Zvezda (J.G. Milenko)

Zvezda Pisac: Jovan Grčić Milenko

Noć je tija, zvezde trepćy,
A mesec se kraj njih šeće,
K’o baštovan kad nadgleda
Mirisavo svoje cveće.

Noć je tija, lahor blagi
Po vrtu se širi divnom,
Pa mu cveće uspavljuje
Molitvicom milostivnom.

Noć je tipja, sve s’ odmara
Umoreno što je bilo, —
Ta svakom je dobro došlo
Letnje noći lako krilo.

Zar svakome? O, bar da je!
Al’ prozoru onom, glete —
Vidite li tužnu majku
I na ruci bolno dete?

Tu se sanak ne boravi,
Ima da je tome vreme,
Otud misli jadne majke
U visine daljne streme.

Čas u vedro nebo gledne,
Ko da pomoć brzu traži;
Čas u oči svom Damjanu:
Rada teret da mu zblaži.

»Oj, prošani, snago moja,
Šta ćeš majka da ti dade?
Reci, ’pano! Iz oka tii
Ne mož’ mati da doznade«.

Tako, tužna, dete pita,
Gladeći mu kosu svilnu,
A sinak joj nedra ljubnu,
Čuvši rečcu preumilnu.

Pa ručicu slabu pruža
Na zvezdice one góre,
Na kandila ona lepa,
Što nebeske svetle dvore.

»Vidiš onu zvezdu, majko!
Nju bi’ hteo — onu malu;
O, pa kaži anđelima
Neka mi je s neba svalu!«...

Tek što reče, a zvezdica
Drugom kraju tako prnu:
»Evo leti — blago meni!«
Oh, a majka sva pretrnu...

I pretrnu, i jauknu,
Jer njegova zvezda bija
Što sa neba, eto, spade,
Nikad više da ne sija...

Hladno čelo, hladne grudi
Poljupci mu majka greje;
Al’ mu život ne probudi,
Sve je zaman, zaman sve je!...

*
Noć je tija, zvezde trepću,
A mesec se kraj njih šeće,
K’o baštovan kad prebraja
Najmilije svoje cveće.

No zašto li tako tužno
Za oblačak onaj zađe?
Mora biti međ cvetovi
Damjanovog da ne nađe...

U Požunu, iz »Slobode«.

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 104-106

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.