Zvanična ispravka
Zvanična ispravka
| Zvanična ispravka Pisac: Svetolik Ranković |
Cela naša palančica zinu od čuda. Svet se uzbrujao kao pčele u uljaniku, pa to sve trči Tapurovoj mehani, da se svako uveri i da se nasluša čuda nečuvena. Dućandžije iznose male zelene stolice, opletene rogozom i s provaljenim sedištem ili odvaljenim naslonom ili okrnjenom nožicom — već kakva je čija »narav« pri sedenju... isprêče stolice u vratima, pa zabrinuto i ljubopitno žure niz čaršiju, teturajući krivim i nesigurnim nogama koje su naviknute da u skrštenu položaju počivaju na ćepenku. Kasapi zabodoše noževe u panj, ostaviše čitave rojeve muva, da slobodno i veselo obleću oko neprodanog mesa i koža, — ne bojeći se goveđeg repa i ostalog smrtonosnog oružja, kojim ih kasapi na dokolici plaše i tamane, — pa se i oni dadoše niz ćepenke, pozivajući uz put zanatlije i ostale slobodne građane, za koje znaju da su orni i neuzdržljivi na novosti i glasove... Žene se naređale na prozorima i vratnicama, pa nervozno zadržavaju i zapitkuju prolaznike, ljute se na njihove kratke i neodređene odgovore i, ne znajući uzrok ovoj čudnoj žurbi, pomažu se uobraženjem i jezikom, te same stvaraju stotine raznih kombinacija i spletaka. — Kao što vidite, — prava uzbuna!
A pred Tapurovom mehanom sleže se narod sve više i više, pridolazi kao povodanj posle plahe kiše. Stolovi, doksat, stepenice, — sve je to načičkano narodom, koji se utajao, pa, ne dišući, sluša učiteljevo čitanje. Učitelj se namestio u začelje, drži neke novinice u rukama i već četvrti put čita glasno jedan dopis iz naše palanke. Kako je strašno to što on čita, najbolje vam svedoče lica sviju slušalaca. Svaki je raskolačio oči i otvorio usta tako, da su ona gotova svakog trenutka dati zvuk: a—a—a!... Dosta je da vam kažem, da se u tom dopisu najcrnje napada naš gospodin kapetan, a da biste pojmili svu težinu i značaj toga greha, moram vam progovoriti nekoliko reči o našem mirnom gradu.
Istorija nije zabeležila vreme kad je zakopano naše mesto. Ali mesno predanje glasi, da su i naši čukun-dedovi bili najvredniji i najposlušniji narod na svetu. Vremenom je ova prva meštanska osobina, u nekoliko, izbledela, ali smo drugu osobinu mi, potomci, još više razvili. Mi smo bili najposlušniji narod, ako ne baš u celom svetu, ono sigurno u našoj državi. Bojali smo se Boga i slušali smo vlast — to nam je bila deviza u životu..
Znali smo i mi da se po drugim mestima narod deli na neke partije, da se gloži s vlašću, ali se mi ne htedosmo ugledati ni na koga drugoga, već ostasmo verni nauci svojih starijih. Kako se živelo kod njih, tako smo produžili i mi. Rek'o bih da su se u samom našem temperamentu legli uzroci ovih pojava: nama je bilo nemilo sve, što je donosilo sobom kakvu promenu. Mi smo odrasli u izvesnim okolnostima, pa smo želeli da u tim istim okolnostima odrastu i naši praunuci. Eto, na primer — kaldrma. Ne znamo ko je prvi popločao naše ulice, ali ni naši dedovi, pa ni mi ne izmenismo ni jednog kamena na njima. Istina, jesmo se ponekad i šalili tim. Jedared Stanko berberin predloži, da molimo vladu i skupštinu, da se naše mesto smatra kao nepristupna tvrđava, pošto ne prijatelj ni s koje strane ne može u njega ući. Na to Karadin kamenar predloži, da postavimo na ulasku u varoš kameni stub s natpisom: »Stan', putniče, i pročitaj: ako uđeš u varoš na konju, izgubićeš konja i polomićeš rebra, ako li se kreneš peške, — izlomićeš noge. Razmisli se, pa pođi napred!...« Mi se ovim predlozima svagda slatko smejemo, ali nam i ulice ostadoše kakve su i bile.
