Zavejani

←Svedok

Zavejani  (1932)  Pisac: Dragiša Vasić Pad sa građevine

Čistač→

Pošto je pre snega bilo suvo, a zasipalo još od jutra Badnjega dana, to su male straćare i svi sokaci, potpuno pusti, brzo zavejani debelim belim slojevima. I okolina, sva bela ovoga Božića, izgledala je svečano nema, dok je varošica ulivala tugu. Činilo se tako da je ovaj praznik daleko od nje: kao da je svuda, samo ne u njoj, tamo negde u mnogo srećnijim mestima gde su ljudi čistiji, Bogu odaniji i bolji, više ljudi negoli ovde, i gde nema nekog, ma kakvog života i radosti od njega. Tako se činilo, pa je to osećanje izazivalo drugo, kao neku dragu i potajnu nadu: da će se, možda, kad bilo docnije, ko zna kad, ali bilo kad u budućnosti i boljim vremenima, i od toga života i praznika, s one strane visokih planina što su zaklanjale vidik pun snežne magle, zahvatiti i okusiti, pa će onda ovaj ovde, mučan i sumoran, ostati samo kao žalosno sećanje na takav san prošlosti kad se životarilo tako da bi se dočekalo bolje, i kad je sam odjek crkvenih zvona duboko dirao i ranjavao i nekako neodređeno boleo i mučio.

Ovako osećanje, i mučno i milo, ispunjavalo je mnoge, ali, među stanovnicima ovako maloga mesta, valjda nikoga toliko kao čoveka kome više nego skromno nagrađena služba sudije puno godina nije davala da kud god bilo umakne, pa da se spase i prebaci s one strane mrkih planina, iza kojih je zamišljao kako živo i burno mora ključati onaj zanimljiviji i toliko privlačni velikovaroški život u svakom pravcu složenih gradova.

Pa se ovim osećanjima pridružilo još jedno: da je Božić, ovoga puta, tužniji i prazniji nego ikad, a da za njega nikad ranije tako važnu opomenu nije značio. Ta opomena bila je prosto u tome: da se ovako kao dosad više niti sme niti može, i da se doguralo do one krajnje tačke i granice, toliko opasne, i kad se odlučno mora kidati: pa ili ostati tako do kraja života i na brak, tu tako važnu stvar, više i ne pomišljati, ili odvažno i smelo ući u novi život, što bi stvarno značilo da se rešavajući korak učini još koliko danas, možda smesta, iz ovih stopa. Jer razvlačiti i dalje, besciljno je i ludo, pošto duže razmišljanje nema nikakvog, najmanje praktičnog smisla, i jer nada iščupati se iz ovog mesta, toliko dosadnog i tužnog, prosto je naivno zalagivanje. I kad ta mogućnost nikako ne postoji, onda se s tim mora računati, pa se ne može oprostiti ludost da se time i dalje obmanjuje, te ostaje ono drugo radi čega se cela stvar mora razumno razraditi i raščlaniti do krajnjih konsekvencija.. A sve ovo moguće je, naročito danas, o velikom prazniku, kad se jedino nema drugo šta raditi, i kad i jeste prilika da se nešto solidno razmisli i odlučno smisli o tom kratkom i uistini žalosnom životu što izmiče, trči i nestaje tako brzo i ludo da čovek i ne oseti kako je značajno to što on rušilački čini: da se kosa na glavi sve više gubi, zubi jedan za drugim otpadaju, i da organizam, iz dana u dan iznureniji,... sve dalje i nezadržano malaksava i matori.

Ovakve misli, naviknute istina ali neodoljive, kidisavale su na sudiju ovo posle podne takvom silinom i upornošću, da mu se činilo kako se izlaz, ma kakav i u ma kakvom vidu, mora pronaći još koliko danas i po svaku cenu. Iako je još ranije, i mnogo puta, a u istoj ovoj momačkoj sobi svoga, maloga stana, razmišljao o svemu ovome, pa i sa istom voljom da se u temu savesno udubi i duboko unese, ipak se odluka skoro nikad nije razlikovala, i stvar se uvek odlagala za docnije, dok se, evo, sad, ovoga prvoga dana najvećeg praznika, pitanje čini neiskazano prostije i zaključak jasniji od svega što se kao jasno na božjem svetu označava. Sa ovim zaključkom, koji je značio veliko umirenje, sudija je i prišao prozoru, odakle je mirno, zadugo i zadubljeno posmatrao one čudno lepe i neprekidne zavese mlazeva od pahuljica, kako se meko i nekako fino spuštaju i slažu pred njegovom kućom, razmišljajući sve jednako o tome kako ljudi, a po nekoj urođenoj nesrećnoj navici, vole da zamršuju jasne kao dan stvari i da od pitanja savršeno prostih ispredaju kojekakve probleme i zagonetke kojima nikakvog životnog značaja nema. I tako, umesto da stvar odlučno izvedu do kraja, kao što zdravi razum i naređuje, oni se obično zaustavljaju na polovini puta, ili samo započinju i sve se uvek nešto zanose i stvari pretresaju u principu.

