ZAVET
Kada umrem — smrt će skoro doći,
još tren koji pa će zakucati
i na moga života tamnicu,
te rastočit železne okove
što mi dušu od postanka stežu,
i spasti je ropstva večitoga, —
nemojte mi ruke prekrštati,
jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi,
jer kad god sam u Boga molio
da me spase nevolje očajne,
on se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
kopajte mi raku preduboku,
da me mrtva ne ogreje sunce,
jer moj život studena je zima, —
nek' mi bude od zemljice toplo.
Čelo glave krst mi ne stavljajte,
jer sam bio raspet za života,
već naval'te gomilu kamenja,
nek' se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
i kad mrtvi počnu ustajati,
neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu —
samo da se ja dići ne mogu.
Ne sejte mi iznad groba cveće,
rumen-ružu, mirisni bosiljak,
već po grobu pelen zasadite,
gorki pelen i oštru ostrugu:
kad je ceo život pelen bio,
našto će mi posle smrti ruža?
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
jer kad grane prvo premaleće,
iz ruže će poniknut ostruga,
iz bosiljka pelen procvatiti:
pelen će vam gorke suze mamit,
a ostruga srce razdirati,
što mi niste zavet ispunili!
