Zadužbina
Pisac: Milorad Popović Šapčanin
I



I
     Zamislite sebi veliku carsku dvornicu, u Kruševcu, sa svodovima, što ih drže jednostavni kameniti stubovi. I po tim stubovima, i po tim svodovima, ispisani su mnogi svetitelji sa suhim, užutelim licima, kako su ih onda izrađivali atonski živopisci, koji su se grčki zvali zografi. Na sredi te dvornice bogato postavljen sto i na njemu kolač i voštanica, zlatni pehari i srebrno posuđe. Sve se to preliva i trepti tako milo i prijatno, da bi ste neprestano tu stajali i gledali.
     U začelju sedi car Lazar, desno do njega patrijarh Jevrem, levo carica Milica, pa carev tast, starac Jug Bogdan; do njega opet Banović Strahinja, Musić Stevan i Živko Homoljanin. Do patrijarha sede: prvo Vuk Branković, pa Kosančić Ivan, pa Milan Toplica, pa Miloš Obilić.
     Caru je na glavi kruna, koja nije kao što ih danas nose vladike, nego je mnogo niža, nalik na veliki venac što se zove dijadema, pa je sva okićena krupnim biserom, a levo i desno padaju s nje dugački oboci od najkrupnijega bisera. Na caru je zlatotkan stihar do zemlje, izvezen zlatnim kolutovima, u kojima je srebrom uvezen po jedan dvoglavi orao. Preko stihara, od ogrlice pa do ivice donje, visi kao sveštenički epitrahilj, pa je preko toga širok pojas, koji se jedva savija od mnogog zlatnog veza, bisera i krupnog dragog kamena, zelenog i crvenog. Preko stihara ogrnut je car dugačkim plaštom od ljubičaste i debele svile, pa spreda mnogi ukrasi, osobito na prsima. Caru su na nogama cipele od purpurne kadife, zlatom izvezene, biserom po ivicama optočene.
     I carica ima na glavi krunu onakvu kao careva, samo nešto malo nižu. Ispod krune, sa sviju strana, pada tanko belo platno i pokriva joj vlasi, pa krajeve pod vrat podavila i ubradila se. O grlu joj vise nizovi krupna bisera i na zlatnom lancu ikonica bogomatere u okruglom srebrnom okviru, koja se zove engolpija. Carica je ogrnuta dugačkim ogrtačem od zelene venedičke svile, a po toj svili prelivaju se bademaste ali opet zelene grane, a mnoga žica i nije zelena nego od suvoga zlata. Ispod ogrtača vidi se dugačka ubrana haljina od svile ljubičaste, pa po njoj utkani mnogi zlatni kolutovi i u svakom tom kolutu uvezen po jedan krst. Na donjem kraju od te haljine ide unaokolo sa šake širok opšiv od druge svile, i po njemu šare nalik na ptice i tulipane, a između njih listovi bademasti i loze sve od sama bela bisera. U struku je pojas mnogo nalik na današnje od srebra kovane pafte.
     Carske ćeri imaju na glavn dijademe od zlata i bisera, sa obocima od bisera i krstom na vrhu prema sredini čela. Nemaju ogrtača nego samo haljine od bagrene svile i široke pojaseve bogato ukrašene sitnim i krupnim zrnima od bisera.
     JuG Bogdan, Branković Vuk i Homoljanin Živko imaju kalpake od samura, s perjanicama u čelenkama, koje su okićene biserom i dragim kamenjem. Kalpake, dok su pri stolu, drže na kolenima. — Gornje su im haljine prostrane i do zemlje dugačke, nalik na mantorose ili, ako je ko video, stare turske hervanije. Rukavi široki pa se podavijaju, pa se vidi bogata postava od otvorene i teške svile. Lice je od crvene otvorenije ili zatvorenije boje, a naličje uvek od kakve druge boje. Pa kad su rukavi jako posuvraćeni, onda to vrlo lepo izgleda. Ispod gornje haljine vidi se haljina do kolena, a preko nje pojas: prednji delovi i pojas okićeni su biserom i šarama nalik na položena koplja. U tim kopaljčastim šarama u sredi krupan crven ili zelen kamen, a oko njega red krupnoga, red sitnoga bisera. Čakšire im tesno pripijene uz telo i gube se u čizmama od crvene ili zelene kože.
