Zidanje Dečana
Na ognjena kola seo
Slavni prorok, božij' sluga,
Te pojuri preko neba
Od istoka, pa do juga.
Kola grme, zemlja tutnji,
Usijana strela seva,
U pećinu beže lavi
Od božjega strašnog gnjeva
U golemoj svojoj stravi
Vetar riče, po dubravi
Najjača se lome stabla,
Penuši se hladna reka,
Kiša lije, ko iz kabla.
Slavan prorok, Ilija se
S užasnima sigra gromi,
Kao da je suđen danak
Puca drvo, krš se lomi.
Kralj Milutin tužno stoji
U Prizrenu, starom gradu,
Biser niže iz očiju
Na svionu svoju bradu;
Na čelo mu oblak pao,
Koleno mu tvrdo kleca,
Pa u veljem jadu svome
Samo dršće, samo jeca.
Zaman kralju svi ukrasi,
Zaman purpur, kruna, presto
Hladan mu je, tužan mu je
Svaki kutak, svako mesto.
Zaman njega svetlo sunce
Lepe slave obasjava,
Neda njemu željna mira
Niti sanak, niti java;
Evo veće osam dana
Kako ne mož' oka svesti:
Ljuta guja kolje njega
Crna griža od savesti.
— „Teško meni! Odnese me
Očajnosti besna reka
Nit' će mira po meneka
Već za oba biti veka!
Zima mi je, ko da s' groblja
Studen vetar na me duva,
A grešna mi duša ječi
Kao grana da je suva!
Snovi su mi mučilište,
Dželat mi je kleta java,
A njegova bleda slika
I žalosna i krvava
Neprestano preda-mnom je
Pa me strogo optužuje,
A optužbu pravednu mu
Živodavni gospod čuje...
E pa evo plašta, krune,
I kraljevske moje moći,
Samo jedne, samo kratke
Dajte meni mira noći!
Nek mi oganj presto spali,
Na kome se krvca puši:
Za trenutak jedan samo
Dajte mira mojoj duši!
Šta su vetri? šta je more
Kada mu se vali kreću?
Al ne mogu više dalje,
Poludeću, — poludeću!"
Kralj Milutin tako zbori
U ponosni svoji dvori,
A zemlja se tugom cepa,
A nebo u plamu gori.
Na dvokrilna u tom vrata
Vojvoda je uš'o sedi,
Zadršće se nesretnoga
Milutina kad pogledi.
„Svetli kralju! Znadem, vidim,
Na teret sam tebi je li?
Al prosti mi: moram reći:
Vasceo se Prizren seli.
Slabi ljudi predrasudni
Ne mogu već ostat' više,
Sa tebe je, tako kažu,
Što se ova bura diže,
Sa tebe ih biju munje
I vrtuna razuzdana,
A to j' sve od onog dana
Od kako si svog Stevana
Iz osvete puste, jao,
Oslepiti, kralju, dao!“
„Ako znadeš boga živa,
Moj vojvodo, nemoj dalje!
Dušu mi je već i tako
Raskidao bol na tralje,
Strašan dželat očajanje
Odneo je nju na klanje,
Što još imam, to je samo,
To je samo za kajanje!“
— „Ljudi kažu, sa tebe je
Štono ognjem nebo gori,
Iz temelja što se tvoji
Zanijali tvrdi dvori;
Ljudi kažu, vasiona
S toga tvrda da se cepa,
U nepravdu, što si svoga
Progonio sina slepa,
Što si njega — oprosti mi —
Oslepiti, kralju, dao,
I prirodnu svezu svetu
Smelom rukom raskidao.
Pa šta može kraljeviću?
Šta li će od njega biti?
Zverje će ga raskidati,
Vrane će mu mozak piti,
Na pogreb će, vladaoče,
Samo vihar njemu doći,
A nebo ga orositi,
Oplakati svake noći!“
Kralj se strese, zadršće se,
Pa iz oka suzu proli,
A vojvoda sedi kleče,
Kleče pa se bogu moli.
* * *
Na poljani okićenoj
Kraljević umoran pao,
Ne može od bola dalje
Užasno je malaksao.
Holujina razuzdana
Svilenu mu kosu mrsi,
Iz oblaka silan pljusak
Mlađane mu šiba prsi,
Ne mož' nikud da se skrije
Ispred vetra čedo lepo,
A da može, nebi znalo
Kam' da ide, jer je slepo,
No iz nogu kraljeviću
Dok bujano krvca lopi,
Zajeca se, zaplače se,
I pobožno ruke sklopi,
Pa dignuvši slepe oči
U beskrajne nebne vise,
Slabim glasom, što je drk'to
Večnoj pravdi pomoli se:
„Sveti bože, sveti krepki,
I besmrtni bože pravi!