Međutim, baš kad je reč o braku, ono što je važno i nije u tome kako stvar stoji u principu, nego, naprotiv, kako stoji sa danim ili konkretnim slučajem svakog pojedinca koji je u pitanju. „I prirodno je, i logično, da bi svaki trebao i da misli o svome slučaju“ zaključivao je dobri sudija, „a u principu stvar se može razglabati koliko se hoće. A osim toga, ima još i to: želeo bih ja da vidim jednog jedinog od hiljade koji bi i pomislio drukčije da se opredeli, pošto je pet punih godina ovako kao ja proveo u ovoj užasnoj pustinji. I to pet godina posle navršene pedeset i prve, i posle ratova, i posle svega što je bilo i prošlo, ali se ljuto i duboko u duši i u telu urezalo. Takav bi zasluživao da mu se kaže ovako: E pa, čuj ti, prijatelju, druže, ili kako mu drago, ostavi se, molim te, pridike; mani se prazne slame i razgovora! Svestan sam ja, kao i ti i koliko i ti, sve znam što i ti, sve sam, čoveče, preturio kao i ti, možda i više. Znači da: ili ti nisi od krvi i mesa, ili da zdravoga razuma nemaš; znači da, iz budi kakvog razloga, nisi prirodan. Pardon! Jedan jedini razlog koji izvinjava, to je raniji burni život, što nikako nije moj slučaj. A zatim, i ja, brate, nisam dete, trideset godina mislim ja o toj temi. I dobra i vrlo mudra ustanova. Jer uzmite ovako: vi ste protiv braka. Lepo. Ali vi ste čovek. Vi ste čovek, to znači: kao takav vi ne možete bez nežnosti jednoga stvorenja drugog pola. Vi ste protiv braka i velite: ima žena van njega. Dobro. Lepo, brate, sasvim lepo. A zar ja to ne znam? Ali čoveku ne treba samo žena, ne! Čoveku treba i ona simpatija, bar malko one tople i nežne simpatije tako nazvanog slabijeg pola. A čim to imate, znači stvar nije privremena. Jer, ili simpatije nestaje, ili ona sve više raste. Ako raste, ona vas za tu, da je tako nazovemo, nevenčanu parničnu stranu, i vezuje: što više simpatije, čvršća veza, čvršće poravnanje. I šta? Kao pošten čovek vi se do kraja držite ove veze, vi tu vezu poštujete. Znači? Znači da i vi imate jednu ženu isto onako kao ja u onoj moralnoj i osveštanoj ustanovi koju vi prezirete, tj. u braku. E, a kad je tako, onda šta ćemo sad? Šta ste onda vi uradili? Uradili ste to: da tu ženu ili stvorenje, ili nazovite kako hoćete, sa kojom ste se vezali jer je volite zato što vam je odana (a ne možete voleti deset, jer je nemoguće da vam dve, u isto vreme, budu odane), da tu ženu izlažete nezasluženim i neopravdanim neprijatnostima društvene poruge.

Međutim, sve je to o stvari u principu, i to se mene ne tiče.

Stvarno je ovo, i ovo me se tiče.

Tu, preko puta, u kući koju odavde gledam, živi stvorenje čiji život najpažljivije pratim ravno pola decenije. Iz dana u dan, iz časa u čas, za sve to vreme, osećao sam ja i uviđao jedno: da ugled ove ličnosti neiskazano raste u mojim očima. Posrnulo imovno stanje ove kuće, jedne starinske trgovačke kuće (kakvih je, nažalost, sve manje, i koja je dala zaista savršenu jednu domaćicu, kakvih je danas malo i premalo čak i u ovako malim mestima), okolnost je koja ovde može da odigra vrlo korisnu ulogu.

To čeljade pratim ja, dakle, ravno pet godina u celom njenom životu i kretanju. Večito zavrnutih rukava, sve odano kući, poštovao sam ga ja od prvoga dana i nikad nisam propustio da ga, idući u kancelariju, pozdravim, uvek ljubazno otpozdravljan. Dobro.