Kako s kaldrmom, tako je išlo i u svemu ostalom. Kod nas se u svemu živelo po porecima, koji su nam ostali od naših starih. Kako je bilo pre stotinu godina, tako je i sada, — sve pod jednu meru i na jedan način. Zbog toga su nas sve vlasti veoma volele, a i mi smo, vala, njih slušali. Dođe, recimo, nov kapetan, narede se izbori; — mi odmah biramo ljude koji su njemu po volji. Nit' on nama štn veli ni mi njemu: razumemo se i bez reči... Posle dođe drugi, iz druge partije, mi i njemu činimo po volji: stari časnici odmah sami istupaju, a na njihova mesta dolaze drugi, za koje se zna da su kapetanu dobri. I sve tako redom, pa — dobro i nama i gospodinu kapetanu.
Ovaj sadašnji naš kapetan, gospodin Mićo Burmaz, kapetanovao je kod nas još pre dvadeset godina; posle ga premestiše još na dva-tri mesta, pa ga staviše u penziju. Tako ga mi zaboravismo, a i on je, valjada, bio zaboravio na svoje staro gospodstvo, — naučio se na rahatluk, a i starost ga sustigla, pa se dosta, bogme, i promenio. Nije ni čudo!
Odjednom nastadoše nekakve promene, i jedno jutro puče glas: »Dolazi nam za kapetana stari Burmaz!« Da je naša Grabovica obrnula tok uz čaršiju, i to nas ne bi tako začudilo kao ovaj glas, jer smo držali da je gospodin Burmaz davno umro. Obradovasmo se, i Bog zna kako, ali pritajasmo radost, da ne uvredimo dosadašnjeg kapetana, koga su, siromaha, otpustili iz službe. Zbog toga mi tih dana pravismo veoma žalostiva lica, a jesmo ga, vala, iskreno i žalili. Istina, malo nam je nezgodan bio u početku: sve hoće da menja, da popravlja, da ruši. Nekiput nas i rezili:
— Za Boga, ljudi, izginućete na ovakvim ulicama; što ovo ne opravljate?
— Polako, gospodine, hoće da bude sve, samo polagacko, — odgovori mu čiča Đurđe.
Kapetan se još koji put ljutne, povikne, pa se polagano navikne na našu tišinu i naš rad, te mu posle i ne pada na um da što menja. Tako smo posle i s njim mnogo lepo živeli.
Ali se mnogo više obradovasmo gospodinu Burmazu. Starinski čovek: miran, tih, prost kao i mi, pa nam to mnogo više godi. Tako ti mi lepo živimo s njim, slušamo ga, pa se osećamo da smo odvojeni od ostalog sveta. Slabo smo što i doznavali šta se radi po drugim mestima, dok jednog dana ne prolete Savo Saruk kroz čaršiju, vičući:
— Trčite, ljudi, pred Tapurovu mehanu! čudo s kapetanom...
— Šta je, more? — istrčava narod iz dućana i pita ga preplašeno; ali on već odmak'o daleko.
Tako se kod nas napravi uzbuna.
Pred mehanom, kao što rekoh, sedi učitelj i čita glasno, a do njega, malo ulevo, naslonjen na zid mehanski, sedi gospodin Burmaz, oborene glave, ćuti i sluša, samo pokatkad povuče iz trešnjeva čibuka, zadimi i odmahne glavom, pa opet sluša.
I mi se načetili, pa slušamo i ne dišemo. Istina, mnoge mu reči onde i ne razumemo, ali svi vidimo da nam kapetana zorli rezile; kad dođe kakva krupnija reč, učitelj vikne jače, a popa se namršti i prekine ga.
— Ne moraš, brate, da uzvikuješ toliko: čujemo svi dobro. Kao da i ti grdiš...
— Pa tako se čita... — počne učitelj da se pravda.
— Ću'de, popo; ne prekidaj nam, duše ti, — viču neki iz gomile.
— Ćuti, popo!... čitaj, učo!... rekne gospodin Burmaz, i opet povuče iz trešnjevaka, pa sagne glavu i sluša kao da se sad prvi put čita.
Kad učitelj završi četvrto čitanje, beše ih došlo još dvaestinu ljudi, koji nisu čuli iz početka.
— Dede iznova, gospodin-učo, vere ti; nismo čuli ono napred, — viče nekoliko njih iz gomile.
— Ne mogu, brate, već promukoh; evo neka me odmeni ćata, — veli učitelj i pruža novine opštinskom pisaru.
