Za socijalnu politiku
| ZA SOCIJALNU POLITIKU Pisac: Dimitrije Tucović |
| Na zahtev šireg kruga drugova stavio sam ovde na hartiju, ukoliko sam se setio, svoj referat na zboru za Zakon o radnjama, koji je na poziv uprave Srpske socijaldemokratske partije i Glavnog radničkog saveza održan 15. novembra 1909. u Beogradu. |
Drugovi!
Ovoj nedelji je dosuđeno da zabeleži dva značajna datuma u istoriji borbe za zakonsku zaštitu i osiguranje radnika: Pre četiri godine, ove iste nedelje, radnička klasa je jednom fulminantnom demonstracijom, kakve još nismo imali, skinula s dnevnog reda Skupštine jedan nazadan, sakat, antiradnički projekat Zakona o radnjama (misli se na radničke demonstracije u Beogradu 20. novembra 1905, protiv nacrta Zakona o radnjama); danas, posle četiri godine, skupili smo se da u ovako ogromnoj masi protestujemo što se za zaštitu i osiguranje radnika još ništa nije uradilo i da tražimo da se rešavanju toga pitanja što pre pristupi.
Naš položaj se, dakle, menja. Ranije smo bili u odbrambenom položaju, u opoziciji prema rđavom zakonu koji nam je spreman; sada je vreme kad se mora preći u napad, u ofanzivu za izvojevanje reforama koje se više ne mogu mirno očekivati.
Sa zadovoljstvom kojim uspeh ispunjava svakoga borca mi možemo utvrditi da je dosadašnja naša borba imala rezultate, jer je najnoviji projekat Zakona o radnjama, blagodareći baš našem otporu, znatno bolji od ranijih.
Mi nismo, istina, uspeli da projekat Zakona o radnjama oslobodimo esnafskog krpeža koji stoji u nepomirljivoj suprotnosti sa modernim privrednim životom, ali smo bar naučili vladajuće činioce da pored zanatlijskog pitanja postoji i radničko. Zasluga je organizovane borbe radničke klase što je u staru ljusku unesen čitav niz najbitnijih odredaba o zaštiti i osiguranju radnika, tako da se i mi za sudbinu Zakona o radnjama moramo interesovati u najpunijoj meri.
Osim toga, naše držanje prema zahtevima zanatlija pogrešno se tumači neprijateljstvom socijalne demokratije prema siromašnim zanatlijama čiji je samostalan i čovečan život sve više ugrožen i otežan. Jer opstanak sitnih zanatlija ne potkopava i ne razorava socijalna demokratija i borba koju radnička klasa mora da vodi, već kapitalizam i klasna politika buržoazije koja kapitalizmu služi. Samo je ta zabluda, revnosno rasprostirana od naših protivnika i lakoverno primana od zanatlija za gotovo, mogla stvoriti mržnju i neprijateljstvo izmeću dva reda koji stradaju od jednog istog neprijatelja.
Sitna zanatlijska radinost je potisnuta i potučena stranom i domaćom kapitalističkom proizvodnjom koja je, naoružana modernom tehnikom, snabdevena potrebnim kapitalom, ovladala celom privredom, namećući pogodbe pod kojima ona radi za opšti uslov održanja u konkurenciji. Veoma je dobro poznata stvar da su sitne zanatlije prinuđene da se u nedostatku kapitala, moderne tehnike, savršenije organizacije rada odupiru nadmoćnijem konkurentu većim naprezanjem sebe i svoje porodice, satiranjem radnika i naročito šegrta, jevtinijim i gorim radionicama itd. Može li što biti kriv zanatlijama radnik koji ne može da dopusti da on bude žrtva koju treba prineti za održanje sitnih radionica i prividne samostalnosti sitnih majstora?
I upravo, u celom ovom pitanju je najopasnija i najreakcionarnija ta veoma rasprostranjena težnja: da se koncesije zanatlijskim zahtevima čine na štetu radnika, da se sitna radinost želi da održava sahranjivanjem radne snage, naročito nedoraslih radnika, dokle se na drugoj strani najbrižljivije čuva svaki interes kapitalizma. Ova je težnja i izazvala tako oštar sukob između radnika i zanatlija u pitanju Zakona o radnjama. A taj sukob je potvrdio još jedno staro iskustvo iz svih socijalnih i političkih borbi: kad se dvojica svađaju, treći ima razloga da se raduje.