Dakle, tačno je i to da se s godinama mora računati, da je razlika prilična, i da je to, recimo, otežavna okolnost. Ali je tačno, isto tako, da je varoš puna devojaka svih uzrasta, a kandidata nesravnjivo manje. I kad uzmem u obzir položaj na kome sam, pa posrnulo imovno stanje o kome je napred bilo reči, onda sam slobodan tvrditi, i ne smem ni časa posumnjati, da su svi aduti u mojim rukama. A ovo sve šta treba da znači? Ovo sve treba da znači samo jedno: ’ajde bre, predsedavajući drugog odeljenja, obuci nov žaket, zaveži mašnu i novu maramu, stišaj to zečje srce kao da si na optuženičkoj klupi i čekaš presudu, pa napred u ime Boga, prelomi stvar o kojoj si dosad samo sanjao, a davno morao da prelomiš.“

Eto, sa ovim rečima sudija je neobično energičnim korakom prišao ogledalu. Zatim se uklonio, i za malo pa je ponova bio pred njim, veseo i krepak, u svom potpuno novom žaketu, čiji su kraci, polukružno izrezani, dopirali taman do njegovih kratkih, ali granitno čvrstih nogu. U grudima mu je zadrhtala radost kad se uverio: da je opšti utisak vrlo dobar (i bez obzira na uvek poluotvorena usta — posledica iz detinjstva nesnosnih adenoida, kao i spljošten nos), i da čak u brkovima, crnim i dugačkim, nema još ni traga od belih vlasi.

Napolju nije prestajalo da veje kad je, tako očaran ovim opštim utiskom, prišao prozoru. Odatle, uzbuđen odlukom koju je doneo, posmatrao je sad već oživelu ulicu. S vremena na vreme, a s raznih strana, dopirali su gromki pucnji dečjih pištolja, pa su se, izmešani sa živim i razdraganim zveckanjem praporaca, gromovito razlegali. Jedne za drugim, i kao pera lake, pronosili su zaleteli konji raznobojne saone prepune trgovačkih pomoćnika što su, mašući besmisleno rukama, burno klicali prolaznicima. Kroz raskriljena kafanska vrata, munjevito zatvarana, promicalo je povremeno ono promuklo i prodirno Vn... žn... Vhn... žn... neumornoga kontrabasa, čiji su zvuci, sa onim usklicima, a na zavejane kapije kuća, izmamljivali rumene devojke ogrnute šalovima. I sve to što je gledao iz svoje neizdržljive usamljenosti, svu ovu tuđu razdraganost tako milu i tako uzbudljivu, ulivalo mu je hrabrost kojoj se i sam čudio i radovao. Pa u toj smelosti, napeto i netremice, gledao je on u kapiju, tamo, dakle, gde se morala pojaviti žena čija je sudbina, kao i njegova, još danas imala da se prelomi. A kad je, obraza rumenih kao krv i kose pokrivene krepom snežnih pahuljica, zaista i ugleda, i to sa pogledom upravljenim baš ovamo ka njegovom prozoru, on se što je najbrže mogao spremi žurno i živo strča na ulicu. I za malo stajao je on pred njom, pa je probranim rečima obasuo željama o velikom danu što pruža tako retku priliku da se pozdravi, i da se stegne ruka i poželi najbolja sreća.

— A sem toga... — oprezno je prelazio na glavnu stvar — i još sam imao drugo što sam lično hteo...

Tako je počeo odmah iza pozdrava, ali je tu najedanput sve zastalo i zagrcnulo, pa je sudija živo osetio kako ovo što se sad u njemu zbiva podseća čudno na nešto vrlo davno i prohujalo za đačkim klupama.

— Bi li vi, da li bi vi... prosto na primer, pristali — nastavio je on živo i sećajući se one potrebne odlučnosti, pa se sagao i zbunjeno dohvatio punu šaku snega.

— Bi li vi, kažem... je l’ te, tako nalazim da treba... bez velikog, izlišnog uvoda. I kažem i ovo: vi ste pametni, a ja nisam balavac... da li me možete pravilno razumeti?

— Još kako! Još kako! Samo ako vama liči — odgovorila je devojka veselo, i nikakva se zabuna na njoj nije primetila.

— Naravno! Na svaki način. Pet godina ja sam.. ja sam samo o tome mislio i... do kraja razradio...

