ZVONA NA JUTRENjE
Uvek u sredini koja rani čamom,
Ja nisam verov'o da će doći ikad
Rastanak sa pustom i sumornom tamom;
Verov'o sam sunce doći neće nikad.
Sunce doći neće dane da ozari,
Da zastali život pokrene na bolje,
I zemlju koju su poveli vozari,
Neutešno mali i bolesne volje.
Verov'o sam da će moj naraštaj zaći
Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da
Ja ću s njime opet u grobu se naći,
Da čekamo potres koji okov kida.
Ali nisam znao da onaj k'o strada
Greši kad suviše i voli i želi,
Da na zemlji uvek najbolja je nada,
Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli.
Uvek u sredini što duh svaki steže,
Zapazio nisam sem nje ništa drugo,
I često se pitah šta me za svet veže:
Zaklonjen ideal? Il' stradanje dugo?
Ja nisam slutio da će dani doći,
Veliki i večni, baš u moje doba,
Dvoglavi orlovi da će redom proći
Oko sviju glava, preko svakog groba.
Ja nisam slutio ispod noći sive,
Da su već tu ruke spasonosne, zdrave,
I grudi gde toplo sva predanja žive,
Da su nam pristigli nosioci slave.
Ja nisam slutio, otadžbino draga,
Posle sna dubokog, da čeka spokojno
Zvona na jutrenje da ustane snaga,
Zaspali duhovi i carstvo pokojno.
Ja nisam slutio, u danima tuge,
Ustanak naroda i pojavu rata:
I dok krv je tekla, oseć'o sam duge,
Otvoreno, nebo, rane svakog brata.
I osetih i to da spuštenu glavu
Zanavek podižem, da sam danas veći;
Da delo iz krvi pruža svetlost pravu,
I put koji vodi i miru i sreći.