     I ostala gospoda obučena su tako, samo mesto gornje dugačke imaju ogrtače do kolena, u raznim bojama, od kadife. Ogrtači imaju vrlo široke rukave što još od ramena dole padaju, pa ruka ostaje slobodna s rukavima od donje haljine. Oko vrata pošira oborena jaka od kože što se zove hermelin, a takvom istom kožom opervaženi su krajevi od haljine i ivice na rukavima.
     Za carevim leđima stoje oklopnici u svetlome ruhu i oružju, na glavama imaju srebrom okovane šlemove, a na leđima i grudima oklope, a na grudnome oklopu car Lazarev grb: beli dvoglavi orao sa spuštenim krilima.
      Do samoga cara stoji gologlav sluga Goluban, bez oružja, u ruci mu veliki od srebra ibrik, napunjen najplemenitijim starim župskim vinom.
     Kolač je ranije prerezan. S punim peharom u ruci, ustade i reče starina


JUG:
Ustanimo, u ruci s peharom,
I po našem običaju starom
Gospodinu caru svi u zdravlje pijmo!
Ali najpre jednu da mu nazdravimo.
Nazdravlja ti, care, Srpstvo milo:
Sve ti zdravo i čestito bilo!
Ti nam, care mio,
Srpstvo proslavio!
Za te krv da damo
I da staru slavu
Opet dočekamo!
SVI GOSTI (stavši na noge, pevaju):
Bože blagi, sa prestola tvoga,
Pogledaj nam cara čestitoga!
     Nek’ mu tvoja pomoć
     Vazda blizu bude
     Da mu naši vrazi
     Nikad ne naude:
          Svi molimo!
CAR LAZAR:
Hvala vama, presvetla gospodo,
Danas moji tako mili gosti!
Dok je nama ljubavi i sloge,
Niko nama nauditi neće.
Srpsku krunu, koju meni daste,
K’o svetinju, držimo visoko!
Sve je Srpstvo moja porodica,
Svaki Srbin sin je moj rođeni,
A Srpkinja svaka kći je moja:
Sviju vas sam otac i gospodin;
Za vas živim, za vas i umreću!...
A sad deco, i moj pehar moli
Da ga žedna napojite vinom.
(Napune mu pehar.)
Ja sam danas Srbin koji slavi
Svoju slavu, Amosa proroka;
Svetitelj je mog doma zaštitnik,
A ja njegov sluga i molitelj;
Molim mu se da me vazda štiti,
I da moli cara nebesnoga
Da osnaži Srpstvo, kao stenu,
O koju se gojni vali lome,
A mi, braćo, slavili ga mnogo,
Sve u lepšu zdravlju i veselju:
Dokle Srbin svoju slavu slavi
Dotle će mu i Bog pomagati!
PATRIJARH:
Da si, care, Bogom blagosloven!
JUG BOGDAN:
Hvala, care, na takoj besedi.
Šta da kažem? Bog je poslušao,
Pa nam dao ponajviše sloge;
Jer u tom su Srbi pooskudni.
Ono, znate, pomučan sam i ja,
I ja često kao oganj planem,
Izvičem se na decu i sluge,
A kad posle? — ćutim, pa se kajem.
Zato velim svima i svakome:
Jedan drugom praštajmo uvrede,
Pazimo se i, slažimo lepo,
Ljubimo se, makar i na silu!
Onda, deco, biće u nas sloge,
Niko nama odoleti neće!
Bez ljubavi, bez sloge, mučno će
Pomoći vam božji blagoslovi.
PATRIJARH:
Ko ljubavi u svom srcu nema
Pustinja je gluha i bezvodna.