— Ne, ne, Vi bolje čitate, — brani se ćata.
— Dijete, daj učitelju još jedan polić, pa neka nam čita, — veli gazda Mitar, koji se više od sviju zainteresovao čitanjem.
— Čitaj, učo, neka vidi ovaj svet kakvih poganaca ima među nama... — veli kapetan i preleće očima preko celog naroda, kao da se želi uveriti: jesu li i ostali takvog mišljenja.
Narod, već kao što je red, pravi pogodne za taj slučaj izraze lica: neko je rad da prikaže svoje iskreno učešće u kapetanovoj ljutnji, neko izražava setu ili bolećivost, drugi se mršte i ljute, — kako je ko shvatio značaj samog događaja...
I opet se nastavi čitanje, koje se ponovi ravno sedam puta. Ja vi ni sad ne umem kazati sve što se tu čitalo o našem kapetanu i njegovim »nedelima« i »bezakonju«. Znam da se tu pominje Savo Saruk, koga su panduri, po naredbi kapetanovoj, malko prodrmusali; ali, brate, on je to i zaslužio. Posle mu pišu za neke šumske bilete, pa za glasačke spiskove (a mi smo još svi hvalili kapetana, kako je on to vešto izmajstorisao, — i nije čovek od nas krio, sve nam je sâm pričao); pa posle o nekim seoskim babama, koje je kapetan vezao, i još trista drugih čuda, — pa, bogme, da vi'š jesu mu dosta i naređali... Istina, tu ga sve rezile za njegov rad po selima, ali mi, brate, velimo: zašto je vlast, nego da selo zna za nju; — nama i ne treba... kod nas, Bogu hvala, sve ide mirno i po zakonu. Ako se poneki put Saruk ili ti njemu podobni malo izlanu, — mi imamo opštinsku vlast, koja ga može dobro stegnuti...
— Pa, šta velite, ljudi? — reče gospodin Burmaz posle dugog ćutanja.
— The, šta velimo?... da važe macke, ja bih ti sad kazao, — poče gazda Mitar, — a ovako ne znam. — Da svi sloški ustanemo, pa prvo da nađemo tog lolu, a posle već ti znaš kako ćeš mu suditi. Zato se i zoveš vlast...
— Jok, brate, ne može to tako, — prekide ga kapetan, a mi svi udvojismo pažnju. — Treba sve to udesiti... onoga... kako ću reći... po zakonu, — po paragrafima, brate moj... A da ja... onoga... kako ti veliš, — thi a—a—a!... pucala bi bruka na sve strane.
— More lako ćemo za paragraf, gospodine, — veli čiča Stojan, — nego daj da nađemo lolu, pa ćemo mi da mu sudimo... Zar svako bene da rezili 'vaka čoveka, koji je ceo vek proveo služeći državu...
— Trideset i pet godina moje besprekorne i besporočne službe, — poče kapetan, podboden Stojanom, da pada u vatru — pa to sve 'nako... I vladaoce sam dočekivao, i ministre, i... 'nako... svaka čuda video u mom veku, a 'vaka čuda ne videh dosad...
— Kako, bolan!... Pamtim, gospodine, kô da je juče bilo: stoji Gospodar 'nako 'node; iza njega ađutan', pa oviciri i gospoda, a ti izađe korak napred, pa poče... baš znam kako si počeo: »Vaša svetlost! Mi, kapetani i panduri, popovi i građani, mi narod«... veliš ti, a svetli knez, obradovan, prekide, pa veli: »Dosta, kapetane: s to malo reči kazao si mnogo«...
Pop se namršti. Ovaj istiniti, ali nezgodan listak iz kapetanove prošlosti ne beše podesan za ovaj trenutak, stoga popa stade da zagovara. — »Jà, jà, brate, ko to ne zna. Nego šta ćemo, ljudi sa ovom nezgodom?...«
Kapetanu kao da ne bi pravo što mu se prekide sećanje na njegove drage uspomene, pa žurno prekide popa:
— Ja znam, popo, šta ću činiti. Meni.., onoga... to nije vaše. A ja sam samo hteo.. kako ću reći... da ovaj da vidim; jesam li ja kod vas onaj stari Burmaz koji sam i bio...
— Jesi, jesi, gospodine! — povikaše svi u glas.