Treći, u ovom slučaju, bile su buržoaske partije, koje kupuju zanatlijske glasove žrtvujući najbitnije interese radnika. A, međutim, jednovremeno političku vlast koju u svojim rukama drže stavljaju u službu podizanja kapitalizma i stvaranja kapitalista: daju koncesije, udaraju carine, zadužuju zemlju, povećavaju državne terete i poskupljuju život. Čoveku od rada opstanak u ovoj zemlji postaje sve teži. I kad se radnici, u borbi za opstanak, moraju da organizuju i bore za povećanje nadnica, zanatlije padaju u očajanje i iskale prema njima sav gnev koji je kod njih stvarao kapitalizam, zadajući im udarac za udarcem.
Kako su različne sposobnosti za borbu i mišljenje u zanatlija i radnika! Dokle sitno zanatlijstvo, lišeno podloge u realnim uslovima života i osuđeno na propast, ne vidi otkuda zlo dolazi, ne radi u smislu svojih pravih interesa, ne misli na budućnost, dotle se proletarijat ne da zavesti prividnim ustupcima sa puta kojim treba da ide. Jedan pored drugoga stoje dva reda ljudi koji su se, tako reći, juče odelili iz jedne zajednice, a danas već predstavljaju dva sveta, dva različna shvatanja, dve suprotne težnje! Jedan satire svu svoju snagu i iscrpljuje sve svoje životne sile u uzaludnom, donkihotskom upinjanju i rvanju da se zaustavi neizbežni, neodoljivi privredni razvitak, pada slomljen njime i ostaje pregažen pod njegovim točkovima. Drugi postaje sve svesniji svoje moći i svoje istorijske zadaće ukoliko više mesto malih odelitih proizvoćača osvaja sve veći i veći kapitalistički gigant kao komandant čitavih vojski najamnih radnika.
Taj različan privredni položaj zanatlija i radnika jeste podloga, s jedne strane, reakcionarnih esnafskih težnja zanatlija, s druge strane, borbe proletarijata za zaštitu radne snage.
Ako moderni privredni razvitak baca zanatlije u očajanje za njihovu ma i prividnu samostalnost, on daje radničkoj klasi snage i poleta, ispunjava je svešću o njenoj velikoj ulozi u privrednom i društvenom životu i o značaju radne snage. I uviđavniji predstavnici buržoaske klase morali su oceniti i priznati da je radna snaga onaj činilac na kome se podiže privredna moć jedne zemlje. Dojučerašnji ministar narodne privrede, g. Kosta Stojanović piše:
„Osiguranje mase radničke potrebno je i u interesu čovečnosti i poglavito u interesu stabilnije socijalne ravnoteže u državama... U jednome i drugome slučaju iz državnog budžeta će se odvajati od sada u budućnosti naročite, i to poveće sume za proizvodne radnike, koji su pravi tvorci bogatstva i blagostanja jedne zemlje ako se hoće biti bez nereda i štrajkova i one bede koja je do sada pratila civilizaciju."
Ovakva priznanja i predstavnika buržoaske klase, među kojima bi se mogao navesti čitav niz fabrikanata, ekonomista, političara, ministara, samo su jedan snažan dokaz više o naročitoj opasnosti kapitalističkog privrednog sistema za najamni proletarijat, a preko njega za privredu i društvo. Zbog te opasnosti oni su pozivali državu da zakonom zaštite radnike, ako ne radi radnikove ličnosti, onda radi radne snage, radi žive sile privrednog života uopšte. Jedan nemački profesor, protivnik socijalne demokratije, piše:
„Bez zaštitnih mera društvo ne može da podnese kapitalizam, tome nas je naučilo dovoljno iskustvo prošlih decenija, tome nas iskustvo uči još i danas. Moć koja leži u kapitalističkoj organizaciji i koja se stvara neograničenim privrednim nagonom tako je ogromna da ona, gde slobodno dela, ruši oko sebe zemlju i ljude, kulturu i moral, prosto sve. Zbog toga se ova divlja životinja mora obuzdati, da bi svoje sile mogla primeniti bez upropašćivanja okoline svakojakim nezgodama."
To priznanje uviđavnijih predstavnika i buržoaske klase znači da država, kao organizovana politička sila koja predstavlja društvenu zajednicu, ne sme skrštenih ruku gledati kako se u današnjem privrednom sistemu uspeh u utakmici obezbeđuje satiranjem najdragocenijeg i najneophodnijeg elementa u proizvodnji. Po prirodi svoga sistema kapitalizam je upućen da džinovsko povećavanje produktivnosti rada, tehniku i nauku upotrebi kao sredstvo za pojačavanje eksploatacije radne snage. Svaki napredak u usavršavanju tehnike i podizanju privredne moći u kapitalističkom privrednom sistemu polazi od eksploatisanja radnika i vodi još većem eksploatisanju. To je njegovo biće, a prema tome niti vrede ma šta moralisanja filantropa niti je dovoljan otpor pojedinaca i njihovih organizacija.
