◄   Pozorje 2. Pozorje 3. Pozorje 4.   ►

POZORIJE 3.

SRETA, BIVŠI


SULTANA: Jao, zaboga, ne dajte me, ne dajte me!

TRIFIĆ: Je l’ to tvoja žena, majstor Sreto?

SRETA: Trebalo bi da je moja, ali evo ušlo joj u glavu da je ona milostiva gospođa, gdi mlogo na milostivu gospođu naliči. Neće da prede, neće da kuva ćiriš. (Preši joj pesnicom.) Čekaj, paligorko, naučiću ja tebe!

TRIFIĆ: Ona mi se vidi kao da nije pri sebi.

SRETA: Šta nije pri sebi? Besna je ona, napuštena, a ne luda. dve godine činilo mi se nisam imao ženu u kući nego jagnje, ali otkad se milostiva gospođa dovela, pobesni. Čekaj, otoič sam ti isterao dva đavola ispod kože, ali vidim ima jošt pet.

SULTANA (pipa se po leđi): Platićeš ti ovo gorko! (Trifiću.) Ljubezni moj, ovaj me orjatin svu isprebijao.

SRETA: Ha, ha, ha! Ljubezni moj, milostivom gospodinu ljubezni moj, ti, pozderu ženski!

SULTANA: On je moj muž.

SRETA: Ha, ha, ha! Eto vidite, gospodine, sad da i čovek ne vošti! Poganijo ženska, vuci se kući.

SULTANA: Ovo je moja kuća.

SRETA: More, jesi li ti luda ili pijana?

TRIFIĆ: Majstor Sreto, tvoja je žena u opasnosti, nego gledaj te zovi doktora da joj pusti krv.

SULTANA: Pustili te u grob, orjatine jedan! Tako se sa ženom postupa?

SRETA: More, Pelo, koj ti je vrag, znaš li ti šta govoriš i kome to govoriš?

SULTANA: Orjatin je on, kad svoju suprugu tako daje beščestiti.

SRETA: Već to je mlogo. (Izvadi kaši.) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam.

SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću.

TRIFIĆ: Ostavi je, Sreto, vidiš da nije pri sebi.

STEVAN: Gospodine, biće ono što sam ja kazao.

SRETA: Šta, Stevo?

STEVAN: Sirota, bila je sinoć kod milostive gospođe, pak valjda je malo više povukla. Tek ja je nađem pred štalom gdi spava, pak je odvučem kući da je ne psuješ. Ali, vidiš, ona ti se jako ufitiljila.

SULTANA: Orjatine, ti si meni to ućinio. (Tuče ga.)

SRETA: A to je mlogo. Sad taki kući!

SULTANA: Ja sam ti pet stotina puti kazala da je ovo moja kuća.

SRETA: Tvoja kuća, jel, što ima vina i rakije; čekaj, svinjeća mati, naučiću ja tebe. (Zamane.) Kući!

SULTANA: Jao, ne dajte me, ne dajte me!

TRIFIĆ: Draga moja, kako ti ne bi išla tvojoj kući?

SULTANA: Zaboga, ovo je moja kuća.

SRETA (uvati je za ruku): Znam, samo ti ajde sa mnom.

SULTANA (otrgne se od njega): Ne dajte me, zaboga.

SRETA: Oćeš da te vežem?

SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti!

SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove.

SULTANA: Jao, teško si ga meni, niko ne mari više za mnom.

SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući!

SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati.

TRIFIĆ: Idi, luda ženo, ja nemam s tobom ništa! (Na strani.) dobar lek.

SULTANA: Slatki Trifiću, samo mi sad oprosti, pak ako se odsada najmanje u čemu nepokorna pokažem, radi sa mnom šta oćeš. Promisli samo, i tebi na čest ne služi da me na ovakav način odbacuješ.

TRIFIĆ: Majstor Sreto, poznaješ ti dobro tvoju ženu?

SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju. Čekaj malo, naučiću ja tebe pameti.

TRIFIĆ: Sreto, ja bi rekao da je ovo moja žena.

SRETA: He, he, he! Kad bi ovakva ostala, kao što je sad, ne branim; ali šta bi i vi žalostan radili? Ne možete ni s jednom da iziđete na kraj, a kamoli kad vas obadve najedanput okupe? Ostavite vi, gospodine, da je ja jošt jedanput promuštram, pak ćete viditi da će ona biti ona ista Pela koja je i pređe bila.

SULTANA: Ja nisam tvoja Pela, dragi Sreto, ja sam Sultana.

SRETA: E, molim te, verujem, zašto kod Srete nema vina. (Preti joj.) Bre ću te muštom, te ćeš se okrećati.

TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena?

SRETA: Gospodine, ja sam, istina, pio, ali, fala Bogu, nisam jošt mozak popio. Što će Pela za ovo stradati, to ne želim nikom. (Zamanjuje rukom.) Oh, oh, milostiva gospođo, al ćemo da se računamo. Pitaćemo se jesu li one milostive gospođe što svakom trče u oči?

TRIFIĆ (Stevanu): Sad, kome da verujem?

STEVAN: Milostiva je gospođa otišla u šetnju.

SULTANA: Ih! (Trgne se.) Ono je bila Sretinica, dragi Stevane.

SRETA: Ha, ha, ha! Vidiš, Stevo? Samo malo ženi popusti, pak će te u tikvu saterati.

SULTANA: Uh! (Trgne se.) Što ne smem da ga za kose ščepam!

STEVAN: Bar ja nisam pijan. Ja znam da sam milostivu gospođu do karuca otpratio, i Gliša tera konje.

TRIFIĆ (na strani): (Ded sad, moja ćudljiva Sultano!)

SRETA: Gospodine, samo ženama ne verujte: ta vi znate, svi vilozovi da ustanu, opet ne mogu njine lukavštine opisati.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.