Zadužbina/3
| ←I | Zadužbina Pisac: Milorad Popović Šapčanin II |
III→ |
II
Ovo, što sad dolazi, zbiva se kod Ravanice. Evo kako izgleda okolina u kojoj je manastir: dolazi se rekom do sela Senja, a od toga sela ide se vrlo malo desnom rečnom obalom i onda ste na mestu. Kud god prolazite, imate levo i desno brda i na njima šume. Mesto, na kom je manastir, ravno je, ali malo uzvišeno; oko njega, od istočne strane, savija reka, a tamo na toj strani mnoga su brda i niži planinski venci. U manastir se danas ulazi od zapadne strane, a onda se u grad ulazilo od strane severne, gde zasvođena kapija i danas postoji, ali zazidana. Nad kapijom ima natpis starinski, koji kaže: da je manastir podigao blagoverni gospodin car Lazar. Stara crkva postoji i danas na svome mestu, ali je mnogo izopačena, a od grada ima samo jedna velika kula, i to ne cela, i još nekoliko zidova.
Sad se prenesite u ono doba kad se ova zadužbina zidala. Sa brdašca, gde je sad kaluđersko groblje, vidi se nešto od manastira koji se još zida; jer su pred njim grad sa velikim kulama od sama kamena. Na brdašcu je hladnjak, a pred njim klupa i stolice sve od hrastovine. Tu se obično Jugovići kupe na dogovor i odmor. Sad ih nema tu, unaokolo miriše šuma, tišina, lepota božja. Nego eno iz manastirskog grada pojavljuje se neimar Rade, penje se na ovaj vis, i kad se popeo, pogleda na crkvu i grad, pogleda i pogleda, pa je veseo što mu posao tako lepo napreduje. A kad mu srce zaigralo od radosti, on
ZAPEVA:
Diži se, diži, crkvo, —
Moj beli grade!
Nećeš mi biti stidna;
Zida te Rade.
Pregnite, deco, živo!
Kamen nosite!
Za zdravlje cara svetla
Boga prosite!
Nadnice dosta vam je,
Svega presiti;
Bogato vas nagradio
Care čestiti!
Ode ka građevini.
(Pojavi se neki pustinjik putom što vodi manastiru, obzire se, i stupa smotreno; kad je već bio blizu manastirskog grada, poče govoriti tiše, pa onda sve jače i jače).
PUSTINjIK:
Teško je staroj nozi po dugu putu gresti;
Pristoji starcu umornu na tvrdu klupu sesti.
Sedeću ovde i mislit’, gospodu mladu čekaću,
A pođe l’ amo Bogdan sam, u goru gustu begaću.
Pitah spugu: je l’ Jug tu? Reče: jeste i nije.
Sunce je već na podne. Doć’ sam treb’o ranije.
Pa šta ja tražim ovde, što li potegoh sa Raške?
Al’ šta ću, poziv je moj: da trebim duha omaške.
Našto će ova crkva? To j’ samo tama na oči;
Na takvu da se zabludu uzalud blago rastoči!
Na ovo doba očajno, na ovi dani zlopatni
Pusta šta će kubeta, krstovi šta će odvratni?
Zaman ste u njih, silni, poglede vaše uprli,
Na bojnom polju evo nas, mi nismo jošte umrli!...
Naše je pretke Nemanja proter’o, sek’o, hulio,
Al’ je naš Bog istinit’ u nas hrabrost ulio...
Njihov dogmat opada, tok mu teče tromije,
Zemaljska sila slaba je da naš nauk slomije.
Možete, silni, silama trebit’, mučit’, slabiti.
Al’ ipak, znajte, pobedu mi ćemo najzad slaviti:
Kanon je naš: udružit’ sile stare i nove,
Potražih zato, Juže, čuvene tvoje sinove....
Evo ih. Mudro! Odmah ću od svake ruke kušati,
Mladost je vična predano besede starih slušati.
(Sedne na klupu, i gleda u građevinu, i kao bajagi ne vidi Jugoviće, što dolaze k njemu. Od Jugovića prvi mu se približi i viknu)
MILjKO:
Hej ti, starče!
(Pustinjik se trgne i obrne se k njima iznenađeno. Ustane).
BOŠKO:
De, reci nam, ko si?
PUSTINjIK.:
Gospoda su meni nepoznata.
