
PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela.
SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.) Čekaj ti, veštico!
PELA: Slatki Sreto, ja nisam kriva, ja sam morala slušati zapovest.
SRETA: Bre ću te čibukati, dok dušu u tebi ne čujem; daću ja tebi kako se kuća čuva!
TRIFIĆ: Hm, hm! Dakle, tebe je Stevan mesto Pele kod Srete odneo?
STEVAN: Milostiva gospođa, molim za oproštenje, ja nisam znao.
SRETA: A šta ću ja da reknem?
PERSIDA: A ja?
SULTANA: Svi ste vi nevini. To je zar tako nebo hotelo da iskusim ono što nisam nigda ni pomisliti mogla. Majstor Sreta me je naučio da nije sovestno decu sasvim maziti i raspuštati. Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.
TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto!
SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao! (Lupa se po čelu.) O, Sreto, ludi Sreto!
SULTANA: Nemoj se pečaliti, ja ti od srca praštam.
SRETA: Ali ja meni nigda, a jošt manje onoj. (Na Pelu pokazivajući.)
SULTANA: Ako je dirneš, nikad mi više u kuću ne dolazi. Ti si bio moj učitelj.
STEVAN: (Lep učitelj!)
SRETA: Milostivi gospodine, a kako mi stojimo?
TRIFIĆ: Možeš spokojno spavati.
SRETA (preti Peli): Razgovaraćemo se.
SULTANA: Opet ti počinješ, majstor Sreto! Oćeš da me rasrdiš? Mani ženu, moja je krivica.
TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, Sultano, kako ti stiže do štale da su te morali Sreti odneti?
SULTANA: Znam da me je san, kad sam ktela šupu pooditi nadvladao, ali otkud ovako tvrd san, ja ne znam; opominjem se da drugo nisam ništa pila osim limunade. (Gledi na Persidu.)
PERSIDA (klekne na kolena): Ah, milostiva gospođa, oprostite mi, ja sam metnula malo opijuma u limunadu, želeći vam učiniti spokojni san.
SULTANA: I tebi mirniju noć?... Razumem; to bi i sama učinila kad bi me ko toliko mučio. Ustani, devojko, ja ti praštam, jer sam više ja nego ti kriva.
TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo.
SULTANA: To je lepo, ljubezni Trifiću, ali ja imam jošt malo duga. (Pokazuje na Persidu i Stevana.) Treba da vratim.
TRIFIĆ: Oni dobijadu po dva para aljina.
SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri. Ljubezni Trifiću, ja imam osim toga jošt jednu veliku molbu.
TRIFIĆ: Kaži, sunce moje, i tebi ništa ne mogu odreći, samo kad pametno zaktevaš.
SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći. Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za svoj užitak?
SRETA: Milostiva gospođa!
SULTANA (Trifiću): Oni su oboje dobri.
TRIFIĆ: Sultano moja, tebi za ljubov i drugo što, a kamoli ono što je i meni samom po volji.
SRETA: Pelo, ti, šta si se udrvenčila?
SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude! Sreta nek ostane u našoj kući, i ja kako ga usmotrim taki će mi na pamet pasti njegov kratak kaiš, i s otim ću se zadržati da nigda takovo što ne učinim koje bi negodovanije kod drugi podiglo.
SRETA: Gospodine, pravo ljudi kažu da su žene kao potok: dok su u ljutini; kuću oće čoeku da obore; a kad se utalože, milina i je gledati.
SULTANA: Jošt jedno! Ti moraš mene i onu tvoju pesmu naučiti, i ja ću je svaki dan pevati i drugima preporučivati, da se vidi kako je ružna stvar kad je žena zla i durljiva.
SRETA: Vidiš, Pelo, šta vredi Sreta?... Ajde da poljubimo milostivu gospođu u ruku.
(Zavjesa)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|