CAR LAZAR:
Ja se nadam, moji svetli gosti,
Da će bolje nastanuti vreme,
Da će narod ojačati duhom,
I prenuti klonulost vlastele,
Za veliku složiti se borbu.
Mir današnji kratkoga je veka,
Turci malo mare da miruju,
I naš obraz nama zapoveda
Da trgnemo mača iz korica.
JUG BOGDAN:
I ja, care, velim: Amin, Bože!
Dok je tebe, gospodine care,
Moja glava može počinuti,
Saveti su moji i suvišni.
(Patrijarhu.)
Ja ću s ocem moliti se Bogu,
Deca će te slušat’ i dvoriti.
A dođe li bogme do ratova
I ja ću se starac potruditi,
I moj će se topuz razmahati,
Zar ću i ja valjati vam štogod?
A kad klonem, staću na bojište
I sokolit’ posustalu decu.
CAR LAZAR:
Ta ti, taste, vredi Carigrada.
JUG:
Baš ni jedne sablje zar’đale,
Kad mi pehar ’vako prazan zija.
MILICA:
Natoči mu, sine Golubane!
(Goluban natoči.)
JUG:
Puna čaša lepo je znamenje,
U tvoje je pijem, domaćice!
(Ispije.)
A da mi se svetli zet ne srdi,
Potrudi se, sine Golubane!
(Goluban sipa.)
JUG (ustane, nazdravlja caru. Poznije ustanu car i carica i svi gosti.):
Nemojte mi starcu zameriti.
I vi ćete nekad ostariti,
Videćete da na svetu nema
Nevoljnija druga od starosti...
Al’ šta velim? Ja još starac nisam,
Ja sam mladić, hoću da sam mladić,
Ja sam još tvoj vojnik, svetli care!
I evo ti pred gospodom velim:
Žurimo se spremom i opremom!
Vi ste mladi, pa imate veka,
Meni bogme žuriti oe valja,
Da s Turcima prečistim račune,
Spremaj, care, pribiraj vlastelu,
Ulivaj joj duha borbenoga,
Jedna mis’o da u svima tinja,
Velja mis'o: 'istrebljenje Turkom!
Mi smo tursku silu okušali,
Pojaka je, al’ se svladat’ može,
Ako složno i mudro skočimo...
Mi omo s njima mira utvrdili...
CAR LAZAR:
Mir, što jači daje slabijemu,
Mir, potreban da se priberemo.
Mi umemo borit’ se s Turcima,
Kad je silom da s’ odbije sila,
Al’ ne znamo lukavstvo lukavstvom!
JUG:
Lukavstvo je njihna prva sila!
I njoj nam se valja dovijati:
Pa baš zato ustah, da govorim:
Kupuj, care, ubojno oružje;
Kupi borce, na izbor junake;
Glase podaj velikoj vlasteli
Da i narod ponajlak priprema
U prostranim svojim baštinama;
Knjigu pošlji svetim vladikama
Protopopom po velji gradovi,
Igumanom po svi manastiri
Nek’ u crkvi zbore propovedi
I spremaju sav narod za vojnu:
Za krst časni i slobodu zlatnu!
HOMOLjANIN ŽIVKO:
U Homolju ne treba mi niko,
Ja sam tamo i pop i kaluđer —
Kud ja okom, narod tamo skokom.
JUG:
Nije svuda kao u Homolju...
HOMOLjANIN ŽIVKO (ponosno):
I ja mislim...
JUG:
I baš zato treba
Duh narodni buditi i hrabrit’.
BRANKOVIĆ:
Reći lako, al’ pitanje: kako?
Junaštvo se levkom ne uliva...
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Kod mene je zakon od starina:
Ko se mudroj reči oglušuje,
Pročačkam mu uho šestopercem...
JUG:
Naš je narod poslušan i hrabar,
Ali — kad ga poštuješ i ljubiš;
Kad gospoda ne reve u stranu
On je vazda prvi na braniču...