MILjKO:
Sinovi smo starog Jug Bogdana.
PUSTINjIK:
Slušah za vas...
BOŠKO:
A ti, starče, ko si?
PUSTINjIK:
Pravo zboreć’, večiti sam putnik.
Nekad sam se, negde zavetov’o:
Da na jednom i istome mestu
Nikad, deco, ne zanoćim dvaput.
MILjKO:
Teško glavi na tvojim nogama!
BOŠKO:
Teže mozgu u takoj lobanji!
PUSTINjIK:
A najteže kojem se smejete. (Vlajku).
Reci, dete, kud je put Gornjaku?
VLAJKO (pokazuje):
Tamo, deda!
PUSTINjIK:
Odoh. Ali čujte!
Ne nadah se takvome dočeku.
Mišljah ovde danas predaniti,
Zorom rano ka gornjačkom ždrelu.
Ali ja sam davno navikao
Prtit’ dane prognan od čestitih.
Kad te rđe gone, blago tebi!
Al’ progonstvo od čestitih — boli!
Jugovići, čestito koleno,
Pa da starost tako ismevaju.
VLAJKO (ganut):
Sedi, starče, ja ću te podvorit’,
Otac će te lepo ugostiti;
Građevini odoh da ga zovnem (pođe).
PUSTINjIK:
Ne, ne, dete, ostav’ roditelja...
Sam će doći il’ ne... Odoh odmah;
Prošćavajte što vas uznemirih.
MILjKO:
Prosti, starče, našoj pošalici.
Boško:
Ne mišljasmo vređati te stara.
Ostaj s nama, sedi, odmori se!...
Lepo ćemo tebe ugostiti.
Vlajko! brzo jednu kupu vina!
PUSTINjIK:
Stoj, mladiću! Ja ne pijem vina;
Žeđ vam gasim vodom iz studenca,
Al’ najviše reč me božja drži;
O njoj živim i krepak sam vazda.
MILjKO:
A imaš li, oče, isposnicu
Ili živiš s manastirskom braćom?
PUSTINjIK:
Ni isposnik, niti manastirac...
Ja sam slovo božje, što putuje;
Propovednik, koji nema grada.
BOŠKO:
Hajd’ i nama jedno slovo reci!
PUSTINjIK:
Reći lako, a slušati teško.
MILjKO:
Mi umemo, starče, poslušati
U besedi kad mudrosti ima.
PUSTINjIK:
Kad zemljište nije kamenito,
Usev daje prebogatu žetvu;
Šta će mudrost, ako vaša srca
Za istinu nisu prijemljiva?...
Ja sam putnik; tajit’ rašta,
U putu se čuje svašta,
U žitu je vazda raži,
U istini dosta laži;
Jedno s drugim ja to sparim
Pa u mozgu svom prevarim,
Badro merim, sečem, udim,
I prosejem i prosudim.
MILjKO:
To se, starče, slušat' daje.
BOŠKO:
Ne slušat’ te, grehota je.
PUSTINjIK:
Iz Kruševca idem sada...
Tamo mi se ne dopada,
Tamo vam je svaka vera,
Ponajviše kaluđera.
Pa vlastele puste šta je —
Bog bi znao od kuda je!...
Dođe jedan jedno veče
Pa, nepitan, tiho reče...
(Usteže se da govori, i gleda oko sebe smotreno).
MILjKO (radoznalo):
Pa, nepitan, tiho reče?...
PUSTINjIK:
Badava te riza krije,
Ja te znadem, Pahomije.
Moj gospodin hod ti prati,
Preko mene dao zvati,
Nego odmah njemu dođi;
Ako hoćeš sa mnom pođi!
Ja se digni, napred sluga,
A i ovog uzmem druga,
(pokazuje drenovac)
Nikad nije škoda, znate,
Kad se nađe ko uza te.
U dvor uđoh, o moj Bože,
Po tlu sjaje divne kože,
Po zidovma zlatni kovi,
Po klupama ćilimovi!...
Eto njega, divna stasa,
A brada mu do pojasa...
BOŠKO:
A to: ko je?
PUSTINjIK:
Tajna to je.
VLAJKO:
Meni, deda, reći smete!
PUSTINjIK:
Pa ni tebi, drago dete.
Dosta reći, znanci stari,
I zemljaci i drugari...