— Dobro, braćo. Sad svaki na posao, a ja ću gledati... ovaj... šta ću i kako ću, — reče kapetan i diže se. — Popo, hajde i ti sa mnom.
Pop se diže i ode s njim, narod se raziđe, ali nas nekoliko ostasmo, jer nam pop dade znak da ga čekamo.
Posle jednog sata pop se vrati. Bejasmo gotovi da »iskočimo iz kože« od nestrpljenja.
— Šta bi? — saletesmo pitanjima.
— Pitao depešom okružnog, a ovaj mu naređuje da odmah napiše i pošlje zvaničnu ispravku.
— Ha—a—a!... Gle!... — ote se iz sviju grla.
Za trenutak svi ućutasmo. Svaki uze da predstavlja sebi kako će se pisati i kako će izgledati ta zvanična ispravka. Do kakvog rezultata dođosmo, najbolje će se videti iz toga, što se, posle kratkog ćutanja, svi počesmo smešiti.
— Pa hoće li da je piše? — zapita neko.
— Mora, i da mu se neće, — veli pop. — Sutra je mora poslati.
— Da li je već počeo? — reče neko.
— Ja računam da će on to noćas, — veli Mitar. — Ne može danju zbog larme.
— More ostade čovek da piše, — veli pop. — Šta vi govorim ja.
Mi se gotovo zaprepastismo. Svi predstavismo gospodina Burmaza kako duva i huče u zasedanju, a sa čela mu liju graške znoja.
Ne govoreći ništa jedan drugom, raziđosmo se.
Za nekoliko minuta sva je varoš znala šta se sad zbiva u zasedanju. U nas uđe nekakav demon iskušenja i ljubopitstva, pa ne znamo od uzbuđenja šta ćemo i kuda ćemo. Nastade tajac u celoj varoši. Izgleda kao da je kakav div izašao pred nas i metnuo prst na usta, i mi svi zavezasmo. Cvetko kazandžija ostavi rad, pa ode u kafanu i stade da traži s kim bi igrao »žandara«. Mile mehandžija izvadi pečeno sugare i metnu ga na panj, ali ne smede udarati nožem, nego zove rukom stalne mušterije i, oblizujući prst, pokazuje im kako je masno i mlado. Jedan otrča na kraj varoši, da kaže Petru kovaču da ne klepa danas motike.
Odmah zatim pojaviše se sva tri seoska pisara na konjima. Odoše u srez na razne strane. Za njima izađoše praktikanti i odoše u kafanu. Od njih doznasmo da je u kancelariji ostao sâm kapetan i da je, za danas, tamo pristup svakome zabranjen, osim kakvog izvanrednog slučaja.
Cela varoš zaustavi dah. Izgleda kao da se ljudi boje i da trepću, da time ne poremete opštu tišinu... Vidiš ponekog kako se provlači ulicom, vukući papuče niz kamenje, ne smejući koračati, da ne bi papuče lupale... Žene gotovo da presvisnu: samo pretrčavaju po mekoj travi iz dvorišta u dvorište, proćaskaju nekoliko njih zajedno, pa, ne mogući zasititi ljubopitstvo, izađu na vratnice i gledaju ima li koga da prođe, da im štogod kaže.
Mi ljudi iskupili se kod Tapura, pa razgovaramo i čekamo kapetana na 'ladnu. Tu se dovijamo od svake ruke ko može biti pisac onog dopisa, ali ništa ne mogosmo zaključiti. U jedno vreme bismo gotovi da okrivimo učitelja, ali pop i Mitar ustadoše tako energično u njegovu odbranu, da morasmo ućutati i tražiti u mislima drugoga, na koga bismo bacili anatemu.
— More, ljudi, jeste li pri sebi! — veli pop. — Zar ne znate kako uča peva heruviku... taj ne može 'nako da piše, jer mu duša nije zla. Hoćete li mi verovati, kad god iznosim svete darove, a on mi poji heruviku, meni se sve čini da sam među anđelima...
— Pa kad ga vcdiš, brate, 'nako u društvu, — veli Mitar, — rek'o bi da je anđeo. I posle toga, on počituje kapetana k'o god i mi...
I tako ućutasmo, pa samo pogledamo naviše otkud će naići kapetan, ali dvanaest prođe, a njega nema. Videsmo da neće ni doći. To mu je prvina, otkad je doš'o među nas, da ne dođe pred ručak i večeru na 'ladnu. Raziđosmo se oborenih glava, žaleći kapetana i zamišljajući kako on sad nevoljiše sa onim poslom, koji mu je svakad bio s neruke.