BRANKOVIĆ:
Reče: narod da spremamo za rat.
Al’ šta ćemo, kad osete Turci?
U njih blaga k'o u moru peska,
Uhode će prekriliti zemlju,
Opremanje će naše prokazati.
CAR LAZAR:
Ne bojte se, velika gospodo!
Turski mač je svima nad glavama,
Pa sa njime nije se šaliti,
Svoja glava milija od zlata.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Progamižu l’ sumnjivi tuđini,
Mi ćemo im zavrnuti šiju.
Pa kad čuju tamo u Jedrenu
Ta begaće od naših granica
K’o lijaći od zapeta gvožđa.
JUG:
A dođe li sultanov poslanik
Da nas pita za junačko zdravlje,
Je l’ istina što pronose glasi,
A mi ćemo carskome većilu
Zaprašiti malo pred očima,
Zavarat’ ga varkom i lukavstvom.
BRANKOVIĆ:
Držiš, Juže, da su Turci deca?
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Lukavi su, ali nisu mudri...
Ja vam kažem: mudriji su Srbi!
Samo kad se svoje glave drže,
Kad ne dere svak na svoju stranu...
Ta pustite samo jedno leto
Da ih uči Homoljanin Živko
(Pokazuje topuz.)
Dogovoru, ljubavi i slozi —
Evo brka, biće jedno jato!...
JUG (nastavi):
Reći ćemo carevu većilu:
Što s’ pronose glasi 'vaki i onaki,
Od tog’ sultan neka ne strahuje,
Te su skaske izmislili ljudi,
Što careve vazda zavađaju...
Mi u miru provodimo dane,
Sebar ore, a vlastelin zbira,
S našim carem mirno blagujemo;
Lov lovimo; kad nam se dosadi,
U crkvama Bogu se molimo;
Car naš zida mostove i česme,
Manastire, svete zadužbine
CAR LAZAR:
I zidaću svete zadužbine
I od sebe spomen ostaviti...
JUG:
Znam te, care, ali zidaj sada.
Pa kad sultan i čuje i vidi
Da se ovde građevine grade,
Troši novac u svetinje takve,
Verovaće da hoćemo mira,
Da o ratnoj spremi ne mislimo,
Pa će s vojskom kud na drugu stranu.
A mi ćemo s’ spremat’ u tišini,
Dok jednoga dana ne grunemo.
CAR LAZAR:
Mudro zboriš, taste Jug-Bogdane;
Tvoj mi savet sveta reč promisla.
Hoću gradit’ svete zadužbine:
Manastire, mostove i česme...
Ja, gospodo, htedoh zidat’ crkvu
U dragoj mi, pitomoj Resavi,
Al’ poznije. Prvo htedoh vojnu;
Oslobodit’ zemlje i gradove,
Što ih Turci na silu oteše;
Htedoh danak otkazat’ sultanu;
Raskinuti teške ugovore.
Pa s' bojnoga kad dođemo polja
Svetla čela, kao pobednici,
Tad da dignem crkvu Ravanicu:
Sveti spomen moje zahvalnosti.
PATRIJARH:
Što je htelo bit’ spomen zahvale
Neka bude vidna molba Bogu
Za pobedu tvojega oružja.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Gradi, care, moli te Homolje,
I Zvižd kršni i lepa Resava.
Imamo ti tamo izobilja
Svega, ali bogomolja malo.
Ja, doduše, redak gost sam crkvi:
O Vaskrsu, o svetom Božiću,
P’ onda opet tam’o Trojicama...
(Patrijarhu.)
Oprosti mi, velji svetitelju,
Od men’ nemaš gora hrišćanina.
PATRIJARH:
Al’ ti deliš kljastu i bogalju,
Siromahom otac si i majka:
Koji deli, vazda je u crkvi.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Ako j’ tako, onda hvala Bogu...
MILICA:
Gradi, care, crkvu Ravanicu,
Resava mi za srce prirasla,
Susetkinja mome Braničevu.