Borbeni proletarijat se umeo vrlo rano poslužiti političkim sredstvima, pritiskom na buržoaske partije, parlamentarnom akcijom, da otme od današnje države bar najnužniju meru zaštite od kapitalističke eksploatacije, bar onu meru koja ne dovodi u pitanje kapitalistički profit. Ma koliko ta mera bila nedovoljna, ni nje ne bi bilo bez pritiska organizovanog proletarijata i neprekidne, neodoljive akcije socijalne demokratije. Sama pojava i postojanje socijalne demokratije, i po priznanju protivnika, već je jedna opomena za predstavnike današnjeg stanja stvari da se zahtevi proletarijata ne smeju bagatelisati.
Zasluga je proletarijata i neumorne akcije socijalne demokratije što je pitanje zaštite i osiguranja radnika istaknuto na dnevni red i u Srbiji. Moralo se priznati da radničko pitanje postoji i da je država dužna da primi na sebe izvesne žrtve i da posreduje putem zakonodavstva za suzbijanje i ublaženje onog zla koje kapitalizam svuda donosi. To je naš prvi uspeh, od koga, istina, do konačne pobede treba preći ne kratak put.
Pri tom se, pre svega, ne sme nikad izgubiti iz vida da radnička klasa mora biti dobro organizovana i uvek spremna i gotova za borbu ako misli da dođe do zakonske zaštite i osiguranja. Ona mora biti načisto sa tim da ne može računati ni na onoliko predusretljivosti i bar moralne potpore i predstavnika buržoaske klase koliko su je uživali radnici drugih zemalja. Ona ima da računa sa protivnicima od kojih onaj mali broj industrijalaca neće da preduzme nikakav posao bez koncesije i najširih povlastica državnih za sebe, ali potrebu zaštite radne snage odriče; od kojih široka masa ustabaša i dojučerašnjih čokadžija smatraju i dalje da je zanatlija jedini priznati nosilac privrede kao što je to nekada bilo; od kojih, najposle, birokratija koja zna samo za fabrikaciju akta po državnim kancelarijama nije nikad osetila šta znači radnik, šta on stvara, kakvu vrednost njegova radna snaga predstavlja. Pre će uvideti potrebu zaštite i osiguranja radne snage najokoreliji eksploatator fabrikant, koji je u tome neposredno zainteresovan, nego birokrat koji nije neposredno zainteresovan u profitu ali koji osim redovnog primanja plate nema interesovanja ni za šta.
U takvim prilikama misao socijalnih reforama ima da savlada mnogo okorelog egoizma, lenjosti u mišljenju i ogrezlosti u blaženom životu dana i komada, da bi država prestala biti samo egzekutor i policajac i primila na sebe društvene zadaće oko kojih se danas kreće politika svih kulturnih zemalja. U takvim prilikama proletarijat mora imati volje za borbu i strpljenje, a njegov politički predstaviik socijalia demokratija, ne sme biti bez moralnog i političkog uticaja koji je nužan da se policijskim i vojničkim merama prestanu regulisavati pitanja i sukobi koje je sam privredni život istakao na dnevni red.
Na žalost, naše se buržoaske partije teško mogu naučiti da se socijalni sukobi i odnosi ne regulišu policijskim sredstvima koja nemaju sa njima ničega zajedničkog. I pre Čukarice i posle Čukarice (štrajk radnika Fabrike šećera na Čukarici, februara 1907, kada su vojska i policija ubijale radnike - red.) one nisu ništa novo naučile i ništa staro zaboravile.
Sećate se, bez sumnje, kako je posle ubijanja štrajkaša na Čukarici 1907. pisala „Samouprava", organ tadašnje radikalne vlade, da zaoštravanje odnosa izmeću radnika i njihovih poslodavaca nema smisla, jer su oni jedni na druge upućeni; dobro jednih jeste i dobro drugih! A kad se još opomenemo da su i docnije vlade te partije ugušivale radničke štrajkove vojskom i policijom, onda nas gornje reči podsećaju na rimskog patricija Agripu koji je na štrajk plebejaca u Rimu odgovorio: stomaci patricija hrane i plebejce! — Do danas se radnici, doduše, nisu mogli uveriti da puni trbusi kapitalista znače u isto vreme da su i radnici siti, ali stoji to, što su i nauka i praksa utvrdile kao nesumnjivo, da kad su radnici siti, puniji su i trbusi kapitalista.
