Žurno se sunce zapadu kloni
| Žurno se sunce zapadu kloni (1860) Pisac: Kosta Popović |
Žurno se sunce zapadu kloni,
Nebo u moru plamenom pliva,
Travica rosu — suzicu — roni,
Cveće se njome pere, umiva.
Iza tog brda mesec se rađa,
Sumorno težeć’ žalosno stupa,
Ka’ da mi i on jade pogađa,
I zna da srce više ne lupa.
Svetila mnoga života moga,
O, zvezda jato preumiljato,
O, zašto lica krijete svoga?
Zar meni nije gledat’ vas dato?
Al’ gle sve više, više ih nema,
Magla ih neka zavija gusta,
Sumornom sanku zemlja se sprema:
Da i nju tuga ne mori pusta?...
Al’ na što reči, na što li vaji?
Sve mrtvo ćuti, ništa ne bdije,
Ćuti veselje i uzdisaji,
Srce tek moje što mirno nije!!
Sunce je selo, mesec već brodi,
O blažen-miru nesrećni sniva,
Al’ mene ništa miru ne vodi,
Crna mi žalost dušu snebiva!
Izvor uredi
1865. Vila. Godina prva. str. 57.
|