[Zakliktala nagorkinja vila]
Zakliktala nagorkinja vila,
S Čemernika, visoke planine,
Sa planine iznad Crne Trave,
Pa doziva po goru junaci.
Ona zove Milčića Dušana, 5
I sas njega Mikinoga Praćku.
— Braćo moja, mladi Crnotravci,
Da l' čujete, ili ne hajete?
Jutros rano prije jarkog sunca, —
Bugari su selo blokirali, 10
Blokirali Gornju Kozarnicu,
Blokirali i Gornju i Donju,
Blokirali, pod stražu turili.
Da si tica pa da imaš krila,
Ne 6i mogo odande izletet, 15
Akamoli živ čovek izići!
A kad su ih tako blokirali,
Tad unutra dželate pustiše,
Ide dželat od kuću do kuću,
Pa on kupi svaku mušku glavu, 20
Kupi decu od dvanaes leta.
Od dvanaes sve do sedamdeset.
Kada su ih tako pokupili,
U dvojne ih rede uvrstili,
Pa izvode kmetskog namesnika, 25
Namesnika Momčilović Mile.
Prebiše mu i noge i ruke,
Kundacima rebra izlomiše,
A čizmama stomak izmestiše:
— Kaži, more, kmetski namesniče, 30
Kaži, more, gde su ti seljani,
Kaži, more, Milčića Dušana,
I sa njime Mikinoga Praćku? —
Ćuti Milan, ništa ne govori,
Glavu daje, komšije ie daje, 35
Sina daje, Dušana ne daje.
Kad Bugari vidoše junaka,
Onda kupe po selu konopce,
Pa vezuju jednog po jednoga.
Najpre vežu Todor-kapetana 40
Sa Stratiju, svog rođenog sina.
Al' je Todor srca junačkoga,
Pa se ne da junak vezivati.
No Bugari, Bog neka im sudi,
Koliko ga lako udariše, 45
Tri mu zuba u grlo sasuše
I Todora na silu vezaše.
A kad su ih dobro uvezali,
Onda vežu Jovu „Dobro" Đokić
Sas njegovog najbližeg komšiju, 50
Sas komšiju Videnović Acu.
A kad i njih dobro uvezaše,
Onda vežu Stojan Buljinbašu,
Sas njegovog najmlaćijeg sina,
Sas Rajicu od dvanaes leta. 55
A kad i njih dobro uvezaše,
Onda vežu kmetskog namesnika,
Vezuju mu preostale rane,
I sas njega najstarijeg sina,
Sina Đoku od petnaes leta, 60
A kad i nji dobro uvezaše,
Onda vežu Stefanović Jovu,
A do Jovu Momčilović Tozu,
A do Tozu Momčilović Miku,
A do Miku Stanojević Simu, 65
A do Simu Dimića Jakova,
Do Jakova Nikolić Videna,
Do Videna dedinoga Boru,
A do Boru Dimića Stojanču,
Do Stojanču Videnović Ivu, 70
A do Ivu Cvetanović Bubu,
A do Bubu duboresca Tomu,
A do Tomu Petrovića Boru,
A do Boru Spasić Svetozara,
A do Tozu Grujića Videna, 75
Do Videna Grujića Rajicu,
Vežu dete od dvanaes leta,
Vezuju ga milosti nemaju.
Kad ih tako redom povezaše,
Najzad vežu Lazarević Soću, 80
Sas dva sina, dva sokola siva,
Sas Jakšetom pravim partizanom,
I Petrunom div sivim sokolom
Vežu decu, a otac ih gleda,
— Decu gleda, grozne suze roni: 85
Deco moja, sokolovi sivi,
Vidite li kleti Dejićevi,
Onde će nas biti i mučiti,
Prebdjati i noge i ruke,
I vrteti naše čarne oči. 90
Ne budige srca udovičkog,
No budite srca junačkoga,
Ne izdajte Stepanovsku malu,
Ne izdajte Dobričinu kuću,
Gde no mi smo zimu zimuvali, 95
Zimuvali i noge grejali. —
Taman Soća u riječi beše,
Nalog daje Tasev-kapetanu,
Nalog daje crni Bugarinu,
Nalog daje kleti krvoloknik, 100
Da se grupa na strelište kreće.
