Zvonimir/53

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
DEVETI PRIZOR

DEVETI PRIZOR

U drugoj dvorani bana Petra.
Zvonimir, Klonimir, Lapsan (ulaze)

ZVONIMIR:
Malo dana velika promiena!
Niko nije kao Bog veliki.
Ko će znati, šta mu vrieme nosi?
Mučimo se. borimo se, triemo s',
Jedan drugom miesto otimamo.
Nadamo se, gramzimo za većim,
Prepravljamo pos'o za stolieća,
Ugađamo, navlačimo silom,
Blagodatni san noći plašimo,
Tielo triemo, i dušu griešimo:
A Svevišnji u svom svemogućstvu
Samo pruži ruku iz visina,
U koje nam oko nedomaša,
Do kojih nam mis'o nedoleće,
Pa se sbiva, što i nemislimo!
(Klonimiru)
Poslaste li glasnika k Stiepanu?
KLONIMIR:
Malo prije i natrag se vrati.
ZVONIMIR:
Pak, šta kaže? kakav glas donese?
KLONIMIR:
Stiepan život Bogu posvetio,
Pak sad' neće da se u grieh vrati.
Raj on traži, a krunu odbaca,
I evo ti to u knjizi piše.
(daje mu list)
ZVONIMIR (uzima list):
Drago diete ! bolje će t' i biti!...
Tvoja duša za ovaj sviet nije.
Najveće je svietsko blago kruna,
I priestol je najveća visina
Zemska: ali blago nije sreća;
U visini triesak je najžeštji!...
(čitajući list)
Krv i užas ovih naših dana
Duh u njemu sasvim salomiše...
(pročitavši pismo)
Vidit' ćemo... ima jošt vremena ...
(Klonimiru i Lapsanu)
Koliko smo ljudi izgubili
U toj strašnoj sieči jučerašnjoj?
LAPSAN:
Dosta bane, no jošt i više bi
Zakukalo sinjih kukavica,
Da ti banu put u grad nesprieči,
U polju ga na boj nenatiera!
ZVONIMIR:
Šta ban radi? Je l' se primirio?
KLONIMIR:
Koliko bi s početka strašniji,
Toliko se sad mirniji kaže,
Čudo mi je nemogu s' načudit'!
ZVONIMIR:
O to srdce samo je željezo:
Mir taj, to je čedo oholosti.
LAPSAN:
Strašan čoviek! Ko ga je vidio
U užasnom onom komešanju,
Ris i tigar nisu tako divlji,
Tako ljuti, tako strahoviti!
Kad na mene u boju naiđe,
Viera moja, protrnu mi srdce,
Krv mi s' sledi od strašna pogleda.
I da nebi starac malaksao
Od napora i težkog umora,
Bi me danas zvali pokojnikom.
Al' mu snaga ruku iznevieri,
I sablju mu od sebe odbijem,
Pa mu onda mojim šestopercem
Glavu taknem, te se onesviesti,
Na tlie padne, i uhvatimo ga.
ZVONIMIR:
Da l' bih mog'o s njime govoriti?
KLONIMIR:
Možeš, bane, ako samo uzhtie.
ZVONIMIR:
A ti idi i dovodi mi ga.
KLONIMIR:
Ali ako neuzhtiede doći?
ZVONIMIR:
Ti mi javi. pa ja idem k njemu.
KLONIMIR (ode)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.