Žorž Danden/2

PRVI ČIN

POJAVA II

POJAVA II
Žorž Danden, Liben

DANDEN:
(Za sebe, primetivši da Liben izlazi iz njegove kuće). Kog li vraga ova bitanga traži u mojoj kući?
LIBEN:
(Za sebe primetivši Žorža Dandena). Ovaj me nešto gleda.
DANDEN:
(Za sebe). Ne poznaje me.
LIBEN:
(Za sebe). Sluti nešto.
DANDEN:
(Za sebe). Gle, gle! Taj se mnogo libi da pozdravi.
LIBEN:
(Za sebe). Samo da ne kaže da me je video kako izlazim odavde.
DANDEN:
Dobar dan.
LIBEN:
Sluga.
DANDEN:
Vi niste ovdašnji, rekao bih?
LIBEN:
Nisam. Došao sam tek onako, da vidim sutrašnje veselje.
DANDEN:
A, recite, molim Vas, vi iz ove kuće izlazite?
LIBEN:
Pst!
DANDEN:
Kako?
LIBEN:
Mir!
DANDEN:
Pa šta je?
LIBEN:
Ćut! Nikom da ne kažete da ste me videli kako sam odavde izišao.
DANDEN:
A zašto?
LIBEN:
E, pa zato.
DANDEN:
Ama govorite.
LIBEN:
Polako. Neko može da nas sluša.
DANDEN:
Ne sluša, ne sluša.
LIBEN:
Jer sam, vidite, maločas razgovarao sa domaćicom ove kuće po poruci jednog gospodina koji se zagledao u nju, a to ne sme niko da zna. Razumete?
DANDEN:
Da.
LIBEN:
Eto zašto. Dali su mi naređenje da pazim da me niko ne vidi, pa Vas molim da nikom ne kažete da ste me videli.
DANDEN:
I ne mislim.
LIBEN:
Baš uživam kad sve svršavam ovako u potaji, kao što su mi naredili.
DANDEN:
Tako i treba.
LIBEN:
Muž je, kako kažu, neki ljubomoran čovek i nikako ne voli da se neko njegovoj ženi udvara, pa bi lom napravio kad bi mu to došlo do ušiju. Je li Vam jasno?
DANDEN:
Potpuno.
LIBEN:
On o tom ne sme ništa da zna.
DANDEN:
Bez svake sumnje.
LIBEN:
Hoće da ga prevare sasvim oprezno. Razumete?
DANDEN:
Bolje ne može biti.
LIBEN:
Kad biste slučajno kazali da ste me videli gde izlazim iz njegove kuće, sve biste pokvarili. Je li Vam jasno?
DANDEN:
Na svaki način. A kako velite da se zove taj što Vas je u kuću poslao?
LIBEN:
To je naš gospodar, gospodin vikont od tamo nečega......Bestraga! Sve zaboravim kako mu, vraga, oni tamo izgovaraju to ime. Gospodin Kli...Klitando.
DANDEN:
Da neće to biti onaj mladi dvoranin što stanuje tu kod...
LIBEN:
Tako je, kod onog drveća.
DANDEN:
(Za sebe). Zato je taj nalickani gospodčić tu skoro došao da mi stanuje uz kuću. Imao sam ja zacelo dobar nos. Čime je došao za mog suseda, osetio sam da tu ima nešto.
LIBEN:
Trista mu! To Vam je čovek od reda kakvih malo ima. Dao mi je tri zlatnika samo da kažem toj ženskoj da je zaljubljen u nju i da silno želi da se s njom razgovara. Šta velite! Nisam se pretrgao od posla za tako dobru plaću? Šta je naspram toga čitav dan rada kad mi padne samo tri sua!
DANDEN:
Pa jeste li izvršili poruku?
LIBEN:
Jesam. Našao sam tamo u kući neku Klodinu... Od prve je razumela šta hoću i odvela me pravo svojoj gospodarici.
DANDEN:
(Za sebe). Ah, ta lupeška sluškinja!
LIBEN:
Sto mu muka! Ta Vam je Klodina neka vrlo zgodna cura. Odmah me je zadobila, i ako samo hoće, možemo se nas dvoje uzeti.
DANDEN:
A šta je odgovorila gospodarica tom gospodinu sa dvora?
LIBEN:
Kazala mi je da mu kažem... Čekajte, ne znam da li ću se svega setiti... Da mu je jako zahvalna za njegovu ljubav i da on, zbog njenog muža, koji je onako na svoju ruku, pazi da se ništa ne primeti i da treba potražiti neku majstoriju pa da se njih dvoje nađu i porazgovore.
DANDEN:
(Za sebe). Ah, ta obešenica!
LIBEN:
Muku mu! Što će biti smešno. Muž, vidite, neće ništa slutiti o toj smicalici, a to je ono što valja. Dobiće on šupalj nos za njegovu ljubomoru. Šta velite?
DANDEN:
Tačno.
LIBEN:
Ostajte zbogom. Ali svakako jezik za zube. Nikom ni slovca, da muž ne dozna.
DANDEN:
Dobro, dobro.
LIBEN:
A ja ću se činiti kao da ništa ne znam. Prepreden sam Vam ja, rekao bi čovek ni luk jeo ni luk mirisao.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.