Kako uđoh, a on poče:
„Kud’ si sada nag’o, oče?”
Ja mu rekoh kud i kamo,
A on meni: „Nemoj tamo!”,
Već ti uzmi gredu pravu,
Pa se spusti u Resavu;
Tebi nije teško ići...
Sastani se s Jugovići!
Pa će onda moj ti čovo
Na uho mi reći ovo:
(Stane na sredinu, a sva tri Jugovića opkole ga i pažljivo slušaju).
PUSTINjIK (tiho i poverljivo):
„Kazaćeš im tajom da me care zvao,
„Poverljivo kaz’o da se zatrčao,
„Preterano mnogo s vladalačkim darom,
„Nadnicu preskupu dao neimarom...
„Ispravite, reci, još za presna traga,
„Inače, gospodo, ponestaće blaga,
„Ne ispravi li se sad pogreška ova
„Zadužbina osta bez krsta i krova.
„Car uzrujan, reci, sa sobom se bori,
„Vidi mu se volja, al’ je ne govori;
„Kroz lice u dušu prozreti se daje,
„Savetniku mudru jedan mig — dosta je;
„On ne čeka nikad sve da mu se kaže,
„Zasuče rukave, pa odmah pomaže.”
Šta velite na to?
JUGOVIĆI:
Čudnovato!
PUSTINjIK:
Pa tu, deco, nema ništa čudno,
Ako j’ i car, može se zareći.
Na vama je da to ispravite.
MILjKO:
Ko nam jamči za te tvoje reči?
BOŠKO:
Ni imena ne reče dvorniku.
VLAJKO:
Ni povelje, ni carska pečata!
PUSTINjIK (sa srdžbom):
I od mene još tražite jamca,
I povelju, pečat, i potvrdu?
Ta uvreda mojim godinama,
Ta sramota ovim sedim vlas’ma,
Ta poruga ovoj časnoj bradi!...
Oprostite, što sam lakoumno
Poslušao dvorskog vlastelina,
Poverov’o u vaše gospostvo
Prošćavajte... nije ništa bilo...
Beše samo puhor u prašinu.
Teško onom koji starost vređa!
(Pođe. Oni ga ustave).
MILjKO:
Sedi, starče. Sve ti verujemo;
Svi ćemo se danas svetovati.
Tvoje reči istina su sušta,
Ja im prvi potpuno verujem.
BOŠKO:
Ja sam drugi. A ti, brate Vlajko?
VLAJKO:
Ja, najmlađi, naposletku zborim.
Eno tamo ostala su braća,
Pođimo im, čekaju nas davno.
MILjKO:
Jest, pođimo mi njima u susret.
Kazaćemo šta nam reče stari.
Ostaj zbogom! Počekni za časak.
Svi ćemo se opet povrnuti,
Lepo ćemo tebe ugostiti
I do ždrelskog puta ispratiti.
(Odu sva trojica).
PUSTINjIK (sam, gleda za njima, pa nastavi):
Pusto li je to carevo blago,
Kad se vako nemilice harči!
Šta će vama crkve, manastiri,
Šta će nama crni kaluđeri,
Šta popovi, šta li svetitelji?
Svaki za se nek’ se Bogu moli,
Svako mesto božija je crkva,
Gde god staneš moliti se možeš.
Pa ta zvona, pa železne zvečke,
Pa klepala... O hvala ti, Bože,
Kad me spase od zablude takve.
Ja, bogomil, gnušam ih se gnušam!
A sad, zbogom! moji Jugovići!
(Polazi, lukavo smejući se).
Što se kogod lovit’ daje,
Je l’ pogreška? njegova je!
Lakoumnom što se zbiva.
Njegova mu pamet kriva.
(Ode, smotrenim hodom).
(Posle male počivke pojavljuju se Jugovići. Miljko, Boško i Vlajko, iznenađeni što pustinjika nema, traže ga svuda očima).
DAMNjAN:
Nu, pa kamo toga poslanika?
MILjKO:
Sad tu beše.
BOŠKO:
Tu nam govoraše... Trči, Vlajko, da nije kod crkve!
(Vlajko otrči).
MILjKO:
Što zboraše, beše, braćo, mudro.
A što nama poverljivo šapnu,
Poruka je iz samoga dvora.
BOŠKO:
Ali ime, ime nam ne kaza.