Davno je i davno utvrćeno da povećavanje radničkih nagrada ne mora da znači smanjivanje profita, jer su radnici koji se bolje hrane bili jači, svežiji, orniji za rad i produktivniji od radnika koji se rćavo hrane i gladuju. Jedna vrlo interesantna statistika o radnicima u tekstilnoj industriji pruža nam nesumnjivih dokaza da je najjevtiniji rad onih radnika čije su nadnice najveće. U pogledu veličine nadnica radnici tekstilne industrije idu ovim redom: Amerika, Engleska, Nemačka, Švajcarska. Ali u pogledu skupoće rada red je obrnut: najskuplji je rad tekstilnih radnika u Švajcarskoj, gde su nadnice najmanje, zato što je najneproduktivniji, za tim dolaze Nemačka, Engleska, a najjevtiniji je rad u Americi, u kojoj su nadnice najveće. Mnogo takvih dokaza moglo bi se priložiti i za skraćenje radnog dana.
Tako je otpao taj glavni prigovor kapitalista protiv radničkog zakonodavstva. Svaki pokušaj države da reguliše radno vreme i zaštiti radnu snagu od neograničene eksploatacije predusretan je i predusreće se još besnim povikom kalitalista i njihovih plaćenika da će industrija propasti i postati nesposobna za konkurenciju. Fakta, mećutim, drukčije govore. Posle zavođenja desetočasovnog radnog dana u Engleskoj 1847, uprkos povike da je to glogov kolac za englesku industriju, nastalo je, u stvari; najbujnije cvetanje njeno. Od tada su engleski fabrikanti preplavili svetsku pijacu, pobeđujući u konkurenciji zemlje koje su mogle satirati radnu snagu bez ikakvih zakonskih ograničenja. Ispunile su se tople reči engleskog državnika Makoleja: „Nikada neću verovati da jedan narod može napraviti siromašnijim ono što ga čini jačim i zdravijim, mudrijim i boljim."
Posle nekoliko decenija engleska industrija je dobila najopasnijeg takmaca u snažnoj i burnoj industriji Nemačke, zemlje koja je učinila posle Engleske najviše za zaštitu i osiguranje radnika. To staranje države za zaštitu dečje i ženske radne snage, za regulisanje uslova rada uopšte, za bolesne i osakaćene radnike nerazdvojno je vezano za jačanje nemačke socijalne demokratije. Poznate su reči kneza Bizmarka: Kad ne bi bilo socijaldemokrata kojih se mnogi plaše, ne bi bilo ni ovih skromnih uspeha na polju socijalnih reforama. Ali je uverenje o velikom značaju radne snage za privredni napredak duboko prodrlo i u imućne klase. Ko se god danas razume u azbuci privrednog života, neće se usuditi da spori da je cvetanje nemačke industrije plod očuvanosti, svežine i inteligencije radnika nad kojima bdi jaka organizacija i moćna socijalna demokratija. A poletu svoje industrije Nemačka ima da blagodari za svoju finansijsku, nacionalnu i vojničku moć, za jednu elementarnu ekspanzivnost koja promenjuje vekovima stvarani i održavani rang među državama i baca u zabunu dojučerašnje gospodare sveta.
Ta „nemačka" opasnost poznata je kod nas pod imenima: Drang nach Osten — Navala na Istok. Ako sa pravog stanja stvari opirimo onaj plitki, površni, lažni šovinizam, uverićemo se da ta opasnost ne dolazi od nemačkog naroda već od nemačkog kapitalizma, čijem osvajanju služi, u ograničenosti svojoj, i „emancipatorska" privredna politika naših vlada. Najbujniju i najstručniju radnu snagu, sve one radnike što su imali života i smelosti da se otisnu u svet, Srbija je svojom politikom naterala na emigraciju. Nemačke varoši pune su srpskih radnika. U junkerskoj Pruskoj oni uživaju sve blagodeti zakonske zaštite i osiguranja kao i rođeni Prus, a proizvodima njihovoga rada nemački kapitalizam plavi našu zemlju i prodire na Istok. Ima li srpska vlada prava da se žali na germansko prodiranje? Ima li moralne kuraži da u borbu protiv te opasnosti pozove radnike kojima tuđa Nemačka pruža ono što im njihova otadžbina još uskraćuje?