Kod kuće nas dočeka drugo zlo — žene. Ne možeš im dati dževapa, ni odgovoriti im na svako pitanje. Te zašto ovo, te kako ono, pa najzad i to: zašto danas kapetanica nije uzimala boraniju od baštovana, kad ona redovno svake srede kuva boraniju. E dede sad odgovorite!
— Sigurno je dobila 'nako od koga, ili je možda...
— Nije, nije, nije... znamo mi, — prekidaju nas naše verne Ksantipe, pa zatim puste čitavu grmljavu prekora i jadanja. A mi, grešni, ne odlikujući se Sokratovim strpljenjem, ručamo na vrat na nos, pa beži u mehanu. Za nama se sipa čitav grad psovke, te se time u nekoliko i opšti mir remeti, ali na kraju krajeva dosadi se i ženama, te se opet prostre tajac po našim ulicama.
Presedesmo celo posle podne, čekajući i ništa ne radeći. Jedva pred veče, kad se već ništa nije moglo ni čitati ni pisati, pojavi se ozgo niz čaršiju gospodin kapetan. Zakucaše nam srca jače, i mi besmo gotovi da mu potrčimo u susret, ma ne znadosmo, šta bismo mu rekli, kad stanemo pred njega. I tako ostasmo pred kafanom i tu ga sačekasmo.
Kako sede i zapali cigaru, mi odmah otpočesmo razgovor, ali 'nako poizdalje — kao što je već kod nas običaj... Počesmo o današnjoj vrućini, pa izređasmo sve njene dobre i rđave strane, ma ovih prvih beše više, te donesmo rešenje da je vrućina korisna, ali, u sebi, niko ne željaše da se ona i sutra ponovi. Posle neko poče govor o kiši, pa se, pošto o tome progovorismo, saglasismo da bi dobro bilo, kad bi noćas Bog dao dobar pljusak. Zatim se ućutasmo i kašljucnusmo svi po nekoliko puta, pa da se ne bi i dalje ćutalo, čiča Đorđe kaže:
— E ja.
Drugi odmah to prihvati, pa doda:
— A ja...
Tako mi obično radimo, kad merkamo s koje ćemo strane da podiđemo. Kapetan već to zna, a vidimo da je i on rad da se počne razgovor, pa mu čisto nepovoljno što ne ume niko od nas da nađe početak, odakle bismo mogli polako preći na glavnu stvar.
I tu se Mitar prvi doseti. On poče neki opšti govor o pisarima, pa posle pređe na naše sreske, i pomenu kako su se morali danas znojiti. Posle se već napomenu kako je gospodin Burmaz morao raditi sâm u kancelariji, kako nije mogao izići u podne, i tu već izađosmo na čistinu i pređosmo na glavnu stvar.
— Vala sam ga nagaravio... 'nako pa će da upamti Burmaza... — poče kapetan posle nekolikih uvoda I objašnjenja.
— E posvetila ti se, samo ako si ga dobro opaučio, — veli Mitar.
— Biće koprcanja, ne beri brige!
— Boga ti, kako si mu kazao? — pita ga čiča Đorđe.
— More, zar ti ja sve pamtim. Čitaćemo kad izađe, pa ćeš čuti. Samo sam... 'nako... kako ću reći... sve u kratko. Nema ti tu... onoga... vrdanja, kao kod njega, no sve kratko, a seče. Na njegovih deset ja jednu, ali valjanu.
I tu kapetan pogladi levi brk i povuče iz trešnjevaka, a mi čisto ne dišemo.
— Ovosreskoj vlasti, kažem ja, poznati su oni... kako 'no beše... a ja... oni svetski izrodi, što nemaju druga posla no piskaraju po novinama, te misle da okaljaju besporočno ime jednoga dugogodišnjeg činovnika... hm... ne znam šta mu rekoh posle, ali mu tu kazah: »za zlato se rđa ne prijanja!...«
— E ta ti valja; to si mu istinu kazao, — veli Mitar.
— Ja. Posle već kažem: što nepoznati dopisnik veli to i to, odgovaram mu da je to laž i kleveta, iza to ću ga tužiti sudu...
— Zar istina? — istrča neko s pitanjem.
— Hm, da vidim... tek nek se i on uplaši.
