Zvonimir/23

←Trinajesti prizor

Zvonimir Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR

Drugi prizor→

TREĆI ČIN
PRVI PRIZOR


Dvorana u kraljevskom dvoru.
Kralj, Ban Petar, Ban Zvonimir, Boleslav, Budeš, Pribihna, Dražen, Mutimir, više župana, knezova i vlastela.

KRALj (Zvonimiru):
Bane, mi smo narodom izbrani
Za hrvatskog kralja i gospodara,
I već stoji kruna Držislava,
K'o što vidiš, na našem tiemenu.
Tebe nebi pri našem izboru,
Prem si znao, da amo idemo,
I prem da je k'o banu triebalo,
Da si na taj izbor pohitao.
Zato smo te posebce pozvali,
Da nam dođeš, da nam se pokloniš
Kao svome vienčanome kralju,
I da javno prisegu viernosti
U kraljevsku položiš nam ruku.
ZVONIMIR:
Gospodaru, u malo si rieči
Vrlo mnogo tužbe izložio.
Kriviš mene, što nisam došao
Na izborni sabor i vienčanje?
A kako sam i mogao doći
Kad me niko nebieše pozvao?
KRALj:
Sav sviet znade da će izbor biti,
Samo tebi to osta neznato.
Kad ko neće što da čuje, bane.
On zapuši oba svoja uha.
ZVONIMIR:
Išteš dalje, da ti se poklonim.
Bih i rado, ali baš nemogu.
Vi svi znate, da veliki kralj naš,
Koga crna sad pokriva zemlja,
Meni dade banovu stolicu,
I vlast, koja po zakonu ide
Svakom banu ovih kraljevina,
Al' ujedno uze mi prisegu,
Da ću sveto dužnosti držati.
Koje zakon na bana nameće.
Prva pak i najveća je dužnost
Bana, čuvat' zakon i pravice,
I nedat' ih nikome gaziti.
Ja bih ovu dužnost prekršio
I prisegu svoju pogazio,
Kad bih sada ono učinio,
Što od mene želiš i zahtievaš.
Zakon ište, da u onaj sabor,
U kom ima kralj da se izbere,
Ban pozvati samo narod može.
Drugi izbor nije po zakonu.
KRALj:
Tebi dade čast bansku Krešimir,
A dade je i onom starini:
On je ovaj sabor naredio,
Zakonu je dosta učinjeno.
ZVONIMIR:
Onaj tamo čestiti starina
Banov'o je u zemlji hrvatskoj,
Al' sam čast tu natrag kralju vrati,
A kralj na to meni je predade.
Zato danas banom zvat' se može,
Al' ban nije, dok opet nebude.
KRALj:
Bane, bane! Dobro biraj rieči,
Jer od rieči danas ti zavisi
I čast banska, a i rusa glava!
ZVONIMIR:
Ako nećeš da pravo govorim,
A ti nemoj iskat' da govorim.
Kažeš li mi usta otvoriti,
Mogu samo reći, što nalazim
Da je pravo po zakonu starom.
A što meni za glavu govoriš
I čast bansku, koju danas nosim:
Jedanput ih moram ostaviti,
Ali na to i sad mnogo držim,
I uviek sam za tijem išao,
Da ih slavno nosim, dok ih imam,
I s obrazom skinem, kad uztrieba.
KRALj (nestrpljivo):
Hoćeš dakle, — da brže svršimo, —
Hoćeš moje kraljevstvo priznati,
Poklonit' mi s', i prisegu dati,
Ili nećeš? Da znam na čemu smo.
ZVONIMIR:
Kad bih mog'o, odmah b' učinio:
Ali čuj me, pa sam po tom sudi.
KRALj:
Neću više ni rieči da čujem.
Bielo, crno, — hoću ili neću.
BOLESLAV:
Jasni kralju, molim ti se liepo,
Da dopustiš banu govoriti.
Nikad kod nas nebieše običaj
Nedat' reći, što ko ima kazat'.
KRALj (neugodno):
Dobro dakle, a on nek' govori.
ZVONIMIR:
Kralj Krešimir na odru samrtnom
Svoju krunu predade Stiepanu.
Kralj Krešimir toliko Hrvatskoj
I usluge i dobra učini,
Da je u nas puno zaslužio,
Du mu zadnju želju ispunimo....
KRALj (naglo jednom dvoraninu):
Idi zovni ovamo vojvodu.
(dvoranin ode)
Sad ćeš čuti, i šta Stiepan veli.
STIEPAN (dođe)
KRALj:
Hod' vojvodo, i sam kaži banu,
Neka čuje iz tvojijeh usta,
Da ne rekne, da ga prievarismo.
STIEPAN:
Bane! vidim da Božija volja
Nije, da ja kralj hrvatski budem.
Pa što da se silom otimamo?
Mene srdce samo na to vuče.
