Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
TRINAJESTI PRIZOR



TRINAJESTI PRIZOR


SATNIK (uđe):
Svietli bane, kralj me amo posla,
Da ti kažem, da do njega dodješ.
ZVONIMIR:
Koji kralj? Sad ime valja dodat',
Jer dva kralja u zemlji imamo.
Jednoga nam kralj Krešimir dade,
Kad mu dođe s životom razstat' se;
A drugog nam ban Petar postavi,
Kad Krešimir u crni grob leže.
SATNIK:
Mi za jednog samo kralja znamo,
A Slaviša slavno mu je ime.
ZVONIMIR:
Pa kuda me kralj Slaviša zove,
I šta želi, kad me tamo zove?
SATNIK:
Zove tebe k sebi u Biograd,
A šta hoće, od njega ćeš ćuti.
ZVONIMIR:
Dobro dakle, hoću mu otići.
SATNIK (uzteže se)
ZVONIMIR:
Id'te tamo, ja ću već za vama.
SATNIK:
Svietli bane .... meni naložiše ...
Da bez tebe natrag nedolazim.
ZVONIMIR:
Kralj Slaviša valjda je mislio,
Da ja neznam puta u Biograd;
Al' često sam tamo odlazio,
Pa ću bez vas i sad pogoditi.
SATNIK (Uzteže se)
ZVONIMIR:
Il' valjda je nesigurno ići?
Ho, imam ja dosta svojih ljudi,
A i ruka mi je pouzdana.
Id'te samo, za mene s' nebojte.
SATNIK:
Svietli bane ....
ZVONIMIR:
                           Ni sad nepogodih?
Hajde, kaži, kad već neznani, šta je.
SATNIK:
Mi bez tebe nesmiemo s' vraćati.
Ili s tobom, ili već nikako.
ZVONIMIR:
A da šta bi činili, da mene
Za put spravna ovdie nenađoste?
Il' da mi se s vama ići neće?
SATNIK:
Sila Boga, kaže se, nemoli.
A ko neće, često mu se mora.
ZVONIMIR:
Aha! to mi na pamet nepade.
Silom bi me dakle primorali?
(Klonimiru)
Kol'ko bija u nas družtva, kneže?
KLONIMIR:
Tri stotine konja osiedlanih!
ZVONIMIR (k satniku):
A koliko vas dođoste amo?
SATNIK:
Dvie stotine na mene čekaju.
ZVONIMIR:
Liepa četa, valjana družina...
(Klonimiru)
Idi kaži našim junacima
Neka idu svaki svojoj kući,
Jer mi pratnju od kralja poslaše.
Pa sad zašto da oni dangube.
KLONIMIR (ode)
ZVONIMIR (Lapsanu):
A ti, kneže, naredi mi konja,
I što trieba za put prepravi mi.
LAPSAN (ode)
ZVONIMIR (kod prozora):
Divni konji, — odbrani junaci...
(k satniku)
Vidiš, da sam spravan bio poći,
U siedlima momci me čekaše.
Gledni amo, šta se tebi čini?
SATNIK (pristupi k prozoru):
Liepi konji, zaista izbrani;
A i momci mogu što valjati.
(za sebe)
Težko nama, da do sile dođe.
ZVONIMIR:
O to su ti sve sami zmajevi.
Sa tima ću bez svakoga straha
Udariti na punu hiljadu.
No hajdemo, da nezakasnimo,
Da nam svietli kralj se nezabrine.
SATNIK:
Ja sam gotov, samo zapoviedaj.
Kao slugu smatraj me svojega.
ZVONIMIR:
Ne k'o slugu, već k'o prijatelja.
Sad hajdemo!
(Ode)
SATNIK:
                            Čudo od čovieka!

(Zaviesa padne)




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.