— E, valjano! Pa šta mu još kaza? — i tu Mitar krupno opsova.
— More kaz'o sam mu mnogo; kaz'o sam mu... hm... ko će to sve da upamti. Kažem ti... 'nako... sve kratko i oštro.
— Kad li će izaći u novinama?
— Hm... poče kapetan da se misli: — danas sam predao, sutra polazi, prekosutra stiže... izaći će u subotu ili nedelju. Tako mu veli zakon.
Kao da nam svima uđoše mravi pod košulju, te ne možemo da se stanimo na jednom mestu od nestrpljenja: da nam je da prespavamo sve te dane, pa kad se probudimo, da nam odmah padnu novine na ruke.
Tako se u velikom uzbuđenju raziđosmo kućama, a sutra-dan, rano iz jutra, besmo svi pred kafanom, te videsmo kad prođoše poštanska dvokolica i odnesoše predmet naše žudnje i očekivanja.
Nastupiše dani teškog čekanja. Umolismo našeg telegrafista da udesi sa svojim drugovima u Beogradu, da mu oni jave žicom, čim iziđu novine sa ispravkom. Kaže nam on da će mu biti javljeno nasigurno.
I ako nam izgledahu dani dugački, opet nekako brzo prođe to vreme, te kad osvanu subota, a mi svi sedimo na zbornom mestu i čekamo kad će telegraf da se otvori. Pre osam časova pođosmo k poštanskom zdanju, ali sretosmo uz put kapetana i od njega saznasmo da nije toga dana izašlo u novinama. Kao da nas poli hladnom vodom. Ali kud se sve čekalo sačekaćemo i do sutra.
Osvanu nedelja. U devet časova dotrča momak iz telegrafa s jednom ceduljicom i dade je kapetanu, koji seđaše s nama pred kafanom. Dok kapetan razgleda hartiju, mi mu, ne dišući, posmatramo lice, i odmah opazismo kako mu lice zasija, a usne se razvukoše u zadovoljan osmeh.
— Aha, izišlo! — reče on.
— Šta? Izišlo! Ded', pročitajte nam, pročitajte, — vičemo mi.
— Pa javljaju iz Beograda samo da je izišlo.
— Ama, pročitajte sve. Šta vele?!
Kapetan pruži učitelju onu cedulju, a učitelj pročita.
»Iz Beograda mi sad javiše ovo: »Kapetanovo pismo izišlo jutros. Šta je to kod vas, svi se krste i čude?««
— Tako, sinovi, nek se čude, imaju i čemu, — veli kapetan i pogleda nas tako pobedonosno, kao da je dobio kolajnu.
— Što li onaj iz Beograda veli »kapetanovo pismo«, a ne kaže »ispravka?« — reče neko iz gomile.
— To je sve jedno, — veli kapetan, pa malko poćuta: — Aha, znam: ja sam uz ispravku poslao zvanično pismo, pa valjad' su i njega štampali.
— Ako, ako, nek ima što više; samo jesi li i pismo nakitio onako... — veli Mitar.
— He—he—he... dabogme!... zvanično!... — veli kapetan i udara glasom na poslednju reč tako, da ona objašnjava celu sadržinu pisma.
I toga dana i sutra-dan, u ponedeljnik, htedosmo da se porazboljevamo od nestrpljenja. Ko će živ dočekati veče, kad pošta stiže! Posle ručka dođosmo svi kod Tapura, dođe i gospodin kapetan, i tu se već rešismo da ne mrdnemo nikud dok pošta ne dođe. Sedimo mi tako, pijemo i razgovaramo se, dok tek od jednom dojuriše pred kafanu jedna kola i iz njih izađe neki Jovo, veresijaš iz Beograda.
Kako siđe s kola, Jovo priđe k nama i zdravi se sa svima, jer gotovo svi imađasmo s njim po malko računa.
Čim se pozdravi s kapetanom, on će tek reći: — Ama šta je ono s Vama, gospodine, za Boga! Ko vas ono 'nako obruka?
— Šta, čitao si? veli Mitar.
— Jesam, brate, pa ne mogu da se načudim. Ono se nikom dosad nije desilo.
— Kako nikom, bolan! Pa čime ti se pune danas novine nego 'nakom grdnjom! Ali čekaj još malko. Doveče će stići novine, pa da vidiš i kapetanovu ispravku.
