Snijeg pada i vjetrina huči,
Blago tome ko se sad ne muči,
Već u miru on blaguje žudno,
Što je negda zadobio trudno.
Ne boji se ciče ni fortune,
Nit' se jada niti koga kune.
Kad mećava odsvuda zapuca,
Da kamenje i drveće puca:
Naslađava s' tihijem pokojom,
Sa ženicom i dječicom svojom.
Veseo je i srce mu pjeva,
Jer od gladi on sada ne z'jeva.
Uđeš li mu u prostranu kuću,
Il' u staje, il' u sobu vruću,
Tu ćeš vidjet svako izobilje,
I blagoslov koji nebo šilje.
Sve je čisto, uređeno, krasno,
Nit' je čemu mahne naći lasno.
Svačega mu Bog dao zadosta,
Ima čime dočekati gosta,
U kući mu zdravlje i veselje,
Bog mu dao u raju naselje !
Mlada šeće, gibanicu preće,
Čaša puna a milojka tuna.
Ma ko s' ono po mećavi guri,
A bez kape glava mu se puri?
Ono ti je l'jenština u Boga,
Smakao se sa svijeta toga.
Nit' je imo nit' će imat sreće,
Jer je, evo, dodijao veće.
Kad se ore, kad se okopava,
A on onda ponajbolje spava.
Kad se žanje i u snoplje veže,
Povazdan se ka šarov oteže.
Sve što ima dade u mehanu,
Pa sad ne zna na koju će stranu,
Već se tuca i u prsi bije:
»Sirotinjo, da te Bog ubije«
Al' zaludu sve su tvoje muke,
Jer su krive okapale ruke,
Što s' ne miču kadano je vreme,
Pa ne b' bilo te vike goleme.
I kriva je tvoja pamet, pobro,
Jer ne stoji na svom mjestu dobro.