To je prva carska zadužbina,
Što je diže care Grbljanović.
Nemanjići mnoge podigoše
I Srbiju njima okitiše;
I ti ne smeš biti mi postidan.
Diži lavru da je lepše nema,
Da s’ potomstvu može pohvaliti
Car Lazare da joj beše ktitor.
(Ustane Lazar, a za njim se dignu svi.)
CAR LAZAR (svečanim glasom):
Sagradiću crkvu, na Resavi reci,
Da joj se podive svi potonji veci;
Ta neću je zidat’ od kreča i kala —
To b’ za cara bila zadužbina mala.
Udariću temelj od olova sama
A platna od svetla mramornoga kama;
Pokriću je srebrom iz rudnika moji'
I žeženim zlatom, što uzalud stoji;
Zografa ću prvog iz Atona zvati
Dragog mu kamenja i bisera dati,
Pred oltarom da nam ikonostas sprema
Da ga sjajnijega ni Carigrad nema!
MILICA:
A sada, gospodo, dopustite meni.
Carica će dati što pristoji ženi:
Zavese svilene za prečasne dvari
I ubruse svil'ne za svete utvari;
Za trpezu časnu, pred božije lice,
Prostirke otkane od najtanje žice,
Izrađeno brižno, kao da je s’lito,
U velike poste i tkano i šito.
I odežde svete za sveštene sluge,
I još mnoge, mnoge utvarčice druge,
Sve u čast i slavu našoj svetoj veri —
Izradiću sama ja i moje kćeri.
PATRIJARH:
Ja, služitelj božji, ne znam šta ću reći,
Od vas dvoje, ne znam, ko je bolji, veći,
Svu blagodat crkve na vaš dom izlivam,
I blagoslov božji na sve nas prizivam!
SVI:
Živeli nam car naš i carica!
Pevaju:
JEDAN:
Koji zida zadužbinu, care,
Izbranik je, njega ljubi Bog —
Gospod vazda blagovaće
Posred doma tvog!

Hram će pojat’ vekovima, care,
Svete pesme oriće se glas,
Svet’o spomen blagosiljat’
Oca sviju nas.
SVI:
Nastanu li zla vremena, care,
Agarani napadnu li nas —
U tvom hramu molićemo s’
Da Bog pošlje spas.
JUG:
O, da mi je staru dočekati
Da očima vidim Ravanicu
I naš narod svuda oslobođen,
Pa da odmah, grešan, u grob legnem!
HOMOLjANIN ŽIVKO:
I ja tako, gospodine Juže.
Samo u grob i tad mi se neće,
Ma da stara uzrečica kaže:
„U Homolje ne id’ bez nevolje”,
Opet mi je milije na svetu
Nego tamo... (Patrijarhu) oprosti mi, oče.
CAR LAZAR:
(Brankoviću, koji neprestano mrko ćuti.)
Ti ne reče ništa, Brankoviću?
BRANKOVIĆ (trgnuv se):
Šta da kažem? Svi te pozdraviše.
Tvoja volja, a tvoje i blago;
Ko careve sme remetit’ pute?
CAR LAZAR:
Misliš i ti tako, Obiliću?
MILOŠ OBILIĆ:
Tol’ka milost, gospodine care;
Ja da mislim, tvoj najmanji sluga?
Savet samo dolikuje starcem,
Ja ću za te mačem govoriti.
CAR LAZAR:
I mlad or’o oblaka se maša,
I vitezom mladim dolikuje
Prozboriti u gospodsku zboru.
MILOŠ OBILIĆ:
(Poćuti, spreman da govori. Svi uprli u njega poglede. Svečana tišina. On se izdvoji i stane na sredinu prema stolu i caru.)
Kad me pitaš, care, pravo ću ti reći:
Zašt’ od Nemanjića da se gradiš veći?
Znaš, narod je narod, govoriće svašta:
Raspinje ga obest i sujeta tašta,
Na pragu su Turci, najezda i bura,
A car skupo blago uzalud rastura,
Zar olova malo, i kreča i kama? —
Zašt’ pokrivat’ crkvu srebrnim pločama?