— Pa o tome ja, brate, i govorim, — reče Jovo i maši se džepa, te otud izvuče jedne novine, razvi ih i podnese kapetanu, govoreći:
— Juče na stanici kupih broj, pa u putu uzeh da čitam i zaprepastih se... Jeste li vi ovo poslali?
Kapetan pogleda naslov, dva reda ispod njega i svoj potpis, pa mu se lice razvedri i uzviknu:
— Jest, jest, to je!
Mi da poludimo od iznenađenja.
— Došle novine!
— Evo ispravke! — povika nekoliko glasova.
Svet jurnu gomilom i sve se zgruva oko jednog stola. Za trenutak naređasmo se i upresmo oči na kapetana, gledajući kako namešta naočare i previja novine na onu stranu, gde se vidi, krupnim slovima, odštampan njegov potpis. Naže se nad novine svetla i vesela lica i, najedared, kao da neki nevidljiv duh dođe te ga premaza, promeni se i postade kao mrtvac. Zadrhta mu punačka, glatko obrijana brada, usne mu postadoše crno-zelene, ruke mu se zatresoše, novine mu ispadoše iz ruku.
— Šta je ovo!? — uzviknu on i nekako zaprepašćeno i plašljivo pogleda na nas.
A mi svi besmo kao hladna, okamenjena, nepomična stena, na kojoj je izvajan vrhunac čovečje plašnje, strahote, užasa...
Jedva dođosmo k sebi. Učitelj dohvati novine, pa dok preturi nekoliko reda obori ih, pa i on uzviknu kao i kapetan:
— Šta je ovo?!
— Ta čitaj, ako Boga jedinog znaš! — povika narod, jer već besmo gotovi da skačemo na stô i da se do mraka otimamo o novine.
Kapetan još onako strahovito prenosi poglede s jednog lica na drugo, a učitelj položi novine po stolu tako, da i mi mogasmo videti sve ono što će on čitati, pa poče svojim tankim i jasnim glasom:
»Gospodine uredniče! Šaljem vam pod % priloženu zvaničnu ispravku na dopis iz N*, koji je protiv potpisanog, a u vašem listu, br. 121 izišao. Izvolećete istu odštampati u vašem listu onako, kako to §* naređuje«.
Ispod toga stoji potpis kapetanov, datum i zvanična numera, pa onda na sredini krupan naslov: »Šta ja imam da radim«. Ispod ovoga običnim slovima piše dalje:
»Izvestiti gospodina ministra, da V. — (ovo je ime pređašnjeg kapetana) — buškara po narodu i buni ga, nenadležno i bespravno piskara i advocira itd.«
»Kazati Petku baštovanu da mi spremi krastavaca i paprika za letnju turšiju«.
»Poručiti Stanojci u B. da donese čabricu kajmaka, zbog ono itd.«
»Razgovoriti se s kmetovima za glasačke spiskove«.
»Dogovoriti se sa ovd. predsednikom za Saruka itd.« »Naći čoveka, da povadi zazubice ždrepcu«.
»Spremiti onom buntovniku u A. što treba itd...«
I učitelj nam izređa još čitav tevter ovakih beležaka. Ali to je sve ništa prema onome, što su posle toga napisali u novinama. Načinili su našeg kapetana crnjim od đavola. More šta ti mu nisu kazali!... A baš htedosmo svi da prsnemo u smej, kad onaj u novinama priča kako je došla ova hartija u kapetanovu pismu.
Gospodin Burmaz beše se nešto zamislio, pa kad se pomenu ova njegova hartija, on se trže, kao da se nečemu doseti, pa zavuče ruku u džep i izvadi otud puno hartije; razgleda ih sve pažljivo i žurno, pa kad ne nađe što je tražio, on skoči i brzo ode sreskoj kući. Za njim odmah ode i popa, koji se posle kratkog vremena vrati i kaza nam, da se gospodin kapetan pomeo kad je slao pismo u novine: mesto napisane i gotove ispravke on savio i poslao neku svoju hartiju, u koju je beležio po nešto, da ne zaboravi, a ispravku nađe sad u stolu...
Posle mesec dana promeni se ministar, i gospodin Burmaz opet ode u penziju. Kad se praštao s nama, plakao je i ljubio se sa svima, kao da je predviđao da se više nećemo videti. Tako je i bilo.
Izvor
urediBiblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga prva, str. 115-133, IP "Narodna prosveta", Beograd
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|