Mi bismo pozdravili kao veliki korak napred kad bi naši vladajući faktori bili jednom načisto da budućnost naroda i snaga države leže danas u prvom redu u njihovoj moći, u plodnosti njihova rada, toj podlozi nacionalnog, kulturnog, političkog i moralnog jačanja. U lakovernome proklamovanju vojske i oružja za jedinu zalogu naše narodne budućnosti leži strašna nesposobnost današnjih generacija da dublje zagledaju u stvari i vide one realne, osnovne sile koje presuđuju danas u istorijskoj sudbini naroda. Oni ne vide da se onaj kadar vojnika koji je krajnjim merama povećavan na štetu njegovog kvaliteta može samo privremeno i prividno zidovima kasarna odvojiti od naroda; ali njegov život ostaje i dalje deo narodnog života, njegova sposobnost za nošenje oružja je samo izraz narodne sposobnosti i očuvanosti, a oduševljenje kojim će se založiti za odbranu narodne slobode i nezavisnosti zavisi od blagodeti koju u toj slobodi i nezavisnosti uživa. Teško Srbiji ako se stvori uverenje da je u njoj teže živeti nego pod tuđinom! A šta može jače pokolebati ugled slobodne Srbije u širokim masama naroda od toga što i radnici u Bosni i Hercegovini dobijaju zakonsko osiguranje radnika pre radnika u Srbiji!
Za potrebu socijalnih reforama, kao što vidite, govore i nacionalni interesi naroda i vojnički interesi države. Drukčije, uostalom, ne može ni da bude. Svi su ti interesi — pravilno shvaćeni — očigledno zavisni od jednog opšteg, osnovnog interesa koji je oličen u tome da je fizičko, kulturno i moralno podizanje jednog naroda prvi zadatak svih njegovih prijatelja. Ko ovaj interes zanemaruje, seče granu na kojoj sedi. Kad vlada satre privredni život zemlje politikom zaduživanja za vojsku, ona će ostati i bez privrede i bez vojske, ili bar one vojske koja neće samo služiti kao sredstvo da „patrioti" i filistri mirno spavaju. U prvom jačem zapletu srpski ministar finansija naći će se u položaju da ponovi reči koje je uoči rata 1859. izgovorno austrijski ministar finansija Bruk: „Neka Bog sačuva vojsku našem najmilostivijem gospodaru; ja, ministar finansija, nisam više u stanju!"
U nizu ostalih razloga o neophodnosti i neodložnosti ovog pitanja mi smo naveli i ovaj koji će vladajućoj buržoaziji svakako biti bliži. Ona ne može izbeći pomisao da sa svakim radnikom koji propadne i pogine u rudniku, na gumnu, u radionici i fabrici gine ne samo jedan deo žive radne snage narodne već i jedan vojnik; upropašćavanje i uvenjavanje mlade radne snage pre no što se i razvije znači propast ne samo budućih radnika već i budućih vojnika; sa radničkim podmlatkom propada i narodni podmladak; žene rada nisu samo majke radnika već i majke vojnika, majke naroda.
Ako se svesnom akcijom zajednice, države, ne spreči opšta degeneracija koju kapitalizam u prirodi svojoj nosi, nekakav budući g. Paču poći će da traži na zajam pored para i vojnike za rešavanje naših nacionalnih zadataka! Samo bi njih mučno našao. Jer narod, proletarijat, kao što je pokazala revolucija u Španiji, neće više da ide u rat ni kad ga silom gone. A Španija je u tom pogledu pružila buduću sliku sveta.
Ako rad, proizvodnja i tehnika treba da omoguće čovečanstvu što punije fizičko, umno i moralno razvijanje i usavršavanje, onda je kapitalistički sistem zlo kome treba leka, čija se slobodna igra sila mora obuzdavati. Socijalne su reforme lek sa homeopatičnim dozama i ostaće takve dokle se god moraju otimati od predstavnika toga sistema, ali su neophodne da zadrže proces degenerisanja proletarijata dok ne sazre prilika za promenu sistema koju će on izvesti.
Sa pravom koje joj daje opšti privredni, kulturni i nacionalni interes, žilavošću koju crpe iz današnjeg nesnosnog položaja, bez zaštite i osiguranja, radnička klasa i u Srbiji pokazaće se dorasla i dovoljno jaka da kaže svoju reč pri postavljanju temelja socijalnim reformama, imajući uvek na umu proročanske reči genijalnog agitatora Lasala:
„Visoka istorijska čast ovoga zadatka mora obuzeti sve vaše misli; Vama ne priliče više poroci ugnjetenih i lenjivo traćenje vremena praznoglavaca niti bezazlena lakomislenost onih što ništa ne znače: Vi ste stena na kojoj ima da se podigne crkva sadašnjosti!"
Izvor: Dimitrije Tucović, Za socijalnu politiku, Beograd, 1909.
|