Zaklinje se, a kune drugoga
Siđeli pe-šest ljudi ljeti u jednoj bašči i opaze jednoga seljaka, koji po kraj bašče prolažaše, pa on njih ne videći uskoči u bašču te ubere jednu lubenicu (inače dinju) i izjede je. Skoči na nj baščovan i poviče: lupežu! što mi lubenicu pojede. A on mu se zakle: poginuo prije doveče, ako sam. Pitanje: je li se oni seljak zakleo krivo ali ne? —
Kako nije, kad su svi oni ljudi viđeli, i baščovan ga uhvatio, i kore od lubenice pred seljakom našao? — Nije istina, jer se lupež ne zakle: ako sam, ja poginuo prije doveče! nego: poginuo (t. j. ti baščovane) prije doveče ako sam.
Reference uredi
Izvor uredi
Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 196.