Ja očiju nemam svojih,
Nemam više već u glavi,
Pa ne vidim ljupko cveće,
Tajovitu čarnu goru,
Nit' sunašce ogrejano,
Nit' kićenu tvoju zoru,
Ni oblake golubaste,
Ni šarena podna polja...
Al ja i sad tavo kažem:
Nek je vavek tvoja volja!
Ne vidim te, al čujem te
U pucnjavi od gromova,
I u strašnom međusobnom
Besnom boju od vetrova.
Pa ogrej me čistim zrakom
Milosrđa večna tvoga,
Uputi me u pustinji
Neizmernog jada moga!
Ja ne vidim bela sveta,
Ja ne vidim kud mi treba:
Pogledaj me milostivo
Sa visokog tvoga neba!"
Uzdanuo kraljeviću,
A bura se veće stiša,
Već ne huču brze reke
Već ne leva bujna kiša:
No po nebu od osmeja
Božjega se duga rodi,
A lahori nestašni se
Kupaju u plavoj vodi,
Čas u zraku, u kolevci
Ljuljuškaju vito granje,
A po lugu, raznih tica,
Otpoče se i pevanje.
Al u visu nedoglednom
Živodavan gospod zbori:
„Anđeoče, sluto moja,
Idi, uzmi rumen zori,
Od rumeni krila gradi;
A od zvezde treptalice
Od Danice, od kraljice
Uzmi na se rizu belu,
Pa u otom u odelu
Sletićeš se drugom kraju —
Vršioče mome slovu —
Na malenu onu pegu,
Što ju neki zvmljom zovu.
Kad u malom onom kutu
Do Prizrena dođeš grada,
Navrati ćeš gradskih oči
Kraljevića naći mlada,
Skini oči iznad vrata
Pa daruj ih mom Stevanu!“...
I anđeo pred gospodnjem
Svetlim licem ničke panu,
Pa dignuv se, za čas tili
Odletio božij sluga,
Njega prate sa visina
Sunce, mesec, šarna duga;
K'o ljubavna pesma mila
Šapuću mu laka krila.
Kad se s' neba anđ'o sveti,
Na malenu pegu sleti,
Prizrenu se gradu vine,
Iznad vrata oči skine,
Kraljeviću tad poteče,
Pa ovako njemu reče:
„Blagosloven koji čovek
U gospodnje ime gredi!
Gospod od sad pa do veka
Milosnim te okom gledi;
Pa „odeči" oči svoje,
Vid se tebi nazad vraća:
Bog jednako svakom meri,
Bog po pravdi svakom plaća!"
Anđ'o reče, pa otprne,
U raj ode s' zemlje crne.
Kraljević je nešto čuo,
Kao svirka svera da je,
Ali nezna od kuda je,
Te ko iz sna vilinskoga, —
Opisati što se neda,
Kao iz sna da se trgo,
Digne oči — na progleda.
Iznenađen i potresen
Od milosti božje velje,
Više sunca, više svera
Krilate ga vukle želje,
Al' želje mu čista krila
Za put onaj slaba bila
Te umorno paše dole,
A Stevan na stene gole
Strahom kleče, ruke sklopi,
Digne oči, pa vazopi:
„Vladaoče vasione,
U prahu te, evo, hvalim,
Od srca ti oltar gradim,
Od molitve tamjan palim.
Na oltaru čista sveća,
To je tvrda vera moja,
Da bez tebe ništ' ne biva,
Da je večna slava tvoja.
Ti okove sužnom skidaš,
Ti satane pokoravaš,
Ti otvaraš slepom oči,
Ti i mrtve uskrsavaš;
Ti si izvor večnog žića.
Branič si nam ti u bedi:
Blagosloven svaki čovek,
Što u tvoje ime gredi!“
* * *
Kad glas puče, da kraljević
Vid očiju nazad dobi,
Beskrajna i čista radost
Zauzela mesto zlobi:
Po širokoj srpskoj zemlji
Barjaci se svuda vili,
A sinci joj razdragani
U reci se sloge mili;
Stanovnici, svećenici.
Kaluđeri mladi, stari,
Sve se je u crkve sleglo,
Da Gospodu blagodari.
A kraljević rad spomena
Presretnoga onog dana,
Udario tvrdi temelj
Od visokih, od Dečana,
Da od svetog manastira
Dok opeka jedna stoji:
Senka sena, čovek gordi,
Da se večnog boga boji!