DAMNjAN:
Našto ime? Je li govor mudar,
Ne tražim mu ime besednika.
Što je rek’o, istina je sušta.
VOJIN:
K’o da mi je iz usta izvadi.
VLAJKO (vrativ se):
Pustinjiku ni traga ni glasa,
Ka’ u zemlju da je propa’nuo.
DAMNjAN:
Neka starac ide svojim putem!
Što je im’o razgovetno kaza;
Ko zna, možda, i sam car ga posla.
Najzad, braćo, posl’o il’ ne posl’o.
On je rek’o što ja često mislim;
Nadnica je velika, preskupa.
Ako li je i car plaća — mnogo!
VOJIN:
Dosta im je od tog polovina.
OGNjAN:
I od pole — manja polovina.
MILjKO:
Car je tako osekao, braćo.
BOŠKO:
Naše nije menjati mu volju.
DAMNjAN:
Mi smo svojta, carevi rođaci,
Dužnost nam je bditi i ne dati
Da se carska rasipa riznica.
Neimara čitava je vojska,
Dnevno zlatnik — hiljada zlatnika!
Napojnici ni računa nema.
Pa još pos’o kad se dugovlači,
Svetkujući svece i nedelje!
Nego, braćo, kao što vam rekoh,
Svega toga polovina dosta!
VOJIN:
A ja mislim: i manje i manje.
DAMNjAN:
A ti, Miljko?
MILjKO:
I sam ne znam šta ću.
S jedne strane zapovest careva,
S druge opet poruka iz dvora —
Ali, vragu, kud se dede starac?
VOJIN:
Ti baš ništa ne romoriš, Boško?
BOŠKO:
Ka’ i meni počinje da sviće;
Zrelo sudeć’ što je mnogo, mnogo!
Rasipanje uvek na zlo sluti,
Štednja kući najveći prijatelj.
Zlatnici su za nevoljne dane,
Za potrošnju dinari i aspre...
I ja s vama potpuno se slažem.
DAMNjAN:
Da čujemo: šta ti veliš, Vlajko?
VLAJKO:
Ja vam velim: zapitajte oca!
DAMNjAN:
Očeva je uvek uz carevu.
On pred carem nema svoje volje.
Ja, prvenac, imam dužnost... pravo
Da zakrpim slabost roditelja.
Prođe vreme kad su stari znali,
Na nama je sada mudrovati,
I potaći što oni ne mogu.
Njihna mudrost vetri godinama,
Njihna snaga ronila se mnogo,
Nije čudo što su posustali.
Pa, Bože moj, to je tako bilo
Od kako je Boga i čoveka:
Sa gomile ronulih kolena
Duh se diže čile omladine!
Našto dakle da pitamo oca?
Ja, prvenac, zastupnik sam njegov,
Što ja zborim, to duh njegov zbori.
A ja velim: poslušajmo starca!
Il’ još bolje: poslušajmo sebe!...
VOJIN:
Pa blagajnu dobro pritvorimo.
Zidari će malo progunđati,
Pa kad vide ne biva inače,
Preda se će čekić i mistriju.
MILjKO:
Samo, braćo, ako otac vikne,
Drž’mo s’ čvrsto...
BOŠKO:
I ne popuštajmo!
VLAJKO (Nezadovoljan, oborio glavu, zatim se obrne braći prekorno):
Ja vam rekoh, moja braćo draga,
Ne štedite vi careva blaga:
Roditelju ne činite vreda,
Rad’mo kako carska zapoveda!
DAMNjAN:
Čudni li su ostareli ljudi! —
Po njihovoj hoće da se sudi.
Staro drvo salomiti pre ćeš,
Njihnu volju obrnuti nećeš.
VLAJKO:
Pođe l’ na zlo, šta tad da se radi?
MILjKO:
Ne boj nam se, o naš brate mladi!
VLAJKO:
Poslušajte što vam mladost kaže:
Da radimo što otac nalaže.
MILjKO:
Ma zgrešio Bogu —
Ja ne mogu!...
Bila volja to ma čija.
BOŠKO:
Neću ni ja!
VLAJKO:
Pa zar i ti?
MILjKO:
I on i. ja...
VLAJKO:
Uješće vas zmija!
MILjKO:
Ono je, braćo,
Čovek pravi,
Što samo radi
Po svojoj glavi!