Šta će kamen dragi, šta će zlatne žice?
Toga sjaja nema ni u Studenice.
BRANKOVIĆ:
Pazi na reč, pašo, da tasta ne vređa.
HOMOLjANIN ŽIVKO:
Bolje otvoreno, nego iza leđa.
Šapatom i krišom razmeću se žene —
(Milošu).
Čini mi se, brate, govoriš iz mene.
MILOŠ OBILIĆ:
Jug je mudru zborio besedu:
Valja nam se spremati na Turke.
A da s’ vrazi jadu ne dosete
Mudro ih je, bogme, zavarati...
Zato, care, gradi zadužbine,
A ponajpre crkvu Ravanicu.
Ali crkvu diži prema sebi,
Od studena kamena i kreča,
Što činjaše i sveti Simeun,
I kralj Uroš i kralj Milutine,
Dečanskoga i da ne pominjem.
Nema lepše crkve u Hrišćanstvu,
Nego što je Hilendar atonski —
Je li ona pokrivena srebrom,
Okićena biserom i zlatom?
Mileševa, Đurđevi Stubovi,
Gračanica, Visoki Dečani,
Zadužbine slavnih Nemanjića, —
Jesu l’, care, od srebra i zlata,
Od bisera i kamena dragog?
Dan za danom, pa će vreme doći
Da s’ s Turcima opet ogledamo:
Il’ će oni na nas kidisati,
Il’ ćeš, care, ti viknut: „na noge!”
Svaka borba dvostrana je sudba,
Nikad ne znaš na kojoj pobeda...
PATRIJARH:
Nadajmo se, Bog će biti s nama.
Miloš Obilić:
Ali ako s greha i nesloge
Mi stradamo, velji svetitelju?
Pobedilac ognjem, mačem ospe
Po nesrećnoj zemlji gazdovati?
Šta će onda naše zadužbine?
Oboriće Ravanicu crkvu;
Poskidaće i srebro i zlato
I biserje i drago kamenje.
Rasturiće i temelje donje,
Povadiće bakar i olovo;
Olovom će biti Srbadiju,
Zlatom, srebrom i dragim kamenom
Okititi žene i oružje,
Posmevat’ se nama đaurima!
Zato, care, mahnimo se bleska,
Prištedimo svojega bogastva;
Crkvu gradi od mramora tvrdog.
Kad podigneš crkvu od kamena,
Može usud i dovesti Turke,
Tvoja crkva i dalje će služit’,
Sticati se narod na molitvu,
Molit’ Boga da se smilostivi,
Da povrati slobodu i slavu...
To je moja učtiva beseda.
Ti si, care, i moćan i mudar,
Sve nek’ bude kako ti odlučiš.
(Ćutanje).
CAR LAZAR (gostima, koji su dotle ćutali):
Recite mi: zbori l’ Miloš mudro?
SVI:
Mudro.
CAR LAZAR:
Onda — neka tako bude!
Mlad orao češće dalje vidi,
Mudro j’ katkad mlađeg poslušati.
(Milošu)
Tvoje reči primio sam k srcu,
Hoću tebe poslušati, sine.
Slugo, Golubane!
GOLUBAN (pokloni se):
Svetli care.
CAR LAZAR:
Dozovi mi Rada neimara,
Koji čeka u veliku tremu.
(Goluban se pokloni i ode. Car se obrne gostima).
SVI GOSTI PEVAJU PESMU:
PEVA JEDAN:
Gradi, care, Ravanicu crkvu,
Gradi, care, štitio te Bog!
I caricu, i Stevana
Naslednika tvog!

Tvoju slavu kazivaće crkva
Kad ni jednog ne bude od nas,
U njoj neće umuknuti
Tvog naroda glas!
PEVAJU SVI:
Gradi, care, Ravanicu crkvu,
Gradi, care, štitio te Bog!
I caricu i Stevana
Naslednika tvog!