— Kako ne? Dabome! Kako ne? Samo, ja počinjem, i nema milosti — odgovorila je još veselije i zasmejala se, pa u širokoj pregršti i sama zgrabila snega. Onda se sa gužvom, koju stište, bacila za njim.

— A, ne to! Pardon, ne to!

Ali ga grudva stiže iza uveta.

Živo zauzeta, ona je hitro i oduševljeno pravila jednu za drugom i zasipala ga. Okrenute glave, onemeo, zaprepašćen, zaklanjao se on rukama, vrdao, branio se, uzmicao, kad iznenada, sa drugih kapija, sa svih strana, doleteše nove grudve. Odstupajući, ispruženih ruku kao da hvata, žmureći, lagano je on duboko u celac, upadao. I savijen, poguren, kriveći se, stigao jedva na sredinu ulice, zasipan sve hitrijim udarcima, zaglušen burnim klicanjem. I tu, nasred ulice, raširenih ruku, raskrečen, razbarušen, iskrivljen, kao strašilo ptica usred njive pokrivene snegom, zastao je. Ali utom, pogodi ga neko posred usta. On se zagrcnu, ispljuva, isplazi, i smejući se usiljeno, ružno i patnički, zatrese glavom. I tek tada, grozno, kao razjareni bik, zamumlao je, zavrištao, pa se kao strela preteći sjurio u kapiju i nestao...

Napolju se orio piskavi kikot, kad se ponovo našao pred ogledalom. A tamo, crveno, izgužvano, razbarušeno, zajapureno, začuđeno do panike, gledalo ga nešto razrogačeno i pitalo samo jedno: Šta je? Šta bi? Kako to? Pobogu, šta bi u magnovenju?

Napregnut, uzdržavajući užasan bol, sudija se opomenuo svega, pa osetio grozno, kao u hiljadu paramparčadi, sve smoždeno u grudima.

Polako spustio je pogled, i tako spuštenih očiju, savijene glave, kao pogrebnim korakom, ostavio strašilo.

Onda naglo, kao da se davi, bacio se na krevet, zaronio, pa grcavo zajecao.

A napolju se postepeno utišavao žagor, i sve tiše dok se potpuno nije smirio, i mrak se lagano počeo spuštati, te ostali samo dimovi da struje iz dimnjaka.

I usred toga mira, u mračnoj sobi, gde je među jastucima ležala njegova glava, cvilelo je nešto od onih finih, nevidljivih mlazeva što se tako čini kao da odnekud silaze i patnički jecaju, pa sve više savlađivalo sudiju u strašnoj klonulosti sasvim izmučene duše. I kao ovi mlazevi, što onako fino predu i jecaju, i kao najfinija nevidljiva para svileno bruje, i nisu mlazevi, već istinsko brujanje što dopire iz beskrajnih nizova telegrafskih stubova koji promiču, putuju, lete nekuda, sami samcati, ili se vrte kao vreteno, kao prave aveti. I ne samo oni, nego kao i sve ostalo, čudno počinje da nestaje, proleće negde, gubi se, beži, nošeno neobičnim nekakvim vetrom koji sve vrtoglavo odnosi. I leti tako sve okolo njega, iščezava, nestaje, i straćare preskaču kao jarci, i plotovi poigravaju, i sve stvari jure i beže od njega. Pa se sav prostor oko njega raščišćava, i poslednje beže kao sneg bele ženske prilike, pa se u bežanju spremaju da polete, dok kao pretvorene u golubove najzad i ne polete. Tada najedanput, ceo onaj prostor ostaje čist, siv, sav siv, peščan i pust, pa se vidi da je zemlja ostala samo čista i gola golcata planeta. I stoji on sam samcit na toj planeti, težak kao gvožđe, nepomičan kao ukopan, napušten, bespomoćan, sasvim sam, dok se opet sve ne počne da vrti, poigrava i vraća na svoje staro mesto. I ponova stoji crkva onde gde je bila, onako isto. A pred njom sedi on i prosi, lepo pruža ruku i prosi, pa golubi sleću odnekuda i daruju ga. Daruju ga tako golubovi, pa se jedan po jedan gube u vazduhu. I on gleda za njima, gleda. A od ono nekoliko golubova stvaraju se čitava bela jata i rojevi, hiljade, milioni golubova, sve manjih i sitnijih, i sve tako dok se ne pretvore u snežne tačkice bele kao pahuljice. A tamo pred njim pružila se duga, beskrajno duga, bela pustinja, i crkve nestalo, i sve ponova nestalo, a oči zasenjuju, i sneg veje, i kao da hoće da ga zaveje, i kao skoro ga zavejao.