Kad su braća na strelište pošla,
Pišti malo, pišti i veliko,
Plaču deca za svoje očeve,
Pištu majke za svoje sinove, 105
Tužu žene za svoje muževe,
Kuka seja za svojega brata,
Al’ Butari milosti nemaju,
Samo čuješ urlovitog glasa:
— Karaj, karaj vsičkite su šumci. — 110
Očevi se s decom pozdravljaju,
Svoje ljube žalno pogledaju,
Rodno mesto tužno napuštaju.
Oni znaju: na golgotu idu,
Za slobodu život da polažu, 115
Kad su bili blizo Jovanovci,
Tu se dušman u strelci razvio,
Jovanovci celi opkolio,
I Milana živog uvatio.
Uvatiše Krstića Milana, 120
Uvatiše odma savezaše,
Savezaše, grupi dodadoše,
Dodadoše, kuće popališe,
Popališe i kuće i štale.
Gori oganj, nebo se crveni, 125
Trešte bombe, gora se razleže,
A dušmanin poprijeko gleda,
Mitroljeze puške pokazuje:
Ovo će vam slobodu doneti,
I živote vaše oduzeti. — 130
A kad i tu volju učiniše,
Jovanovci selo upališe,
Stepanovskoj mali opremiše,
I odma se u strelci razviše,
Stepanovci celi opkoliše, 135
Mikaila živa uvatiše,
Uvatiše Ivanović Miku,
I sa njime Stanojević Rašu,
I sa Rašu Stanojević Božu,
I sas Božu Stanojević Nišu, 140
A sas njima i nejakog Miru.
Uvatiše odmah savezaše,
Savezaše ruke naopako,
Savezaše, grupi dodadoše,
Dodadoše, kuće popališe, 145
Popališe i kuće i štale.
Gori oganj, nebo se crveni,
Treštu bombe, gora se razleže,
A dušmanin poprijeko gleda,
Mitroljeze puške pokazuje: 150
— Ovo će vam slobodu doneti,
I živote vaše oduzeti. —
A kad i tu volju učiniše,
Crvenkovskoj mali opremiše,
Ranćelovu kuću potražiše, 155
Za Jovana samo tad pitaše,
Babićevske štale popališe,
Samčekince celi opkoliše,
Milićevu Ratku potražiše,
Cojićevu kuću upališe, 160
A Popovi ništa ne diraše.
Cana svoju braću pozdravljaše.
Obradovske žene istrčaše,
Tužno svoju braću odgledaše.
Kad su bili blizu Dejićevi, 165
Mrak se beše oko zemlje svio,
Našoj braći čas se približio.
A rezerva odma ih dočepa,
Kao vuci za mladi jaganjci.
U tamnicu tešku uteraše, 170
Mitroljeze opet pokazaše:
Ovo će vam slobodu doneti,
I živote vaše oduzeti. —
Tad slobode sasvim ih lišiše,
Novčanici, pare pokupiše, 175
Peroreze, nože, oduzeše,
I streljački spisak napisaše.
Kad je bilo sunce oko podne,
Tamnička se vrata otvoriše.
Nalog daje Tasev-kapetanu, 180
Nalog daje crni Bugarinu,
Nalog daje kleti krvoloknik:
Da iziće Ivanović Mika,
I sa njime Krstiću Milane,
Sas Milana Stanojević Raša, 185
A sas Rašu Stanojević Boža,
A sas Božu Stanojević Niša,
A sas njima i nejaki Mira.
Izvedoše, ništa ne pitaše,
Na strelište pravo oteraše, 190
Dva plotuna u nji opališe,
I živote njine oduzoše.
Nji ubiše, resto zarobiše,
U Sofiju pravo oteraše,
Policijski nazor postaviše, 195
Robovaše šesnaes meseci,
Robovaše, bunkere praviše,
Robovaše, čekalim tucaše,
Robovaše, puteve gradiše.
Eto, braćo, kako dušman radi, 200
Zato svaki svoju zemlju voli,
Za slobodu krvcu nek ne žali.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