Car Lazar:
Sad za pehar, mili gosti moji!
Da pijemo u slavu božiju
I u slavu moga svetitelja
I početak moje zadužbine!
PATRIJARH:
Koji pije u slavu božiju
I njega će proslaviti Bog.
(Kucaju se i ispiju pehare. Posedaju).
(Uđe neimar Rade.)
CAR LAZAR:
Znaš li, Rade, što te pozvah k sebi?
RADE:
Rekao mi dvornik, što ga posla.
CAR LAZAR.
Možeš li mi sagraditi' crkvu?
RADE:
Gotov stojim. Samo zapovedi.
Biće crkva prema tvojoj želji.
CAR LAZAR:
U Resavi, više sela Senja,
Kad se pođe u kučajnska brda
Uz rečicu i golo kamenje,
Ima gorom zaokružen ravan
I na njemu krst od hrastovine,
Ja ga digoh, kad s gospodom lovljah...
Tamo ćeš mi sazidati crkvu.
RADE:
Da sazidam. Zameriti nećeš...
Reci, care, hoću l’ pohitati?
CARICA:
Što pre možeš, carica te moli.
RADE:
Onda molim hiljadu zidara.
CAR LAZAR:
Kol’ko rečeš, toliko će biti.
Sve što išteš, daće ti se, Rade.
RADE:
Ko će samnom na poslu se naći?...
CAR LAZAR (Jugu):
Evo tebi moga stara tasta
I šuraka, devet Jugovića.
Što odluče, onako će biti.
JUG:
Tvoja volja, care, i moja je.
CAR LAZAR:
Siđi, starče, dole u riznice;
Uzmi blaga koliko ti drago,
Ko se muči oko moje crkve
Nek’ zna da je poslužio cara:
Koji nosi kamen ramenima
Neka mu je, starče, plata perper;
Koji nose vodu u đugumu
Da se njima beo dinar daje...
JUG:
Ali, care, ponestaće blaga.
CAR LAZAR:
Nestane li, potrudi se k meni,
Prazne ruke vrnuti se nećeš.
JUG:
Rekoh: tvoja volja i moja je.
CAR LAZAR:
Star si, mučan, al’ šta ćemo, taste;
Nam i liči takvo sveto delo.
A da mi se mnogo ne utrudiš
Bog ti dao devet krilanaca,
Devetoro dece Jugovića...
Al' još jednom i vi, deco čujte;
Majstorima nadnica je zlatnik,
Napojnica po tri oke vina!
MILjKO JUGOVIĆ (u ime sve braće):
Tvoja volja nama svetinja je.
CAR LAZAR:
Tako, deco... Da, još jedno, starče;
Moja volja, moja zapovest je,
Da s’ svetkuju nedelja i svetac,
Ima dana, svršiće se crkva;
A sad zbogom! svi, u ime božje!
(Car i Jug zagrle se i poljube u ramena. Carica ljubi u ruku Juga, on nju u čelo. — Jugovići ljube cara u ruke, pa najzad i Rade).
BOŠKO (stav prema caru, peva):
Zbogom, care
Svetlo lice!
Sestro draga
I carice!
S božjom voljom
Mi idemo
Zadužbinu
Da dižemo. -
     Kad krst časni podignemo
     Na vrh hrama tvog,
     Složno ćemo zapevati:
     „S nama Bog!”
JUGOVIĆI:
Kad krst časni podignemo
Na vrh hrama tvog,
Složno ćemo zapevati:
„S nama Bog!”
Svi pevaju:
Koji gradi zadužbinu, care,
Izbranik je, njega ljubi Bog
Gospod vazda blagovaće
Posred doma tvog.

Hram će pojat’ vekovima, care,
Svete pesme oriće se glas,
Svet’o spomen blagosiljat’
Oca sviju nas.

Nastanu li zla vremena, care,
Agarani napadnu li nas,
U tvom hramu molićemo s’,
Da Bog pošlje spas.



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.