Da ugodim svome stvoritelju,
Da mu svete naloge izpunim,
Da sačuvam dušu od grijeha,
Da se viečnog raja udostojim,
Da mi duša navieki neumrie,
I nedođe na muke paklene,
Pa videći da ću k svojoj cieli
Najprie doći, ako s' svieta manem,
Ostavim se vlasti i priestola,
I posvetim svoje dane Bogu
U molitvi i svetim mislima,
Odričem se krune i priestola
I ostavljam kraljevsku purpuru,
I odlazim u mir u samostan.
Kralj (veselo):
Eto čuješ, šta Stiepan govori.
Valjda nećeš silom tierati ga,
Da kralj bude, kad neće da bude.
ZVONIMIR:
Ne doista, sile neću nigdie.
Il' na dobro išla, ili na zlo.
Što ko misli da mu je najbolje,
Neka bira, kako ga Bog uči.
Samo jednu imam ovdie reći,
Skup'te sabor, pa nek' u saboru
Stiepan kaže. što tu sada reče,
Pa će kraj bit' svemu razgovoru,
A dok tako. gospodo, nebude,
Sviet će reći, vojvoda govori,
Što drugčije nesmie govoriti,
Jer u vašim tu stoji rukama,
Kud pogledi, protivnike vidi.
KRALj:
Zvonimire, ti tek trag zamećeš.
Mene narod za svog kralja izbra,
A tvoja je dužnost priznati me:
Ja sad ištem, što mi pravo daje,
A ti čini, što si kralju dužan.
ZVONIMIR:
Doklie sabor od bana sazvani
Kog Hrvatskim kraljem nenareče,
Ban hrvatski dotlie se nikome
K'o hrvatskom kralju nepoklanja.
BAN PETAR:
Tako samo buntovnik govori!
Sveta kruna na toj tvojoj glavi
Dužnost svakom Hrvatu nalaže
Poklonit' se njezinoj svietlosti,
I za svog te priznat' gospodara,
Ko to neće, izdajnik je krune,
I trieba mu kuću izkopati.
ZVONIMIR:
Tako sudi, ko zakon necieni.
Sila može svašta učiniti:
Ali teško svakoj onoj zemlji,
Gdie je zakon, što je jača snaga;
Teško svakoj državi u svietu,
Gdie se sili svaki sliepo klanja,
I nebrani pravo po dužnosti.
MUTIMIR:
Tako, bane, može govoriti,
Ko pred vojskom stoji u oružju;
A kome se mač nad glavom vije,
Bolje mu je i u pravdi ćutit'.
ZVONIMIR:
Kad bi doš'o s polja neprijatelj,
I napao na zemaljska prava,
Na njega bih izkupio vojsku,
Izpred nje mu tako govorio.
Al' hrvatskom onom vlastelinu,
Koji krunu po svom pravu traži,
Prosto mi je i samom kazati,
Kako narod svoju krunu daje:
Neda l' sebi tako govoriti,
Neka kaže, da netraži prava,
Već da hoće, što oteti može.
BAN PETAR:
Doklie ćemo, svijetla gospodo,
Trpljet', da nam ovaj izdajica
Kralja vrieđa pred našim očima?
Za mač, braćo, pa da tu uvriedu
Izdajničkom krvlju operemo.
BOLESLAV:
Ne u sablje! Ban je govorio,
Što je mor'o kao ban kazati.
Ako danas ovdie dopustimo,
Da mačevi usta zapušaju,
Koja brane zakon i pravicu,
Ko će kadgod usta otvoriti?
Ako misliš, da ban zakon gazi,
I da s' može po zakonu sudit',
Sud mu dajte, pa kako mu bude,
Al' ga tako posieći nedamo.
BUDEŠ:
I ja, braćo, tako isto sudim!
Što se danas tu banu učini,
Može sutra i nama se stati,
Kad reknemo koju nepovoljnu.
KRALj (razdraženo):
Tako žnje se, kad se tako sieje!
Pusti jednog nek' vlasti prkosi,
Pa će jih se taki nać' stotina,
Koji će se pridružit' odporu.
Zato nedam više govoriti.
Vas dvojica iz dvora odlaz'te.
Nit' pred oči meni izlazite,
Dok se za svoj grieh nepokajete,
I uslugom milost zaslužite.
(Boleslav i Budeš odu)
(Zvonimiru)
A ti, bane, ban od danas nisi,
I čekat' ćeš u tamnici, šta će
Pravda i sud s tobom narediti.
(k banu Petru)
Ti s' postaraj da se u državi
Ovaj otrov dalje nerazprostre.
U postanku kukolj trzat' trieba,
Jer će svu ti ogadit' pšenicu,
(odo sa svitom)
ZVONIMIRA (odvedu).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.