BOŠKO:
Ta ti, brate, rečca
Dimišćije vredi.
Na sva usta velim:
Treba da se štedi!
MILjKO:
Rasturat’ je lako...
BOŠKO:
I to ume svako...
JUGOVIĆI SVI:
Svi velimo: tako!
VLAJKO:
Ako Boga znate,
Šta činite to?
Pustinjik je, braćo,
Bog vas pita ko.
Poslušajte danas
Mene, brata svog:
Ne vređajmo babu,
Karaće nas Bog.
JUGOVIĆI SVI:
Dok starost premišlja,
Mladost otme mah; —
Omladine više,
Pa više i zna.
Dosta stari starci
I ti oci svi,
Sad je naše vreme,
Ne trebamo njih!
(Pojavi se Jug Bogdan. Opaziv decu zastane i gleda ih.)
JUG:
Puno mi je srce roditeljsko,
Kad vas vidim tako na okupu.
(Prilaze mu ruci.)
Nekom blago, a nekom baštine,
Nekom silu i velje gospodstvo,
Meni Gospod dao je sinove,
Da se njima ponositi mogu.
Deco moja, moji alemovi,
Vas je devet — devet kraljevina!
Devet zvezda na jesenjem nebu
Mojih starih dana! Vi ste ocu
Nada, ponos, tvrda uzdanica.
Da vas vidi ona pokojnica
Oko mene ’vako sakupljene
K’o grozdove na rodnu čokotu,
Plakala bi... Ova suza, deco,
(Utire je.)
To je suza njezine radosti...
Ja ne dođoh da vam ganem srca,
Protiv volje suza omače se.
Celo jutro očima vas tražim;
Kad vas gledam, život mi žubori,
Odleže se mladalačkom pesmom;
Kad vas nema, svet mi se ućuti,
U pučinu prošlosti gubim se,
U mislima ožive pokojni,
Na glas s njima počnem besediti...
Tad se trgnem, gledam oko sebe,
Da me nije ko god opazio,
Pa da mi se staru ne posmehne.
DAMNjAN:
Ko bi drzn’o, vesela mu majka!
Sablja bi ga moja ućutkala!
VOJIN:
I nas sviju...
(Svi udare desnicom u balčake).
JUG (smešeći se):
Sve sami junaci!
Mahnite se tih vaših sabalja!
Zar za svaku nestašnost mladićsku
Potezati ubojno oružje?
To je, deco, mladosti u krvi
Da s’ pošali staračkom slabošću.
MILjKO:
Da mudrosti tvoje nije, oče,
Šta bi onda neumešnost naša?
BOŠKO:
Život bi nam bio spoticanje.
DAMNjAN:
Oprostite, ja ne mislim tako.
VOJIN:
I ja isto tako mislim, brate.
JUG:
Jedni ’vako, a drugi onako,
Već dve stranke, a braća rođena.
De, zborite ocu otvoreno!
Dopustite l’, biću vam sudija.
DAMNjAN:
Ja te ljubim, dobri roditelju,
Tvoja volja meni je svetinja;
Da ti rečeš, bez i jedne, veruj,
Ščepao bih za vrelo železo.
Ali ipak, kad je razmišljati,
Proceniti ili odlučiti,
Zašt’ i svoju ne zapitat’ glavu?...
Meni s’ čini da mladost ne krati
Da radimo po svojoj pameti...
VOJIN:
Da kažemo što ne valja — zlo je;
A što valja, da rečem — dobro je,
Kad se slažem, da rečem, — tako je!
A protivan kad sam — nije tako!
JUG:
Kad su stari to kratili mladim?
Poštuje se razum mladalački,
Njim se sveži um zrelih muževa.
Zemlja j’ srećna kad njom upravljaju
Moćni umi, sređeni, stišani
Plodnim radom od mnogo godina,
A pored njih radi naporedo
Sveža, jedra i odlučna mladost.
DAMNjAN:
Kad je tako, onda dopusti nam,
Da kažemo jednu, al’ iskrenu.
Mi se caru duboko klanjamo;
Sve je mudro, što on zapovedi...
Tebe, stari dobri roditelju,
Poštujemo kao promisao,
Svaka reč ti nama jevanđelje,
A zapovest, što i zakon carstva.
Ali ipak... ne srdi se, oče...
