Zar jedanput

Zar jedanput
Pisac: Milorad Popović Šapčanin

* * *

ZAR JEDANPUT...

Zar jedanput pošale se ljudi,
Pa žaokom žacnu me u grudi.
Svaka vest mi nosi glase crne,
Od bolova duša mi pretrne.

Odem u vrt, pa u nebo gledam.
Stežem srce, klonuti mu ne dam;
Ćutim, čekam nebesnoga žara —
Ćutanje se u molitvu stvara.

I šum novi donesu vetrići...
Da l' je anđ'o, koji htede prići,
Ne znam, ali ja osetim plama
I zvon čujem od novih pesama.

Žar mladački u očima sene;
A lice se slađano osmehne;
Nebo, zemlja novim bleskom sjaje —
Celom svetu šiljem oproštaje.

I, k'o koplje sa upornog granja,
Sad s vreloga srca se odranja;
Ostavi me sumnjičenje svako
I u duši opet lako...lako.

Napomene

Ova pesma je prvi put objavljena u časopisu Javor, 1890, br.7

Izvori

Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga druga, strana 69-70. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.