Ti suviše ljubiš našeg cara,
On je za te božji pomazanik,
Celo Srpstvo ti gledaš u njemu,
U njemu se gubiš, iščezavaš.
Kad je snužden, i ti s’ ne veseo;
Kad se smeje, veseo si i ti;
Kada zbori... jednom reči, oče,
Tvoje misli, reči, tvoja dela,
Sve postaje... svršuje — u caru.
JUG:
Car je or’o mudar i pravedan;
Gnezdo mu je u mom starom srcu,
Svud ga prati moje poštovanje.
DAMNjAN:
Tvoja ljubav gospodinu caru
I u našim bukti svim’ žilama,
Štit su njegov ove naše mišce...
Nek’ s’ usudi ko taknut u presto
U naše je zadro zenice,
Ni gavran mu kost poneti neće!
Ali, oče, i vrh sve te pošte,
Ipak malo ostaje smelosti
Da se caru otvoreno kaže:
Šta je varka, šta sušta istina.
JUG:
Pa zar ima, ko sme pomisliti,
Da tvoj otac preza izustiti
Ma istina kako strašna bila?
VOJIN:
To ne, oče... Al’ dopusti jednu.
Kad bejasmo u cara na slavi...
JUG:
U cara na slavi?
DAMNjAN:
Jest, na slavi,
I car šćaše da podigne crkvu
Kakve nema, možda, u hrišćanstvu:
U temelje da siplje olovo,
Da pokriva srebrnim pločama,
Da je kiti svu žeženim zlatom
I biserom i dragim kamenjem...
Svi vi tada u glas povikaste:
Gradi, care, biće ti za dušu!
Samo jedan za gospodskim stolom
Smelo reče: takvu je ne zidaj,
Već je zidaj krečom i kamenom!
A taj jedan, Miloš Obiliću,
Među vama po najmlađi beše!
JUG:
Da ne reče Miloš, ja bih reko...
Imaš pravo, ja mu ne bih rek’o.
DAMNjAN:
I kad care, razdragan ljubavlju
Prema svojoj novoj zadužbini,
Reče... možda ne razmišljajući...
JUG (planuv):
Muči!... takvu reč da nisam čuo,
Kad se zbori o čestitom caru!
DAMNjAN:
Prosti, oče... I kad car izusti
Neimarom nadnicu preskupu,
Napojnicu koja ne priliči,
Miloš ćuta, pa ćutaste i vi.
Zašto onda baš niko ne usta
I ne reče: care gospodine,
To je mnogo; vremena su teška,
Dobro nam je poprištedit’ blago...
Svi ćutaste. I sad eto, oče,
Carska reč se skupo otkupljuje.
JUG:
Trošite li, deco, vaše blago?
VOJIN:
Što j’ carevo, ono je i naše.
Mi smo borci, kojima je branit’
Njegov život i njegovo blago.
JUG:
Careva se nikad ne poriče!
DAMNjAN:
Odgovornost primamo na sebe.
JUG:
Careva se mora održati,
Ma otišle sve naše baštine,
Pa i ova ćurdija na meni!
DAMNjAN I VOJIN:
Molimo te, oče...
JUG:
Molite me
Da postrižem ovu sedu kosu,
Da iščupam ovu dugu bradu,
Obe ruke da spržim na ognju
Il’ da sjurim sebi u utrobu
Ovaj mač. To učiniću, deco,
Al’ dopustit’, iz tobožnje štednje,
Da s’ zakida išta poslenikom,
Bez careve zapovesti — nikad!
Kako dosad, tako i odsada!
A sad zbogom! odoh u Kruševac.
Car me zove! Pođi sa mnom, Miljko.
(Ode gnevan. Jugovići ga otprate, pa se onda vrate).
DAMNjAN:
Cer stoletni ne svija se lako,
Lavovi se stari ne pitome,
’Vake stene niti prži sunce,
Niti rone valovi života...
Mahnimo ga, s punim poštovanjem,
K’o ostatak džinovskoga doba,
A mi, braćo, pomozimo caru
I njegovom rastočenom blagu.
Jednog dana reći će nam: hvala.
VOJIN:
Velimo li, tako da činimo?
SVI (osim Vlajka):
Svi velimo: neka tako bude!
(Odu. Vlajko ostane zamišljen).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|